Историјско обраћање Вучића у УН: „Газили су Србију, али је нису поразили! Србија се подигла као феникс из пепела“

„Да ли знате, шта је уопште био разлог, једини званични и формални разлог за напад на територију Републике Србије и на Савезну Републику Југославију, који је извело 19 земаља НАТО-а? Нећете веровати. Рекли су нам да су напали суверену, слободну и независну државу „како би избегли потенцијалну хуманитарну катастрофу“. Хуманитарна катастрофа се није десила, а још нисам успео да чујем и да видим где се сличан пример у свету десио. Напад на слободну и слободарску земљу Србију, чији сам поносни председник, изведен је са жељом да поредак Уједињених нација, успостављен после Другог светског рата, буде коначно срушен“, између осталог казао је у свом историјском говору председник Србије Александар Вучић на Генералној дебати у оквиру 81. заседања Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку.

Тема овогодишњег заседања – „Обнова поверења, управљање трансформацијом: Уједињене нације које доносе резултате за све“ – делимично описује тренутак у којем се налазимо. Сагласан сам да треба да обновимо поверење у Уједињене нације, али нисам сигуран у којој мери можемо да управљамо трансформацијом која се већ догодила у бројним областима. Међународни систем какав смо познавали је срушен. Не постоји.

– Данас смо сведоци рађања новог поретка, који је оријентисан око два главна центра моћи, уз постојање све већег броја снажних регионалних актера, који располажу значајном политичком, економском, војном и технолошком моћи и настоје да самостално утичу на обликовање свог окружења и ширих глобалних процеса. Улазимо, дакле, у период сложеније и мање предвидљиве расподеле моћи.

– Опасност од потенцијалних сукоба је већа него што је била деценијама. При томе није реч само о класичним, конвенционалним оружаним сукобима међу државама. Сукоби се све чешће воде економским притисцима, технолошким ограничењима, борбом за ресурсе и тржишта, сајбер-нападима, дезинформацијама и покушајима утицаја на друга друштва. Све су израженије и културолошке и идентитетске поделе које се политички инструментализују и додатно продубљују неповерење међу народима. Граница између мира и сукоба постаје све мање јасна, док последице конфронтације великих и регионалних сила све брже погађају и оне државе које у њој непосредно не учествују. За мале и средње државе, баш као што је Република Србија, такво окружење представља огроман изазов. Простор за самостално одлучивање постаје ужи, а притисци да се државе определе за једну или другу страну све су већи. Истовремено, неслагања најмоћнијих актера све чешће паралишу институције које би требало да штите све државе подједнако.

– Највећи проблем данашњице није недостатак правила или политичких принципа, већ њихово непоштовање у прошлости и садашњости. Приметићете, драги пријатељи, да данас, са изузетком неколико земаља, сви говоре и позивају се на Повељу Уједињених нација, на дух Повеље и на принципе на којима је доскоро важећи поредак био темељен. Као да хоће да нам кажу: „Пуј пике, не важи“, и то што смо у прошлости рушили и кршили ту Повељу, чиме смо отворили Пандорину кутију коју је немогуће затворити, а данас бисмо без последица да се вратимо у будућност и поштовање истих оних принципа које су моћне и велике земље тако брутално газиле, сада да ревитализујемо. Колико сте пута у претходна два дана са ове говорнице чули покличе и позиве на поштовање принципа међународног јавног права, и то посебно када је у питању рат у Украјини, а да већина тих истих тако безобзирно ћути на чињеницу да су сами учествовали у гажењу Повеље, рушењу темеља међународног јавноправног система? А данас би по сваку цену да се врате на те принципе када виде да су моћни и јачи прибегли истим повредама које су они спроводили док су били најмоћнији и најјачи.

– Ту мислим на све земље које су признале једнострано проглашену независност такозваног Косова и без икаквог темеља у међународним правним документима покушале да отму 14 посто територије Републике Србије.

– Многима од вас то звучи као некаква давна прошлост, али ране које су задате међународном јавном праву све су дубље и теже. Да будемо потпуно прецизни, поредак поштовања Повеље Уједињених нација и на њој заснованог права више не постоји. Срушили су га они који су цепали територије других земаља зарад својих политичких и економских интереса. Радили су то бескрупулозно, безобзирно и бесрамно.

