Иде ли Велика Британија путем Југославије: Три захтева за разлаз са круном

Три британске нације први пут су заједно затражиле право да саме одлучују о својој будућности, отварајући нову фазу уставног спора у Лондону. Шкотска тражи независност, Велс већу самосталност, док Северна Ирска инсистира на праву да одлучује о могућем уједињењу са Ирском.

Порука да се „време Вестминстера ближи крају“, која би до недавно звучала као парола маргиналних британских националиста, сада је изговорена за заједничким столом политичких лидера Шкотске, Велса и Северне Ирске, три од четири конститутивна дела Уједињеног Краљевства.

Лидери Шкотске националне партије, Плаид Камрија и Шин Фејна окупили су се у Кардифу и потписали заједничку декларацију којом траже признавање права својих народа на самоопредељење. Поручили су да ниједна влада у Вестминстеру не би требало да има право да блокира демократско одлучивање о будућем статусу њихових земаља.

Документ нема статус међувладиног споразума, јер су га потписали лидери политичких странака. Ипак, његов политички значај превазилази формални статус. Националне политичке снаге из Шкотске, Велса и Северне Ирске први пут се представљају као део ширег притиска који доводи у питање садашњу уставну конструкцију Уједињеног Краљевства.

Шкотска и питање новог референдума о независности

Шкотска остаје најозбиљније жариште британског уставног спора. На референдуму о независности 2014. године, 55,3 одсто гласача изјаснило се против независности, док је 44,7 одсто подржало излазак Шкотске из Уједињеног Краљевства.

Питање, међутим, није затворено.

Додатни подстицај шкотском националном покрету дао је Брегзит. Шкотска је 2016. године већином гласала за останак у Европској унији, док је Уједињено Краљевство као целина одлучило да напусти Унију.

Шкотски министар Џон Свини поново захтева право на референдум о независности, али Лондон одбија да пренесе Единбургу овлашћење за његово расписивање. Врховни суд Уједињеног Краљевства пресудио је 2022. године да шкотски парламент нема овлашћење да самостално организује референдум о независности.

Тако Шкотска има сопствени парламент и широке надлежности у унутрашњим питањима, али питање њеног државног статуса остаје изван њених самосталних овлашћења. Единбург може да управља великим делом унутрашње политике, али не може сам да покрене процес који би водио ка независности.

Свини је скуп у Кардифу назвао прекретницом у уставној историји Уједињеног Краљевства и поручио да Шкотска има неотуђиво право да одлучује о својој будућности. Британског премијера Ендија Бернама назвао је последњим премијером Уједињеног Краљевства.

Велс више није само посматрач

Велс је дуго био најмање изражено жариште британског уставног спора, али се и то постепено мења. Лидер Плаид Камрија Рун ап Иорверт све отвореније говори о независности, иако она још нема подршку већине становништва.

Плаид Камри је саопштио да неће тражити референдум пре избора за Сенед 2030. године. За разлику од Шкотске, Велс води дугорочнију политичку битку, настојећи да идеја независности из маргиналне позиције прерасте у једну од реалних опција будућег уставног уређења.

Зато питање више није само колико власти Кардиф може да добије од Лондона. Све чешће се поставља и питање ко треба да одлучује о будућем статусу Велса.

Северна Ирска има другачији пут ка промени статуса

Северна Ирска налази се у другачијем правном положају од Шкотске и Велса. Белфастски споразум из 1998. године успоставио је принцип сагласности, према којем будући уставни статус Северне Ирске зависи од воље већине њеног становништва. Споразум је истовремено предвидео механизам за могући референдум о уједињењу са Ирском.

То је кључна разлика у односу на Шкотску. Северна Ирска већ има утврђен правни механизам за промену свог уставног статуса, док у Шкотској таква процедура не постоји. За нови референдум о шкотској независности потребан је пристанак Вестминстера.

