Од „Танзаније“ до „четници, вазда ћете бежати“: Како је ДПС од недостатка кворума направио политички циркус

Ако је неко јуче гледао дешавања у Скупштини Црне Горе, могао је да помисли да је држава пред институционалним сломом. Галама, препирка, прозивке, излазак из сале, конференција за медије, најаве прекида сарадње са Владом и парламентарном већином – све је личило на покушај да се од једне прилично просте чињенице направи велика политичка криза.

А чињеница је једноставна: за кворум је потребно 41, а недостајала су три посланика.

Не један. Не „један глас“. Три.

И ту се заправо види суштина јучерашње представе. ДПС и његови партнери нијесу успјели да обезбиједе довољан број посланика за рад сједнице, а онда су умјесто прихватања те чињенице покушали да направе причу о опструкцији, диктатури, „затварању“ парламента и наводној великој институционалној кризи.

Нико им не спори право да траже Мандићеву смјену. Нико им не спори право да критикују предсједника Скупштине, да траже пренос сједнице или да захтијевају присуство медија. Али ако сте покренули иницијативу, онда морате имати и довољан број посланика да се о њој расправља. То је парламент, а не улица.

Умјесто тога, добили смо оно што ДПС све чешће нуди као политички одговор – галаму.

„Није ово Танзанија“, поручивали су.

Pošto rukovodstvo Skupštine ne dozvoljava prenos, evo malo atmosfere iz plenarne sale pic.twitter.com/91d1b7JJDf

— Miodrag Laković (@LakovicMiodrag) September 24, 2026

Можда би било корисно да се прво утврди има ли у парламентарним демократијама праксе да странка која нема кворум за сопствену иницијативу одмах проглашава институционалну кризу.

Још занимљивији је био наставак.

Јер када се политичка аргументација истроши, остаје речник. А у Скупштини су данас одјекнули повици:

„Четници, увијек сте бјежали, четници, вазда ћете бјежати!“

Шта тачно значи та порука?

Коме је упућена?

Да ли је то само политичка провокација, увреда против политичких противника или покушај да се у парламент унесе ратна реторика? И, што је најважније, шта би требало да значи оно „увијек ћете бјежати“?

Уколико је то требало да буде политички слоган, онда је прилично симптоматично да се у парламенту, умјесто аргумената о иницијативи за смјену предсједника Скупштине, прибјегава оваквом историјском и идентитетском обрачуну.

А ако је неко у томе желио да пошаље пријетећу поруку, онда је питање још озбиљније: шта се то уопште поручује политичким противницима реченицом да ће „увијек бјежати“?

То није језик институција. То није аргумент. И то свакако није начин на који би требало да изгледа парламент државе која се позива на европске стандарде.

А онда је у цијелу причу стигао и Андрија Мандић.

Након што су му добацивали „утече“, Мандић је окренуо руку и показао три прста. Без обзира на то како ко тумачи тај гест, једно је очигледно – није се повукао пред провокацијом, већ је одговорио симболом који је јасно препознатљив у његовом политичком и националном корпусу. Снимак тог момента објављен је и у медијима.

ИН4С