Социјалиста на Равној гори: Необична политичка прича др Живка Топаловића

Историја Другог светског рата на простору данашње Србије, често се посматра кроз једноставну поделу на комунисте и четнике, али је стварност била далеко сложенија. Посебно је занимљива судбина људи који су припадали левичарским, социјалистичким и радничким круговима, а који су се током рата нашли на страни покрета Драгољуба Драже Михаиловића.

Међу њима се посебно издваја др Живко Топаловић, један од најзначајнијих представника југословенског социјалистичког и слободног синдикалног покрета између два светска рата. Његов пут од социјалистичког политичара и радничког првака до једног од највиших политичких функционера равногорског покрета представља једну од занимљивијих политичких биографија српске историје XX века.

Од радничког покрета до врха Социјалистичке партије

Топаловић је припадао генерацији српских социјалиста која је социјално питање покушавала да решава кроз организовање радника, синдиката и политичко деловање, али се истовремено оштро разилазила са комунистичким покретом и његовом револуционарном стратегијом.

После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је међу људима који су учествовали у политичком организовању југословенске левице. Према биографским подацима, учествовао је и у оснивању Комунистичке партије Југославије 1919. године, али се убрзо разишао са комунистима након њиховог окретања Коминтерни. Потом је постао један од водећих људи Социјалистичке партије Југославије.

Истовремено, Топаловић је имао значајну улогу у слободном синдикалном покрету. Био је представник југословенских радника у међународним радничким организацијама, а између 1929. и 1941. године био је главни уредник „Радничких новина“. Његов политички рад зато није био ограничен на партијску политику, већ је обухватао читав систем организација које су представљале некомунистички део радничког покрета.

Зашто је социјалиста стао уз Дражу?

Управо ту почиње најзанимљивији део његове биографије.

Топаловић се током окупације у почетку повукао из активног политичког живота. Међутим, 1943. године мења став и успоставља озбиљнији контакт са Дражом Михаиловићем. Одлази на Равну гору и постепено постаје један од најзначајнијих политичких представника Михаиловићевог покрета.

Ово не значи да је Топаловић престао да буде социјалиста. Управо супротно. Његово присуство у равногорском покрету показује да је антикомунизам у тадашњој Југославији имао различите политичке изворе и да се није сводио само на монархистичке и конзервативне кругове.

Топаловић је веровао у обнову политичког живота после рата и у могућност да се о будућем уређењу земље одлучује политичким путем. Његово приближавање Михаиловићу зато је било део ширег покушаја да се око равногорског покрета окупе различите некомунистичке политичке снаге.

Конгрес у селу Ба

Круна те политичке активности био је конгрес у селу Ба код Ваљева, одржан јануара 1944. године. На њему су, поред представника равногорског покрета, учествовали и представници више предратних политичких странака и политичких струја.

Топаловић је председавао конгресом и имао једну од централних политичких улога
На скупу је покушано да се створи шири политички фронт који би могао да представља алтернативу комунистичком Народноослободилачком покрету. Међу учесницима су били представници Демократске странке, Хрватске сељачке странке и других политичких кругова. Формиран је и Централни национални комитет Краљевине Југославије.

Зато је Топаловићева улога важна: он није био само човек који је „подржавао Дражу“, већ политичар који је покушавао да равногорском покрету обезбеди ширу, страначки разноврснију политичку основу.

Пут у Италију

У мају 1944. године Топаловић напушта Југославију и одлази у Италију, где покушава да пред савезницима политички представља Михаиловићев покрет. Сачувана документа показују да је његова улога била знатно шира од симболичне. Био је ангажован у покушајима да се код западних савезника обезбеди политичка подршка равногорској страни.

Чак и у јесен 1944. године, када се положај Михаиловићевих снага драматично погоршава, Топаловић покушава да пронађе политички излаз. У једном телеграму из октобра 1944. саветовао је Михаиловића да покуша да успостави везу са Совјетима, што показује да његова политика није била једноставно сведена на ослањање на Запад.

Шта се догодило са социјалистима после рата?

Послератна судбина Топаловића била је драматична. Нова комунистичка власт га је означила као политичког противника, а у процесу против Драже Михаиловића његово име се такође нашло међу оптуженима. Осуђен је у одсуству на двадесет година затвора, уз конфискацију имовине и губитак држављанства. Након рата наставио је политичку активност у емиграцији.

Међутим, причу не би требало поједноставити тврдњом да су „сви социјалисти и синдикалисти“ били стрељани. Послератна репресија заиста је била широка и обухватила је различите политичке противнике новог режима, али су њихове судбине биле различите: неки су ликвидирани без суђења, неки су осуђени, неки затварани, а део је избегао у иностранство. Управо због тога је неопходно разликовати појединачне случајеве од опште политичке слике.

Живко Топаловић зато остаје изузетно занимљива фигура. Његов живот показује да граница између „левице“ и „деснице“ у ратној Југославији није увек била онаква каквом је данас замишљамо. Социјалиста, синдикални првак и човек са дугом историјом борбе за радничка права постао је један од најважнијих политичких сарадника генерала Драже Михаиловића.

Управо тај парадокс говори много о времену у којем је живео: у условима окупације, револуције и грађанског рата, политичке границе су се померале, а стари савезници постајали непријатељи, док су се људи из потпуно различитих политичких традиција понекад нашли на истој страни.

Компас инфо