КО ЈЕ ОДОБРИО БРОЈ 1 НА БЛОКАДЕРСКОЈ ЛИСТИ: Од „АНБ линије“ и Пајтића до „старијег брата“ из иностранства, овако је Срдановић стигао на врх листе

Од „АНБ линије“ до „старијег брата“ из иностранства: ко је, према сведочењима изнутра, диктирао потезе блокадера и на крају погурао Илију Срдановића на врх „листе“

Након што се на првом месту (коначно предате, у финалном облику) блокадерске листе нашао Илија Срдановић, у јавности су се појавиле и врло занимљиве информације о утицају страних обавештајних служби на управо овакав развој догађаја. Међу најзначајније спадају оне о везама Срдановића са црногорским структурама (Мило Ђукановић, Брано Мићуновић, Весна Меденица… у преводу – АНБ), као и сведочење Дејана Мировића о томе да на потезе блокадера кључни утицај врше кадрови старог „жутог предузећа“ Демократске странке (Бојан Пајтић, Душан Петровић) и да то чине „као заступници немачких интереса“.

О деструктивном утицају и нечасној улози АНБ на дешавања у Србији било је речи и раније: посебно видљиво деловање током међународног самита у јуну месецу и тадашњег хибридног удара на Србију око фабриковане ситуације на аеродрому Тиват, поткрепљено је и информацијама из редова самих блокадера – месецима се група „професора“ и њима потчињених „студената“ блокадера које окупља Катарина Поповић са Филозофског факултета у Београду, међу ангажованим и упућеним блокадерима зове „АНБ линија“. За ову групу важи, опет према инсајдерским сведочењима, да је била посебно ангажована око обезбеђивања подршке за Дејана Шошкића, сада и званично кандидата на „листи“, а некадашњег гувернера Народне банке Србије у време власти ДС и њиховог „жутог предузећа“.

Њихове су активности и амбиције ишле тако далеко да су планирали да Шошкићу обезбеде чак и личну подршку Мила Ломпара (који је пак имао неке своје рачунице, али су се оне у међувремену „закомпликовале“). АНБ се, дакле, међу блокадерима помиње одавно. Сада је то само постало и општепознато. А да АНБ суштински функционише само као прокси хрватске службе СОА, такође је у значајној мери позната ствар. Трагови утицаја СОА на хибридне операције у Србији датирају још из 2024. године (када су, након „блокадне кухарице“ као уџбеника по ком су покренуте блокаде факултета у нашој земљи, у „посети“ блокираном и свим другима недоступном Електротехничком факултету у Београду затечени хрватски држављани).

Након што су у Хрватској и званично пружили уточиште бегунцима оптуженим пред судом у Србији за покушај рушења уставног поретка, извесно су решили да своје даље деловање наставе преко посредника, односно проксија из ЦГ. За те (и све друге) потребе успоставили су најсигурнији могући канал још именовањем директора АНБ из сопственог (националног, политичког и обавештајног) корпуса. Опет, ни СОА није аутономна у деловању, већ и сама функционише као прокси веће и моћније европске службе. По тој линији Хрватској је и ономад дошла „идеја“ о формирању војног савеза са Приштином и Тираном, а ова је веза зависности и јавности добро позната.

Коме, евентуално, није – нека погледа још једном речи Дејана Мировића. А сам Мировић је чекао да се дефинитивно и догоди очекивани „вето“ за Ломпара, да би као његов најближи сарадник почео јавно да говори оно што је Ломпар на бројним састанцима говорио упола гласа – да структуре бившег режима на вези са страним фактором заправо диктирају потезе блокадера из дубоке сенке. Сада то обојица чине гласно, подсећајући на снажне реакције немачких медија (и не само медија) на Ломпарово учешће у блокадерским активностима. Уједно, на лични утицај Бојана Пајтића на новосадску групу блокадера, а и генерално.

Занимљиво је и како се те путање укрштају баш по питању „првог на листи“. Суверену позицију бр. 1 држао је јако дуго Владан Ђокић, све док и у Немачкој није изведен закључак да је он као водећи кандидат и истурено лице – потпуно погрешан избор. Тада више није било ни разлога да дуго грађену инвестицију у лику Ђокића чувају од елиминације, напротив.

Некадашњи саветник Бориса Тадића и сива еминенција бивших чланова „Отпора“, Јован Ратковић, мада је лично радио на успостављању Ђокића као „лидера“ и упорно му стварао конекције у иностранству, могао је тада мирне душе да сву даљу пажњу преусмери према Газели Пудар Драшко (реално једином правом оперативцу, са много више ауторитета и конкретних ставова, спрам безбојног и слабог Ђокића), а „пленумима“ под својом контролом сигнализира да „ректор може низ воду“.

Ту се, онда, отворило важно питање: Ко ће бити нови бр. 1? Пошто се у контроверзама и међусобним обрачунима током кризних „дана ветирања“ најгласније побунио НС огранак (сматрали су се лично оштећенима због одласка Ђокића), понуђено им је да они изађу са новим предлогом. НС предлаже (гле чуда) – Дејана Шошкића.

За Београд, међутим, то је било превише. За предлагаче, по свему судећи, такав одговор је био очекиван, па су „из рукава“ изашли са новим именом, из редова „својих“ кандидата – ево, онда нека буде Илија Срдановић, то је последња понуда. Без очигледних разлога да изричито одбију (као у случају Шошкића), Београд пристаје и – листа је комплетирана. На предлог оних на које директно утиче Пајтић, а баш из редова „АНБ средине“. И све уз сагласност „старијег брата“ из иностранства, чије је жеље „пленум“ тако испунио све.

Компас