То, међутим, не значи да је уједињење Ирске близу. За сада не постоји одлука о расписивању референдума, а његово одржавање зависи од процене британске владе о томе да ли постоји вероватноћа да би већина становништва подржала промену статуса.

Поред националног питања, важну улогу могли би да имају економија и свакодневни живот. Здравство, јавне услуге, порези, пензије, животни стандард и односи са Европском унијом могли би да буду једнако важни као и национални идентитет.

Новинар из Лондона Милан Динић оценио је да званични Лондон није променио став о статусу Северне Ирске и да тренутно нема референдума о њеном уједињењу са Ирском. Према његовој оцени, изјаве америчког председника Доналда Трампа о уједињеној Ирској за сада се у Британији више доживљавају као политичка порука него као најава непосредне промене.

Три земље, различити циљеви, заједнички притисак

Политички значај кардифског сусрета лежи у чињеници да се три различита уставна питања први пут појављују истовремено.

Професорка Универзитета у Кардифу Лора Мекалистер оценила је да је реч о покушају да саме конститутивне нације преузму иницијативу у уставној расправи, уместо да чекају да њен оквир одреди Вестминстер.

Фајненшел тајмс указао је да су у Шкотској, Велсу и Северној Ирској на челу политичке сцене странке које заговарају промену садашњег статуса, али различитим путевима. Вашингтон пост оценио је да декларација представља политички изазов Лондону, док Асошијетед прес наглашава да се правне и политичке позиције три земље значајно разликују.

Шкотски национализам тежи независној Шкотској, велшки национални покрет тражи сопствену државност, док северноирски републиканци заговарају уједињење са Ирском.

Циљеви су различити, али је политичка порука слична: право на самоопредељење не би требало да зависи искључиво од воље централне власти, пише Глас Српске.

Заједничка декларација зато не значи да су три национална покрета постала јединствен политички пројекат. Њен значај је пре свега у томе што три различита уставна питања сада наступају истовремено и могу политички да појачавају једно друго.

Да ли се мења британски уставни модел?

До сада је Лондон углавном одређивао оквир у којем су Шкотска, Велс и Северна Ирска постављали своје захтеве. Сада политичке снаге у све три земље покушавају да саме поставе питање о будућности британске државе.

Из перспективе Вестминстера, право једног дела Уједињеног Краљевства на самоопредељење не значи аутоматски право на једнострану промену државних граница. Тако се сударају два принципа: право народа да одлучује о сопственој будућности и право постојеће државе да очува свој територијални и уставни интегритет.

Питање зато више није само колико власти Шкотска, Велс и Северна Ирска могу да добију од Лондона. Све важније постаје питање ко има последњу реч о будућем уставном статусу сваког од тих делова Уједињеног Краљевства.

Брегзит као кључна прекретница

Брегзит је био једна од кључних прекретница у развоју овог спора. Шкотска и Северна Ирска гласале су 2016. године за останак у Европској унији, али су морале да прихвате одлуку већине на нивоу целог Уједињеног Краљевства.

За шкотске националисте то је постао један од најважнијих аргумената да Вестминстер може доносити одлуке које директно мењају будућност Шкотске чак и када се са њима већина шкотских гласача не слаже.

Слично важи и за Северну Ирску, где је Брегзит поново отворио питање односа са Ирском и Европском унијом. Посебан трговински режим уведен након изласка Британије из ЕУ додатно је показао колико је положај Северне Ирске специфичан.

Међународни контекст и питање уједињене Ирске

Зашто се овај процес додатно истиче управо 2026. године? Одговор није само у јачању националистичких странака. Последице Брегзита, различити погледи на односе са Европском унијом, економски проблеми и питања јавних услуга додатно су нагласили разлике између Вестминстера и појединих конститутивних нација.

Томе треба додати и међународни контекст. Подршка америчког председника Доналда Трампа идеји уједињене Ирске, иако за сада нема карактер промене америчке политике, дала је додатну видљивост питању које је дуго било пре свега британски унутрашњи спор.

