„ВОЉЕНИ ЉУДИ НЕ МОГУ БИТИ РУЖНИ“: Ведрана Рудан је речима рушила табуе, а њене мисли остају да трају

Књижевница Ведрана Рудан преминула је у 77. години, оставивши иза себе 17 књига, преведених на осам светских језика, бројне колумне и новинарске текстове, али и читав низ реченица по којима је публика препознавала њен особен поглед на свет. Њен књижевни и јавни глас био је подједнако препознатљив по непосредности, иронији и бескомпромисној спремности да проговори о ономе о чему се радије ћути. Говорила је оштро, понекад сурово, често духовито, али готово никада тако да њене речи прођу незапажено.

Писала је и говорила о љубави и браку, женама и мушкарцима, новцу и слободи, друштву, старењу, усамљености, животу и људским слабостима. Неке од њених реченица биле су намерно провокативне и беспоштедне, друге неочекивано нежне, а управо је у том распону, између ироније и рањивости, грубости и топлине, почивала особеност њеног гласа. Зато су многе њене мисли наставиле да живе изван књига и колумни у којима су настале, преносећи се и цитирајући као својеврсни сажетак једног непогрешиво препознатљивог ауторског темперамента.

У наставку издвајамо неке од најупечатљивијих речи Ведране Рудан о женама, љубави, новцу, слободи, људима и животу.

О женама и слободи

„Данас је ку*ва свака жена која мисли својом главом.”

„Важно је најпре гледати себе и угађати себи. Можда сам то схватила прекасно, али боље икад него никад.”

„Женама не требају ни мушкарци ни деца, већ слобода.”

„Нисам желела мужа, хтела сам мушкарца који ће ме волети.”

О новцу

Новцу је у својим интервјуима придавала значење које је далеко превазилазило материјално богатство. За њу је он пре свега представљао могућност да човек не зависи од других и да сам одлучује о свом животу.

„За сваку жену је најважније на свету да има паре. Када има новац, она има слободу.”

Још директније је говорила да је новац оно што човеку омогућава да преживи без страха од глади, неплаћених рачуна и зависности од других.

У једном интервјуу ту своју животну филозофију свела је на сурову разлику између богатих и сиромашних: богати, говорила је, плачу повремено, док сиромашни плачу стално.

О људима

„Ја не мрзим људе. Само их углавном не подносим.”

„Човек читав живот живи сам. Сви ови око нас само су привид.”

„Мене у животу није водила храброст, него безобразлук.”

„Презир почиње када све схватиш, а прихватање, љубав и опроштај почињу када бар нешто схватиш.”

И онда једна од најједноставнијих и најлепших:

„Вољени људи не могу бити ружни.”

О љубави

„Нема те глупости коју заљубљена жена неће учинити за свог мушкарца.”

„Велике и праве љубави су стварне и могуће, само далеко од туђих очију и ушију, да се завидници не мешају.”

Иза јавне слике жене која је љубав често сецирала без много романтике постојала је и друга страна. О свом супругу, са којим је провела готово четири деценије, говорила је као о човеку који је њен живот, додајући да су он и њена деца њена љубав.

О писању

„Писцу су књиге попут деце. Све их волиш, посебно ону која нису баш имала среће у животу.”

Писање је за Рудан пред крај живота добило још дубље значење. Док јој је болест одузимала снагу, говорила је да се управо кроз писање осећа живом. Када би видела да људи преносе и читају њене текстове, знала је, како је сама рекла, да је још ту.

О животу

„Квадрати? Не, хвала. Душевни мир, пиво и тањир топле рибље супе, то је права валута живота.”

„Једино што ме повреди, и што ме повреди заиста, кад погледам на вагу. То је моја слаба тачка.”

Ведрана Рудан је током читаве каријере умела да једном реченицом изазове и смех и бес, а понекад и непријатно препознавање сопственог живота. Зато иза ње нису остале само књиге. Остале су и реченице које ће се цитирати управо зато што звуче као она: без улепшавања и страха да ће се некоме замерити, али са необичном способношћу да иза грубости понекад открију нешто веома нежно.