Скандал: Шиптари у Црној Гори траже уклањање цркве

Петиција са близу хиљаду потписа, коју су предсједницима Црне Горе, Владе и Скупштине, као и челницима Бара, упутили почасни председник Демократског савеза у Црној Гори Мехмет Барди и лидер те странке Саубих Мехмети, формално тражи уклањање цркве са врха Румије. Међутим, њен садржај је много више од захтева за решавање статуса једног објекта. Пажљиво читање показује да се православни храм описује као „окупација“, „претња“ и „провокација“, док се истовремено од државе тражи да врх планине трајно искључи из могућности изградње било каквог верског објекта.Зато ову петицију вреди прочитати без политичких филтера — онако како је написана. И тек онда поставити питање: да ли је овде заиста реч само о грађевинском објекту на планинском врху или о много ширем покушају да се одреди коме припада право на симболичко и духовно присуство на Румији? „…траже да се објекат у форми цркве, метална црква, димензија основе 3,5 метара са 2,6 метара, олтарски део 60 са 120 цм, висина до кубета 3,5 метара, док јој је звоник (преслица) са крстом висок 5 метара, а укупна тежина износи 3,5 тоне, уклони са врха планине Румије и да се локација врати у првобитно стање, да се ослободи од хеликоптерске војне – црквене – српске окупације. Врх Румије треба и мора да буде слободан, не само за становнике Крајине, околних села и насеља Бара, Улциња и Скадра, него за све људе добре воље и добрих намера, за све конфесије и све националности и за све госте, посетиоце ових лепих историјских предела, планинских крајева и врхова, који представљају културно-духовну и материјалну баштину Крајине и читавог околног подрумијског региона.“

Овде се већ види суштина. Мала православна црква од неколико квадратних метара не описује се као нелегални објекат који треба уклонити, већ као „војна – црквена – српска окупација“.Реч „окупација“ није правни термин за бесправну градњу. Окупација је појам међународног права који означава успостављање ефективне контроле једне државе над територијом друге без пристанка суверене власти. Употребити ту реч за постављање једног верског објекта значи нешто сасвим друго: политички означити православно, а пре свега српско присуство као страно и непријатељско. Посебно је занимљиво што се у истој реченици тражи да Румија буде „слободна за све конфесије и све националности“. Ако је простор заиста за све, зашто је онда један верски објекат описан као „окупација“?

„Наводе и да би врх Румије требало да буде слободан за све људе, свих вера и нација, „као што је и увек био до ове црквене и војне окупације“.“ И овде се понавља иста матрица: православни храм није представљен као један од могућих симбола једне верске заједнице, већ као прекид некаквог претходног „слободног“ стања. Међутим, из чињенице да на врху планине у неком тренутку није постојао храм не произлази правило да храм ту не сме постојати. То је кључна логичка грешка петиције. Јер ако би принцип гласио да на неком месту не може постојати верски објекат само зато што га тамо раније није било, онда би се историја религијске архитектуре морала писати као списак места на којима је било забрањено било шта ново изградити. „Али, на врху Румије никад није било цркве, а још мање Српске православне цркве.“

Ово је тврдња коју треба посебно раздвојити од питања права на градњу. Чак и када бисмо прихватили да на самом врху Румије никада није постојала црква, из тога не произлази да православни храм тамо не може постојати данас. У Црној Гори управо је супротан историјски образац добро познат. Његошева капела на Ловћену налазила се на Језерском врху, на планини која је постала један од најважнијих симбола Црне Горе. Православне светиње широм Балкана подизане су на планинама, литицама, врховима и тешко приступачним местима. Манастир Острог је најпознатији пример у Црној Гори. Манастири Метеори у Грчкој подигнути су на готово вертикалним стенама, а Света Гора представља читав православни духовни простор на планинском полуострву Зато тврдња да верски објекти по правилу не припадају планинским врховима једноставно није одржива. „Наводе да се верски објекти граде да би грађани у њима обављали верске обреде, али у насељеним местима, селима, насељима и градовима.“

Ово је један од најслабијих аргумената петиције. Где је то утврђено да се верски објекти граде искључиво тамо где постоји густо насеље? Управо православна традиција показује супротно. Светиње су често подизане на местима која су издвојена од насеља — у планинама, пећинама, клисурама, на врховима и литицама. Њихова функција није увек била да буду „парохијска црква“ за непосредне становнике. Постоје храмови и манастири који су ходочасничка места, духовни центри, споменичка места или симболи једног простора. Зато је тврдња да се црква може градити само тамо „где има грађана“ више политичка конструкција него универзални принцип. „Где има грађана, а никако по врховима високих планина, поготово тамо где се људи тешко могу попети, чак и за неку спортску рекреативну шетњу, што је и случај са овим металним објектом на врху Румије. Зато је ово провокација и претња. Уразумимо се.“ Овде се аргумент додатно усложњава. Пошто се до врха планине тешко долази, црква се проглашава „провокацијом и претњом“.

Али управо је недоступност многе православне светиње чинила местима молитве и поклоништва. Острог није изграђен на месту до којег се долази као до градског трга. Многе светиње су намерно издвојене од насеља. Ако је проблем физичка доступност, онда је то питање инфраструктуре и туристичког приступа. Ако је проблем верски објекат, онда то треба тако и рећи. Али тешко је прихватити аргумент да је православна црква „претња“ зато што се налази на врху планине. „…за све конфесије и све националности…“ Овај део петиције звучи као позив на толеранцију, али га треба читати заједно са осталим деловима. Јер исти документ који говори о „свим конфесијама“ православни храм описује као „српску окупацију“, „претњу“ и „провокацију“.