Питање више није само колико људи подржава независну Шкотску, независни Велс или уједињену Ирску. Све важније је и питање колико је садашњи британски модел способан да различите националне интересе одржи у оквиру једне државе.

Нема непосредног распада Уједињеног Краљевства

Нема назнака непосредног распада Британије. Шкотска нема договорен нови референдум о независности, Велс још нема већинску подршку за независност, а у Северној Ирској нема одлуке о расписивању референдума о уједињењу са Ирском.

Проблем за Лондон, међутим, лежи у чињеници да се питање будућег уставног уређења више не може лако вратити у оквир у којем је било пре десет или двадесет година.

Британска влада сада се суочава са питањем како да одржи заједничку државу у којој све више политичких снага у њеним конститутивним деловима тражи право да саме одређују сопствену будућност.

Може ли Британија постати „нова Југославија“?

Све то отвара и осетљиво питање: да ли Уједињено Краљевство полако иде путем који по нечему подсећа на судбину Југославије?

Не треба правити лажну историјску једначину. Британија није Југославија. У Уједињеном Краљевству нема рата, распада институција нити околности које би саме пона и друга држава представљају сложене заједнице различитих народа, са различитим историјским идентитетима и погледима на будући облик заједнич себи упућивале на насилан слом државе.

Ипак, одређена политичка паралела постоји. И једна и друга држава представљају сложене заједнице различитих народа, са различитим историјским идентитетима и погледима на будући облик заједничке државе.

Лондон је деведесетих година био један од важних западних центара који су подржавали принцип самоопредељења и признавање нових држава насталих распадом СФР Југославије. Данас се слично питање, у потпуно другачијим околностима, враћа пред британска врата.

Највећа промена лежи у томе што расправа више није само о томе да ли Шкотска, Велс или Северна Ирска желе више овлашћења. Све чешће се поставља дубље питање: шта је данас Уједињено Краљевство — јединствена држава која је различитим деловима дала различит степен аутономије или заједница више нација које имају право да саме одреде колико дуго желе да остану заједно?

„Келтски фронт“ и притисак на Лондон

Руски политиколог Владимир Корнилов оценио је да заједнички наступ Шкотске, Велса и Северне Ирске показује јачање центрифугалних тенденција у Британији, али да не значи и почетак њеног непосредног распада.

Аналитичар Роман Черјомухин сматра да је реч пре свега о покушају повећања притиска на Вестминстер, јер се циљеви и економски интереси три национална покрета значајно разликују.

Отуда се и термин „келтски фронт“ може разумети пре као политичка метафора него као назив јединственог покрета. Шкотска, Велс и Северна Ирска немају исти циљ, исти правни положај нити исту политичку стратегију.

Лондон: Нема распада Британије

Британска влада одбацује тврдње да се Уједињено Краљевство приближава распаду и поручује да је посвећена очувању уније.

Истовремено, британски медији препознају Кардифску декларацију као нову фазу политичког притиска на Вестминстер. Шкотска тражи независност, Велс дубљу промену односа са Лондоном, док Северна Ирска има утврђен механизам за могуће изјашњавање о уједињењу са Ирском.

Због тога је тешко говорити о јединственом процесу распада Уједињеног Краљевства. Али је све теже занемарити чињеницу да се у три његова конститутивна дела истовремено отварају питања која су до сада углавном била третирана одвојено.

Кључна прекретница за будућност Британије

Распад Уједињеног Краљевства није почео, али је почела озбиљнија расправа о томе шта га данас држи на окупу.

Ако Шкотска настави да тражи нови референдум о независности, ако Велс настави да јача захтев за сопственом државношћу, а Северна Ирска настави да отвара питање могућег уједињења са Ирском, Лондон ће се све више суочавати са питањем које је деценијама постављао другима.

Не само колико аутономије могу да имају.

Већ и ко има право да одлучи да ли и под којим условима желе да остану заједно.

Компас инфо