Херцеговина 1938: избори који су открили кризу Краљевине

Посљедњи парламентарни избори у Краљевини Југославији пред Други свјетски рат нису били само надметање Стојадиновића и Мачека. У Херцеговини су показали нешто много сложеније: распад старих политичких савеза, слабљење владајућег блока, различите српске и муслиманске политичке оријентације и све снажније присуство комуниста у политичком животу.
Када су 11. децембра 1938. године одржани посљедњи парламентарни избори у Краљевини Југославији, држава је већ готово двије деценије живјела у сталној политичкој кризи. Од Видовданског устава и сукоба око питања централизације, преко убиства хрватских посланика 1928. године и шестојануарске диктатуре, до убиства краља Александра 1934, југословенска држава није успјела да пронађе трајан политички модел који би прихватили њени најважнији политички и национални актери.

Доласком Милана Стојадиновића на чело владе 1935. године парламентарна већина је добила нову политичку организацију — Југословенску радикалну заједницу. У њој су се нашли Народна радикална странка, Словеначка народна странка и Југословенска муслиманска организација. Насупрот њима постепено се окупљала Удружена опозиција, чији је политички симбол постао Влатко Мачек.

Оно што је ову опозицију чинило необичном јесте њена разноликост. Уз Хрватску сељачку странку у њој су се налазиле Демократска странка, Самостална демократска странка, Земљорадничка странка и Црногорска федералистичка странка. Мачек је, дакле, на изборе изашао као предводник много ширег политичког фронта.

На нивоу цијеле Краљевине резултат је био тијеснији него што би број освојених мандата могао да покаже.

Стојадиновићева листа добила је 1.643.783 гласа, односно 54,09 одсто. Мачекова опозиција добила је 1.364.524 гласа, односно 44,9 одсто. Љотићев Збор остао је на око један одсто. Ипак, због изборног система, такав однос гласова није се претворио у сличан однос мандата: ЈРЗ је добила 306, а опозиција 67 посланичких мјеста.

Другим ријечима, готово 45 одсто бирача гласало је за опозицију, али је она добила тек нешто мање од петине посланичких мјеста.

Наиме, избори 1938. одржани су према систему успостављеном у вријеме Шестојануарске диктатуре и измијењеном изборним законом из 1931/1933. Није постојао класичан пропорционални систем какав данас познајемо. Најважније је било то што се гласало за земљачке, односно земаљске листе, а не за посланике у малим изборним јединицама. Свака листа је морала имати кандидате широм цијеле државе. Такав систем је фаворизовао велике, добро организоване политичке блокове. Још важније, систем је имао веома снажан бонус за побједничку листу.

Код ранијег изборног закона земаљска листа која освоји релативну већину добијала је двије трећине мандата, док су преостали мандати распоређивани другим листама под прописаним условима. За изборе 1938. правила су додатно обезбиједила владајућем блоку веома велику предност: владиним странкама је унапријед било обезбијеђено 40% мандата, а преостали мандати су се распоређивали према изборном резултату. Због тога је релативно мала предност у гласовима могла да произведе огромну разлику у мандатима.

ЈРЗ – Стојадиновић Удружена опозиција – Мачек
Гласови 1.643.783 1.364.524
Проценат 54,09% 44,90%
Мандати 306 67
Укупно мандата 373 373
Херцеговина: другачија изборна карта
У Херцеговини су избори били посебно занимљиви.

Према једном историјском прегледу политичких прилика у Херцеговини, Удружена опозиција је на изборима 1938. у овој области добила 65,5 одсто гласова, док је ЈРЗ добила 32,77 одсто. Међутим, распоред није био равномјеран. Опозиција је већину освојила у Билећком, Љубињском, Невесињском, Мостарском и Сточком срезу, док је ЈРЗ била јача у Требињском, Гатачком и Коњичком срезу.

Тиме добијамо много занимљивију карту од једноставне подјеле на „српске“ и „хрватске“ крајеве.

У Билећком срезу, према непосредно објављеним изборним резултатима, Мачекова листа добила је 2.475 гласова, Стојадиновићева 1.559, а Љотићева 32.

У Љубињском срезу Мачекова листа добила је 1.721 глас, Стојадиновићева 1.673, а Љотићева 25.

А у Требињском срезу однос је био потпуно другачији: Стојадиновићева листа добила је 3.258 гласова, Мачекова 967, а Љотићева 21.

То показује колико је важно говорити о срезовима, а не само о Херцеговини као јединственој политичкој цјелини.

