Од обичаја до живота у Христу: Шта је истински смисао Свете тајне крштења?

Током катихетских разговора често се сусрећемо са погрешним схватањем Свете тајне крштења, а самим тим и Цркве, вере и хришћанског живота уопште. На крају крајева, крштење је семе из којег хришћанство у човеку или расте или не расте.

Зашто не расте? Зато што човек, примивши семе благодати крштења, не сарађује са њим. Зашто не сарађује? Зато што не жели. Зашто не жели? Зато што самом крштењу приступа са погрешном, нехришћанском мотивацијом.

Многи људи очекују од крштења помоћ и заштиту. Они га посматрају или као гаранцију безбедности и благостања, или као начин да припадају својој породици, свом народу, или и једно и друго. „Сада сам крштен, као и већина људи око мене.“ Та мисао човеку пружа извесну утеху. У том случају крштење постаје средство за уређење овоземаљског живота, потпуно лишено свог небеског и спасоносног смисла.

Када приступају крштењу, многи људи уопште не размишљају о спасењу од греха, трулежности, смрти и ропства ђаволу
Када долазе на крштење, многи људи уопште не размишљају о спасењу од греха, трулежности, смрти и ропства ђаволу. Крштење се у њиховој свести ни не повезује са тим. Они долазе да се крсте зато што су били крштени њихови родитељи, баке и деке, преци. Крштење тако постаје својеврстан дуг према успомени на претке.

„Они су били православни, па и ја морам бити православан“, мисли човек. А када га упитате шта значи бити православан, одговор често гласи: „Бити крштен у Православној цркви.“ Тако се круг затвара. За многе је то сасвим довољно. Сваки даљи труд око сопственог усавршавања и спасења душе остаје ван њиховог интересовања.

Зато катихета већ на почетку разговора треба да препозна истинску мотивацију оних које поучава, како би им потом открио право значење крштења, његову сврху и сву одговорност коју на себе преузимају и крштеник и кумови.

Опасност паганског приступа
Ако се крштење схвата као средство које аутоматски ствара готове хришћане, онда се све њиме и почиње и завршава. После њега човек мирно може себе називати крштеним хришћанином и не чинити ништа више.

Такви људи подсећају на новорођенче које је одлучило да престане да расте и развија се, сматрајући да је само рођење довољно да постане одрасла особа. А крштење је духовно рођење које подразумева даљи духовни раст.

„Као новорођена деца, жудите за чистим духовним млеком, да њиме узрастете за спасење“ (1. Петр. 2,2).

Или су попут војника који је положио заклетву па напустио бојиште. У овоземаљском животу то се назива дезертерством и строго се кажњава. У крштењу човек полаже заклетву верности Христу и постаје Његов војник у духовној борби. Ако после те заклетве избегава испуњавање Божјих заповести, постаје издајник Христов, доводећи у опасност не само привремени већ и вечни живот.

„Нико ко метне руку своју на плуг па се обазире натраг није приправан за Царство Божије“ (Лк. 9,62).

Прави смисао крштења: сједињење са Христом
Крштење је света тајна уласка у Цркву као заједницу ученика и следбеника Христових. У овој тајни човек се добровољно одриче зла, сатане и свих његових дела и исповеда верност Христу, прихватајући Га као свога Господа, Спаситеља и Учитеља.

„Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Рим. 10,9).

У крштењу човек не добија само одређене благодати нити постаје члан неке организације – он се лично и стварно сједињује са самим Христом.

Као одговор на то исповедање вере, Црква га крштава у име Оца и Сина и Светога Духа и помазује светим миром. Тиме га чисти од нечистоте греха, дарује му нови, духовни, вечни и благодатни живот и чини га хришћанином.

Међутим, овде је важно разумети оно најбитније: у крштењу човек не добија само одређене благодати нити постаје члан неке верске организације – он се лично и стварно сједињује са самим Христом.

О томе апостол Павле говори потпуно јасно:

„Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20).

Крштење је сусрет, а не погодба
Крштење је сусрет. Не обред, не магијски чин, већ сусрет живог човека и живога Бога.

Зато му је немогуће приступати потрошачки, по паганском принципу: „Ти мени, ја теби.“ Паганин долази свом идолу са јасним и практичним захтевом: принећу жртву и добићу жетву; извршићу ритуал и стећи заштиту. Са Христом таква трговина није могућа.

Уколико човек приступа крштењу са потрошачким духом, до истинског сусрета неће доћи и крштење неће испунити своју сврху. Благодат која му се дарује неће бити примљена у срцу, јер је оно већ испуњено погрешним очекивањима и осећањима која су Христу страна – управо оним паганским односом који Свету тајну претвара у магију.

Крштење се не врши зато да би човеку све ишло добро у овоземаљском смислу. Оно се врши да би човек, заједно са Христом, оснажен Његовом благодаћу и користећи сва спасоносна средства Цркве, узео свој крст и носио га, побеђујући искушења и испуњавајући Божје заповести.

„Или не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да бисмо, као што Христос уста из мртвих славом Очевом, и ми ходили у новом животу“ (Рим. 6,3–4).

Живот у Христу: пут Крста и Васкрсења
Човеков живот је пут ношења сопственог крста, следовање Распетом Христу путем којим је Он већ прошао – ка Голготи и Васкрсењу.

„Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Мк. 8,34).

Не треба гајити илузије када је реч о крштењу људи који живе световним, нецрквеним животом. Потребно је објаснити им да су њихова овоземаљска очекивања од крштења погрешна и отворити им очи за стварни смисао ове Свете тајне.

Крштење не избавља од страдања. Оно даје снагу да се страдање поднесе и превазиђе по угледу на Христа.

„Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ (Дап. 14,22).

Крштени смо да бисмо ушли у Цркву, у заједницу верних ученика Христових, и да бисмо заједно са Њим ишли путем који води најпре на Голготу, а затим ка Васкрсењу и Вазнесењу.

Крштени смо да бисмо најпре тражили Царство Божије, не везујући се за пролазна добра овога света који у злу лежи.

„Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати“ (Мт. 6,33).

Под заставом Христовом
Света тајна крштења није магијски обред заштите. Она је ступање у борбу под заставом Христовом.

Стога, Света тајна крштења није магијски обред „заштите“, нити формални чин уписа у „заједницу крштених“. Она је смрт старог човека и рођење новог. Она је ступање у борбу под заставом Христовом, која од човека захтева подвиг вере и верност до краја.

Као што каже апостол Павле:

„Јер сте скупо купљени“ (1. Кор. 6,20).

А цена тог откупа јесте Крв Христова, која нас обавезује на делатан, жртвен и истински живот у Христу.

Компас инфо