НАТО агресија 1999. године

Да ли знате, поштовани пријатељи, шта је уопште био разлог, једини званични и формални разлог за напад на територију Републике Србије и на Савезну Републику Југославију, који је извело 19 земаља НАТО-а? Нећете веровати. Рекли су нам да су напали суверену, слободну и независну државу „како би избегли потенцијалну хуманитарну катастрофу“. Хуманитарна катастрофа се није десила, а још нисам успео да чујем и да видим где се сличан пример у свету десио. Напад на слободну и слободарску земљу Србију, чији сам поносни председник, изведен је са жељом да поредак Уједињених нација, успостављен после Другог светског рата, буде коначно срушен.

– Знате ли које су земље, драги пријатељи, учествовале у доношењу одлуке у Савету безбедности Уједињених нација о бомбардовању једне независне, суверене земље која није напала ниједну другу државу? Ниједан војник, ниједан полицајац из Србије није крочио на територију било које друге земље, а одлука је ипак донета. Сигуран сам да се и већина вас, драги пријатељи, који сте најбоље упознати са политиком у свету, више тога не сећа, а посебно не чињенице ко је у Савету безбедности Уједињених нација гласао за ту одлуку или можда у Генералној скупштини. Немојте ни да покушавате, јер је немогуће да се сетите. Зашто? Зато што таква одлука никада није ни донета, а да ствари буду још горе, нико никада није покушао да је донесе. Толико су били бахати и моћни да су газили све пред собом, од Клинтонове администрације до администрација бројних европских земаља. Управо зато Србија подржава деловање администрације председника Доналда Трампа и у његовом раду види шансу за успостављање праведнијег поретка у свету и одговорнијег односа према Србији као блиском америчком савезнику из оба светска рата.

Газили су Србију, али је нису поразили

– Нису знали или нису разумели: газили су Србију, али је нису поразили. Србија се подигла као феникс из пепела и данас свима у свету својим примером показује како се чува међународноправни поредак и како се штити међународно јавно право. Ипак, последице тог бруталног напада на Србију су велике и нарочито видљиве овде, у Генералној скупштини Уједињених нација. Додуше, још више су видљиве на бројним ратиштима широм света. Зашто? Па зато што принципи, било какви принципи, више не постоје. Они који су их једном погазили немају морално право да о њима говоре. Да ситуација буде још гора, а лицемерје још видљивије, управо ти и такви заузимају став врховних учитеља о моралу и свакој врсти заштите вредности савременог света. Нама у Србији најтеже је када у нашем окружењу видимо поновно уздизање нацизма на пиједестал друштвених вредности, посебно у Републици Хрватској, која се поноси и својом нацистичком прошлошћу и употребом нацистичких слогана и симбола данас.

– Србија, која је више страдала од нацистичке руке, не може да прихвати повампирење најстрашнијих духова прошлости, одговорних за смрт стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома у монструозним концентрационим логорима попут Јасеновца. Управо зато моралне придике које слушамо од таквих, за српски народ и Србију потпуно су неприхватљиве. Такође, већ четири и по године слушам лекције о томе како су многи на Западу преостали светионици демократије у свету, заштитници не само Украјине, већ и правила и принципа међународног права. А када повисе тон, мислећи да су много моралнији и да су њихови ставови једини исправни, ми се само осмехнемо и запитамо: а како сте се ви односили према Косову и Метохији и територијалном интегритету Србије, који је гарантован Повељом Уједињених нација и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244? На то или немају одговор или нам, тобоже добронамерно, кажу и посаветују нас да не гледамо у прошлост, већ у будућност. Када их питамо: „Зашто то не кажете и Украјини, да територије за које се боре нису битне?“, бесмислени разговор прекидамо и прелазимо на другу тему.

Вучићево упозорење!