Срез ЈРЗ Мачекова опозиција Збор Карактер резултата
Билећа 1.559 2.475 32 јасна побједа опозиције
Љубиње 1.673 1.721 25 врло тијесна побједа опозиције
Невесиње — већина — опозиција
Гацко већина — — ЈРЗ
Требиње 3.258 967 21 убједљива ЈРЗ
КПЈ * * — 587 гласова у Мостару, Билећи и Требињу укупно
Гдје су били комунисти?
У овој причи посебно мјесто припада КПЈ.

Комунистичка партија Југославије у вријеме избора није имала нормалан статус политичке странке. Послије Обзнане и касније забране њеног рада, дјеловала је илегално. Због тога није могла наступити као равноправна парламентарна странка на начин на који су то чиниле ЈРЗ или Мачекова опозиција.

Али то није значило да није имала политички утицај. Напротив, током друге половине тридесетих година КПЈ је све више настојала да политички дјелује међу радницима, омладином, синдикатима и ширим друштвеним организацијама. У Херцеговини је подржавала опозициони покрет грађанских странака и истовремено самостално водила агитацију против режима.

То је била важна промјена у односу на ранију политику КПЈ. Умјесто да сваки грађански опозициони покрет посматра искључиво као политичког противника, Партија је све више тражила могућност сарадње са снагама које су биле против актуелне власти. Таква политика била је дио ширег преусмјеравања КПЈ током друге половине тридесетих година.

На херцеговачким изборима 1938. КПЈ је успјела да се појави као посебан политички фактор у Мостару, Билећи и Требињу, гдје је, према наведеном историјском извору, укупно освојила 587 гласова. Највећи дио тих гласова — више од 484 — дошао је из Мостара. То није био велики број у поређењу са главним изборним листама, али његов политички значај није мјерљив само бројем гласова. Комунисти су у овом периоду градили оно што ће се касније показати много важнијим — организациону мрежу и политички утицај међу радницима, омладином и дијелом интелигенције.

Срез ЈРЗ / владина листа Удружена опозиција / Мачек ХСС КПЈ* Побједник
Билећа — већина 93 дио од 587 Удружена опозиција
Гацко већина — 265 — ЈРЗ
Љубиње — већина 914 — Удружена опозиција
Невесиње — већина 400 — Удружена опозиција
Требиње већина — 29 дио од 587 ЈРЗ
Мостар — већина 12.576 преко 484 Удружена опозиција
Столац — већина 4.708 — Удружена опозиција
Коњиц већина — 2.768 — ЈРЗ
Љубушки — већина — — Удружена опозиција
Заједнички противник, “различити” циљеви
Овдје долазимо до једне од најзанимљивијих противрјечности избора 1938. КПЈ и Мачекова опозиција нису имале исти политички програм. Мачекова политика почивала је на хрватском националном питању и захтјеву за политичким преуређењем Југославије. КПЈ је полазила од комунистичке револуционарне идеологије и борбе против постојећег друштвеног и политичког поретка.

Ипак, у једном тренутку нашли су се на истој страни политичког фронта — против Стојадиновићеве владе. Та сарадња, како су касније тврдили комунисти, није значила идеолошко јединство, иако су различити облици сарадње постојали и тада, али и у периоду Другог свјетског рата. Она је у то вријеме била прије свега посљедица заједничког интереса да се ослаби владајућа структура за коју су и једни и други сматрали да је доминантно српска. Управо је та политика омогућила комунистима да, иако нису имали легалну политичку организацију, уђу у шири простор јавног политичког дјеловања.

Каснији развој догађаја је у једном моменту ишао ка директним преговорима хрватске и српске стране о подјели Југославије, а о њиховом карактеру најбоље говори чињеница до које мјере је ишла упорност хрватске политике. “У Хрватској би се та граница поклапала с границом садашње Републике Хрватске. Босну ћемо подијелити напола, и то тако да граница иде ријекама Босном и Неретвом. Затим: нама Сарајево, а вама Бања Лука. Учинит ћемо уступак у западној Босни, али ћемо од Хрвата тражити протууслугу – да нам врате Дубровник”, говорио је Стојадиновић. “Прво је продао Далмацију, сад тргује и Босном”, грмјела је на Павелића хрватска емиграција, очигледно сматрајући да хрватске претензије морају бити веће.

Од изборног резултата до Бановине Хрватске
У сваком случају, тадашњи избори нису промијенили власт, али су показали да Стојадиновић више нема политички монопол који је његова влада настојала да представи.

