Бој на Делиграду: Како је Карађорђева војска савладала 55.000 Турака?

Карађорђеви устаници су 1806. године у Боју на Делиграду одлучно потукли турску војску и одбранили једно од кључних утврђења устаничке Србије.

На Делиграду, на улазу у Ђуниски теснац између Алексинца и Ражња, Срби су под вођством Карађорђа одбили напад бројнијих турских трупа и одбацили их према Нишу.

Делиград – брана према Нишу

Велика офанзива на Карађорђеву Србију, по налогу Високе порте, односно султана, припремана је већ извесно време, па је устаничко вођство одлучило да препречи највероватније правце турског надирања.

Карађорђе је Јакову Ненадовићу наложио да запречи правац надирања из Босне, док је војвода Миленко Стојковић требало да онемогући удар од Видина, одакле су раније више пута продирале групе разбојника из окружења видинског узурпатора Османа Пазваноглуа.

Главни напад на Карађорђеву Србију очекиван је са југа, из правца Ниша, што је требало запречити у Ђуниском теснацу. Тако је почетком 1806. године, по Карађорђевом налогу, започело утврђивање тог правца изградњом Делиграда.

Међу Карађорђевим устаницима тада се, срећним стицајем околности, нашао Вуча Жикић, односно Џикић, који је аустријски официрски чин капетана стекао током Кочине крајине, у време Аустро-турског рата 1788–1791. године.

Одлучан да помогне српским устаницима, напустио је сигуран живот у Срему, иако је тиме изгубио и аустријску пензију, а придружили су му се брат и унук.

Вуча Жикић добро је владао вештином фортификације, а његова стручност посебно је дошла до изражаја приликом изградње Делиграда, утврђења које се за Турке показало неосвојивим све до гушења Карађорђевог устанка 1813. године.

Утврђење је подигнуто на улазу у Ђуниски теснац, отприлике на средини пута између Алексинца и Ражња. Долина Мораве на том потезу била је траса древног Цариградског друма још од римских времена, који је задржао велики значај и током турске окупације.

Девет шанчева и четири бастиона

Браћи Вучи и Јовану успело је да стручно и великом брзином изграде утврђење. Првобитно је подигнут Барјактаревићев шанац, за посаду од два до три батаљона.

Укупно је обликовано девет шанчева, уз земљана утврђења, као и четири бастиона, при чему су утврђења организована тако да имају велика подземна складишта како би свако од њих могло самостално да опстане.

Свако утврђење било је снабдевено не само муницијом већ и храном и водом. Са Смедеревске тврђаве допремљена су четири топа, а подно утврђења направљени су дубоки опкопи са бројним препрекама.

Истовремено, на супротној, левој страни Мораве изграђено је утврђење названо Топољак.

На тај начин запречен је правац надирања од Ниша, бар када је реч о главној и најпогоднијој траси.

Турска војска од 55.000 људи

Ибрахим Бушатли, скадарски паша, одређен је на Високој порти за заповедника напада на Србију, вероватно и због чињенице да је претходно претио масовним походом на Карађорђеве устанике.

Уз њега се, осим доказане борбености и снаге којом је располагао, налазила и подршка турске румелијске, односно европске војске, што је, према проценама Истанбула, требало да обезбеди победу.

С друге стране, видински узурпатор Пазваноглу, несумњиво поучен претходним искуствима, иако је имао налог да нападне Србе, избегавао је учешће у походу. Слично се понашао и тадашњи турски заповедник Неготина Реџеп-ага, што се за устанике показало као повољна околност.

Стога је са истока на Србе наступио једино Јусуф-паша, са приближно 4.000 људи. Војвода Миленко Стојковић га је потукао, након чега су се остаци његових снага разбежали.

Ибрахим-паша Бушатли, који се крајем јуна покренуо из Ниша, располагао је са приближно 55.000 војника и 14 топова. Срба је на том потезу било укупно до 37.000.

Пошто су предња одељења турске војске избила пред Делиград, 16. јула започеле су чарке. Током више седмица Ибрахим-паша је свакодневно нападао српска утврђења на Делиграду, настојећи да разлабави српску одбрану и отвори простор за продор према Београду.

Крајем јула, устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић, вративши се са Топљака, где је тукао Јусуф-пашу, испадом у турску позадину потукли су и помоћне снаге Шаит-паше, Ибрахим-пашине претходнице.

Средином августа Ибрахим-паша добија и значајна појачања из Румелије.

Истовремено, пошто је средином августа на Мишару у Мачви потукао Турке из Босне под вођством Сулејман-паше Скопљака, Карађорђе се запутио на Делиград, где доводи око 10.000 ратника и преузима команду.

Одлучујући напад 3. септембра

Пресудне борбе на Делиграду вођене су 3. септембра 1806. године, када се догодио масовни фронтални напад Турака.

Целодневна борба окончана је без турског успеха.

Предвече истог дана, Станоје Главаш је са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, преко Крушевца и Јастрепца, заузео Прокупље, чиме је угрожен и Ниш.

Пошто је о томе обавештен, Ибрахим-паша се одлучује на повлачење према Нишу, што је значило да су Срби одбранили Делиград.

Уследило је, на захтев Турака, усаглашавање примирја у Лому. Делиград никада није пао, а Турци су га запосели тек пошто је Карађорђев устанак, односно Први српски устанак, угушен у јесен 1813. године.

Неизмерно заслужни капетан Вуча Жикић, односно Џикић, творац утврђеног Делиграда, страдао је у борби против Турака већ у априлу наредне, 1807. године.

Турски заповедник Ибрахим-паша Бушатли вратио се осрамоћен у Скадар, где је, у немирним приликама и све време на ивици да буде оборен, умро 1810. године, са само 34 године.

У међуратном периоду, од 1930. до 1933. године, залагањем краља Александра Карађорђевића, на месту на којем се налазио главни шанац српских ратника на Делиграду подигнут је спомен-храм посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, као израз сећања и поштовања према српским ратницима палим за ослобођење од Карађорђевог устанка до 1918. године.

Компас инфо