Ту настаје суштинска противречност. Ако је Румија простор свих конфесија, онда православни храм мора бити посматран као верски објекат православних верника, а не као окупација једног народа. У супротном, „слобода за све“ добија једно врло необично ограничење: слободни су сви — осим онога чији се симбол прогласи окупацијом. „Сада је МЦП СПЦ, на наше камење ставила металну цркву, што ни по било којој моралној, законској и традиционалној норми није могла, нити је смела.“ Овде се уводи аргумент који више припада политичкој симболици него праву. Чињеница да су људи током времена доносили камење на врх Румије може бити занимљив обичај и део локалне традиције. Али од тога се не може извести право својине над врхом планине, нити право да се одређује која ће се вера или симбол на њему налазити. Планина није колективна својина оних који су на њу донели највише камења. „Тај објекат не само да није легалан, којим је врх Румије окупиран и девастиран, него представља намерну, циљну, јасну и највећу провокацију и претњу за ова мирна места Крајине насељена етничким албанским аутохтоним становништвом на поднебљу подрумијског региона, а и за остале мирољубиве грађане, људе љубитеље слободних, високих врхова и планина.“

Ово је вероватно најтежа квалификација у цијелој петицији. Објекат од неколико квадратних метара проглашава се „највећом провокацијом и претњом“ за становништво читавог подручја. Ту се више не говори о томе да ли је објекат изграђен у складу са прописима. Правни спор се претвара у идентитетски сукоб: један православни храм представља се као претња етничком становништву. Ако се тај принцип прихвати, онда сваки верски објекат може постати „провокација“ тамо где се већина локалног становништва национално или верски разликује од његових верника. То није пут ка грађанској држави. То је пут ка томе да се простор дели према томе чији симболи на њему смеу да стоје. „И овим путем посредством ове петиције, коју је потписало близу хиљаду грађана за веома кратко време, захтевамо да уклоните тај нелегални, претећи за мир метални објекат… и ослободите планину од окупације од стране Митрополије црногорско-приморске СПЦ, јер ту нема места за ниједан верски и други објекат. Румија треба да буде слободна као што је од памтивека увек и била.“

Ово је, заправо, најважнији део читаве петиције. Јер се више не тражи само уклањање једног конкретног објекта због његовог правног статуса. Тражи се да „ту нема места за ниједан верски и други објекат“. Дакле, чак и када би сутра неко други желео да постави други верски објекат на Румији — петиција тражи да и то буде искључено. То значи да се спор више не води само око законитости једне цркве. Тражи се успостављање трајног принципа према којем на врху Румије не сме бити никаквог верског објекта. А онда се неизбежно поставља питање: зашто би баш Румија била изузета од историјске праксе постојања светиња на планинским врховима? Поглавље 23 као политички аргумент Посебно је занимљив покушај да се захтев за уклањање цркве повеже са европским интеграцијама. „У том смислу позивамо се на Преговарачко поглавље 23 — Правосуђе и темељна права, које обухвата заштиту основних људских права, права мањинских народа и других мањинских националних заједница, забрану дискриминације и обавезу државе да обезбеди једнако поступање према свим грађанима.“ Нико не спори право грађана да захтевају примену закона. Али Поглавље 23 не може бити магична формула којом се један политички захтев претвара у европску обавезу државе.

Права мањина значе и право мањина да буду равноправне — али не значе право било које националне или политичке групе да одреди који ће верски симболи бити уклоњени са јавног простора. Управо је ту кључно питање једнаког поступања. Да ли би исти принцип важио када би нека друга национална или верска заједница затражила уклањање неког исламског, католичког или другог верског објекта зато што га доживљава као „провокацију“? Ако је одговор „да“, онда говоримо о принципу. Ако је одговор „не“, онда не говоримо о једнакости, већ о политичкој сили. Румија није само питање једне цркве. Ова петиција зато заслужује много озбиљнију пажњу него што би се могло закључити из саме вести о „хиљаду потписа“.

Њен значај није у томе што су Мехмет Барди и Саубих Мехмети затражили уклањање једне цркве. Њихово је право да то траже. Значај је у аргументацији којом то чине. Православни храм се назива „окупацијом“. Српско присуство се представља као освајање. Верски објекат постаје „претња“ етничком становништву. А од државе се тражи да трајно искључи могућност постојања било каквог верског објекта на врху планине. И онда се све то упакује у језик европских стандарда, мањинских права и Поглавља 23. То није питање које би православни политичари требало да решавају новим уступком, новом декларацијом о „миру“ или новим повлачењем. Напротив.

Ако је објекат нелегалан — нека о њему одлучи закон. Ако постоји спор око власништва или заштите културне баштине — нека одлуче надлежне институције. Али ако је проблем у томе што је на Румији православна црква, онда то треба отворено рећи. Јер није нормално да једни годинама доказују своју „европскост“ тако што пристају на све нове захтеве, док други своју политичку снагу демонстрирају захтевом да се уклони оно што доживљавају као туђи симбол. Румија је зато постала тест нечега много већег од једног храма. Тест је да ли у Црној Гори постоји један закон и један стандард за све — или ће о томе чији симболи смеју да постоје на одређеном простору одлучивати онај ко је политички гласнији и има снажније покровитеље.

Ако се данас прихвати теза да је православна црква на планинском врху „окупација“, онда сутра више није спорно само питање једне цркве. Спорно постаје право православних да уопште буду видљиви на местима која неко други прогласи својим. И ту већ није реч о Румији. Ту је ријеч о карактеру државе.

ИН4С