Само два мјесеца касније, у фебруару 1939. године, Стојадиновић је смијењен. Нову владу формирао је Драгиша Цветковић, а главно политичко питање постало је рјешавање хрватског питања. То је био уступак српске стране, која је тиме сматрала да ће неутралисати хрватске националне циљеве. У августу исте године дошло је до Споразума Цветковић–Мачек и стварања Бановине Хрватске. Тиме је изборна политика из 1938. године добила свој територијални наставак.

За Херцеговину је то било од посебног значаја. Мостар, Љубушки, Столац и Коњиц ушли су у Бановину Хрватску, док су Требиње, Гацко, Билећа, Љубиње и Невесиње остали у Зетској бановини. Тако је изборна карта из 1938. у извјесној мјери претходила политичкој карти из 1939.

Али ни ново уређење није ријешило југословенску кризу. Напротив, створило је нове проблеме. Српски политички кругови били су незадовољни територијалним рјешењем, хрватски политички покрет је добио институционални простор за даље дјеловање, муслиманска политика се нашла у новој позицији, а комунисти су наставили да граде сопствену организацију.

Херцеговина је тако уочи Другог свјетског рата постала једно од мјеста на којима су се укрстиле готово све политичке линије које ће у наредним годинама одредити судбину Југославије.

Избори 1938. зато нису били само посљедњи избори једне државе. Они су били и њен политички пресјек стања.

Комунисти и хрватски националисти уједињени против Срба
Сарадња комуниста и хрватског националистичког покрета уочи Другог свјетског рата произлазила је прије свега из њиховог заједничког противљења Краљевини Југославији и њеном државном поретку, за који су и једни и други сматрали да је српска хегемонија. При томе се ниподаштавала чињеница да су Срби и српска војска извојевали кључне битке за ослобођење ширег простора касније Југославије у Првом свјетском рату, поднијевши највеће жртве. Тада су Хрвати већински били на страни сила Осовине, прије свега Њемачке и Аустрије. Касније су свим средствима настојали да се та њихова улога умањи, али да се задржи политика истих националних циљева коју је највише подупирао Ватикан.

Највидљивији облик поменуте сарадње представља чињеница да су комунисти 1938. подржали Мачеков опозициони блок, иако ХСС није била комунистичка странка. У Хрватској је та политика изазвала и сукоб унутар саме Комунистичке партије Хрватске; руководство које је подржало ХСС било је смијењено. Али, то је био епизодни случај и главна политичка линија комуниста је ишла у другом правцу. Најочитији обик сарадње је био Споразумом Пијаде–Будак из 1935. године, као конкретан договор КПЈ и усташког покрета.

Познато је да су комунисти подржавали усташке акције против прве јужнословенске државе, Краљевине Југославије. То је започело послије забране свих политичких организација након проглашења личне владавине на православни Бадњи дан, 6. јануара 1929. године. О томе има података у неким објављеним сјећањима и сачуваној и доступној архивској грађи у фонду Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије (Архив Југославије у Београду).

Тако је, на пример, „Пролетер“, гласило Комунистичке партије Југославије, с времена на вријеме доносило текстове о усташком покрету позивајући своје чланство да помогну тај терористички и сепаратистички покрет. У децембарском броју 1932. године у тексту „Усташки покрет у хрватским крајевима“ писало о наводном усташком устанку у Лици и Северној Далмацији против „српских окупаторских власти“, намјерно превиђајући да су баш у тим крајевима Срби бројнији од Хрвата, да је то била југословенска држава а не српска.

Хаесесовац Никола Рубчић објавио је, уз знатну новчану помоћ добијену од комуниста, у Загребу 1936. године књигу Robija, то јест своја сјећања на робијашке дане у затворима и подробно описао односе усташа и комуниста. У тој невеликој књизи објављена су бројна имена логораша и описани примјери сарадње присталица два покрета којима је борба против југословенске државе била заједничка.

Погодан моменат за легалну сарадњу наступио је послије растурања Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године и проглашењу Независне Државе Хрватске (НДХ). Према тврђењу неколико угледних истраживача, 17. априла 1941. године Андрија Хебранг јавно је исказао своју радост због стварања хрватске државе. По свему судећи, Хебранг и још један функционер из врха Комунистичке партије Хрватске договорили су 17. априла са усташким вођама Милом Будаком и Младеном Лорковићем легализацију Комунистичке партије НДХ. Неколико дана касније, тај договор потписао је и сам поглавник Анте Павелић.

Посљедице ових односа ће се врло јасно манифестовати већ почетком Другог свјетског рата, када су усташе заједно са комунистима извршити масовне злочине и геноцид над српским народом, а што је управо највише било изражено у општинама гдје су они контролисаи политичку власт у Херцеговини прије Другог свјетског рата.

Нови исток.рс