– Упозоравам све вас овде који припадате глобалном југу: све уговоре које потписујете са великим силама, отворите четворе очи. Ми смо тако потписали чувени Бриселски споразум 2013. године, у жељи да компромисом решимо проблеме између Срба и Албанаца на Косову и Метохији. Све обавезе које је Србија имала су испуњене, а једна једина обавеза коју су имали Албанци – формирање Заједнице српских општина – до дана данашњег није испуњена. Занимљиво је да споразум није само прихваћен у присуству Европске уније, већ је и потврђен и њеним потписом. Али ни то ништа није вредело. Као председник Србије, десет година сам суочен са свим могућим триковима и притисцима како бисмо одустали од пуне имплементације онога што је потписано. То је наук нама Србима, али и свима другима у свету који желе да заштите и сачувају своју земљу. Поред свега, Србија ће одбранити своју земљу, свој територијални интегритет, Повељу Уједињених нација и Резолуцију Савета безбедности УН 1244. Желим да се захвалим свакој од 107 држава појединачно која није признала једнострано проглашену независност такозваног Косова.

– Многи од вас били су изложени притисцима и знамо да је чување принципијелног става понекад много теже него што изгледа са стране. Хвала вам на доследности у непризнавању независности дела територије Србије.

О европском путу

– Србија се налази на европском путу и мораће још много тога да уради како би постала пуноправна чланица Европске уније. Ми смо захвални Европској унији, посебно председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен и председнику Европског савета Антонију Кошти, на свакој врсти помоћи коју су пружали нашој земљи. Иако пуноправно чланство у Европској унији остаје стратешки приоритет, не можемо да не приметимо дуготрајни замор од процеса проширења, како међу појединим чланицама Уније, тако и међу државама кандидатима. Управо је европски пут Србије добар пример дужине и сложености тог процеса. Статус кандидата стекли смо 2012. године, а приступне преговоре започели 2014. године, дакле пре више од 12 година.

– Од Европске уније очекујемо јасну перспективу и конкретније резултате процеса у којем наша земља учествује дуже од једне деценије. У околностима у којима није извесно да ли ће уопште доћи до наредног проширења Европске уније у блиској будућности, трудили смо се да будемо конструктивни и да понудимо практичне начине да превазиђемо постојећи застој. Зато смо предложили да се Западном Балкану омогући постепено укључивање у јединствено тржиште и приступ шенгенском простору и пре пуноправног чланства у Европској унији. То не би представљало замену за чланство, нити снижавање наших амбиција, већ конкретан и прагматичан пут који би грађанима и привредама региона омогућио да осете опипљиве користи европских интеграција и помогао да се превазиђе застој у којем се процес проширења предуго налази.

Традиционална пријатељства

– Међутим, стабилна и интегрисана Европа, чији је Србија део, и наш европски пут не значе одрицање од традиционалних пријатељстава, захваљујући којима је Београд једна од ретких европских престоница из које можете летети директно у Сједињене Америчке Државе, Народну Републику Кину и Руску Федерацију.

– Посебну захвалност желим да изразим председнику Народне Републике Кине Си Ђинпингу за подршку током пандемије ковида, као и због огромних улагања и инвестиција у Србији, уз наду да ће његови разговори са председником Трампом бити продуктивни и допринети стабилизацији прилика у свету. Негујемо везе са традиционалним пријатељима и партнерима у Африци, Азији и Латинској Америци, са којима смо недавно у Београду обележили 65. годишњицу прве конференције несврстаних земаља, одржане у нашем главном граду 1961. године. Наша отвореност је израз наше развојне стратегије, наше историје и нашег разумевања света. Србија верује да државе могу да имају јасан курс и сопствене интересе, а да притом не затварају врата онима са којима се у свету не слажу. Уосталом, свет у којем разговарамо само са онима који мисле исто као и ми не би имао много потребе за дипломатијом. Слобода и независност у доношењу одлука за Србију су од највише вредности. Морамо да предвидимо последице света у којем се сила поново све отвореније представља као најпоузданије средство политике, света у којем расту војни буџети, умножавају се сукоби, слабе механизми контроле наоружања, а канали комуникације нестају управо онда када су најпотребнији.

Где су Уједињене нације у таквом свету?

– Морамо да поставимо питање које је неопходно: где су Уједињене нације у таквом свету? Савет безбедности често је блокиран управо у кризама у којима би требало да буде најактивнији. Други делови система Уједињених нација суочавају се са финансијским притисцима, преклапањем надлежности, бирократизацијом и оправданим захтевима да се виде конкретнији резултати. То су прави проблеми и нема користи од тога да их улепшавамо. Али из тога никако не произлази да су нам Уједињене нације мање потребне. Потребне су нам можда више него икада, само морају бити ефикасније, усмереније и спремније да се баве проблемима због којих су створене. Државе током претходних осам деценија нису долазиле у ову зграду зато што имају исте интересе, него зато што су схватиле да је цена решавања неслагања путем оружја превелика. Зато је настао мултилатерализам и зато смо данас овде. Србија подржава Уједињене нације и реформу система УН-а како би организација била ефикаснија и прилагођенија данашњој реалности.

– Залажемо се за репрезентативнији Савет безбедности кроз већу заступљеност земаља у развоју, посебно са афричког континента, као и кроз инклузивнију регионалну заступљеност и укључивање додатног места за источноевропску групу земаља. Без правог повратка принципима око којих смо се већ договорили, не очекујем да ће бити помака у погледу конкретних резултата у Уједињеним нацијама.

О вештачкој интелигенцији

– Мир није једини тест наше способности да управљамо променама. Налазимо се усред технолошке трансформације чији домет тек почињемо да разумемо. Вештачка интелигенција већ мења економију, образовање, медицину, безбедност, тржиште рада и начин на који државе функционишу. Она може да донесе огромну корист човечанству, али може и да продуби постојеће неједнакости, омогући нове облике манипулације и створи безбедносне ризике о којима смо пре само неколико година могли само да сањамо. Током нашег руководећег циклуса у Глобалном партнерству за вештачку интелигенцију, којим је Србија председавала 2025. године, један од наших приоритета био је да технолошки напредак остане повезан са безбедношћу, људским правима, владавином права, одговорношћу и смањивањем дигиталног јаза.

– Београдска министарска декларација је добила подршку 44 државе чланице и Европске уније и потврдила потребу за безбедном, одрживом и човеку усмереном вештачком интелигенцијом. Што технологија постаје моћнија, то људи који њоме управљају морају бити одговорнији.

– Можемо имати најмодерније алгоритме, квантне рачунаре, дронове, системе вештачке интелигенције који за неколико секунди могу да обраде податке за које су раније биле потребне године. Истовремено, ако дозволимо да се основна правила међународног поретка примењују селективно, онда технолошки напредак неће донети безбедност. Само ће нас учинити технолошки напреднијим у свету који је постао политички мање предвидив. Ако желимо да одговорно управљамо трансформацијом, прво морамо да учврстимо темеље на којима почива међународни систем. Ти темељи су једноставни: односе се на суверену једнакост држава, поштовање територијалног интегритета, забрану употребе силе, осим у случајевима које Повеља Уједињених нација јасно предвиђа, и обавезу да правила не мењамо од случаја до случаја.

Експо 2027

-Уважене колеге, Ви који познајете Србију и наш регион, али и ви који сте мање упознати са овим делом света, желим да изразим захвалност свима који сте указали част Србији тиме што сте потврдили учешће на Специјализованој изложби ЕXПО 2027, која ће наредне године бити одржана у Београду под темом „Играј за човечанство: спорт и музика за све“.

– Култрура, спорт, технологије… Млади људи ће се окупити у Београду и радујем се што ћемо угостити велики број држава које су данас у овој сали. На почетку сам говорио о поверењу и одговорности и желим и ту да завршим. Поверење нећемо вратити великим изјавама и декларацијама ако после њих наставимо да поступамо као и раније. Свако од нас мора да почне од собствених одлука. Србија то покушава да чини, чувајући мир у свом окружењу, учествујући у мировним мисијама, далек од својих граница, помажући другима када су угрожени, разговарајући са онима са којима се не слаже и испуњавајући обавезе које преузима. Оно што ће вратити поверење у међународно право и у организацију Уједињен нација јесте више потеза попут ових на крају. Захваљујем вам се, даме и господо.

ИН4С