АНТИЋ: Ломпара су са листе уклонили они који контролишу финансије и медије блокадерског покрета

Професор Филозофског факултета у Београду Чедомир Антић оценио је да је професор Мило Ломпар направио крупну политичку грешку када је поверење поклонио студентском покрету и очекивао да ће унутар њега моћи да афирмише сопствене политичке и националне ставове. У ауторском тексту објављеном у „Српском компасу“, Чедомир Антић износи тезу да би Ломпар, чак и да није уклоњен са изборне листе, био политички маргинализован у каснијој фази.

Антић своју анализу почиње широм тезом да савремена политика, без обзира на идеале њених учесника, неизбежно почива на организацији, новцу, медијима и различитим облицима политичког посредовања. Према његовом виђењу, појединац може имати јасна уверења, углед и интелектуални ауторитет, али без организације и политичке инфраструктуре не може озбиљније утицати на односе снага.

Он сматра да је управо у томе била основна Ломпарова заблуда, очекивање да интелектуални углед и јавна реч сами по себи могу да се претворе у стварну политичку моћ.

Од интелектуалца до политичког актера

Антић пише да је код Ломпара, према његовом мишљењу, временом сазревало уверење да доследно одбијање класичног страначког ангажмана не мора бити препрека за политички успех, већ да би му управо положај независног интелектуалца могао обезбедити посебно место у некој будућој промени власти. У том контексту тумачи и Ломпарово приближавање студентским протестима и „Прогласу“, као и његово појављивање на скуповима студената.

Посебно издваја реченицу која се, како наводи, приписивала Ломпару после једног од јавних наступа:

„Стојим на располагању.“

За Антића је управо та формулација показатељ погрешног односа према политичком процесу. Он прави паралелу са Војиславом Коштуницом уочи промена 2000. године, наглашавајући да Коштуница у тадашњи опозициони савез није ушао само са личним угледом, већ са изграђеном странком, парламентарним искуством, организацијом, одборима, кадровима и јасним политичким идентитетом.

Ломпар, насупрот томе, према Антићевој оцени, није располагао сопственом политичком инфраструктуром која би му омогућила да унутар ширег покрета самостално брани своју позицију.

Ко стварно доноси одлуке

Један од централних делова Антићевог текста посвећен је начину функционисања студентског покрета.

Он доводи у питање представу да се све кључне одлуке доносе искључиво на студентским пленумима и поставља питање ко располаже организационим, медијским и финансијским ресурсима покрета. Антић у тексту објављеном у „Српском компасу“ износи сумњу да су формалне структуре одлучивања само један део много сложенијег механизма, а као аргумент наводи брзину којом поједини налози и интернет странице реагују на политичке догађаје, за шта сматра да не одговара процедури дугог пленумског одлучивања.

Посебно се задржава на питању финансирања вишемесечних активности и протеста. Он указује на, како их процењује, високе свакодневне трошкове организације и поставља питање ко их је покривао, нарочито у почетној фази протеста, пре него што су могли да буду развијени озбиљнији механизми прикупљања донација.

Антић не нуди документован финансијски биланс којим би поткрепио процене о размерама трошкова, већ их користи као основу за политичко питање о томе да ли је Ломпар, пре приближавања покрету, довољно пажљиво анализирао његову организациону позадину.

Као још један пример наводи динамику блокада на универзитетима и факултетима, укључујући дешавања у Новом Пазару, као и постепено окончавање блокада током лета 2025. године. Из тих процеса изводи закључак да су у појединим тренуцима руководства факултета и други центри утицаја могли имати већу улогу него што је то било видљиво у јавности.

„Није познавао покрет којем је пришао“

Основна Антићева замерка Ломпару није, међутим, само идеолошка.

Он сматра да професор није довољно познавао структуру покрета којем је пружио подршку и да је потценио разлике између различитих политичких струја које су се окупиле око студентских протеста. Антић оцењује да није изненађујуће што је део национално оријентисаних интелектуалаца подржао протесте, али сматра да су погрешили очекујући да ће својим присуством и јавним ауторитетом моћи да преобликују читав покрет.

Уместо стварања сопствене политичке организације, формулисања програма и борбе за утицај унутар јасно постављених институционалних оквира, они су се, према његовом виђењу, ослонили на претпоставку да ће „један говор или гест“ бити довољни да промене политички правац ширег покрета.

Управо ту Антић види политичку наивност.

Шта би се догодило да је Ломпар остао на листи

За Антића је начин на који је Ломпар остао ван листе само ранији расплет нечега што би се, према његовој процени, догодило касније.

„Да се није догодило сада, маргинализовали би га после доласка на власт“, његова је кључна теза.

Он сматра да би, у другом сценарију, уколико би листа остала у опозицији, Ломпар евентуално могао да добије посланички мандат и прилику да говори у парламенту, али без политичке снаге која би одговарала његовом јавном и интелектуалном ауторитету, пише „Политика“.

Као историјску паралелу помиње академика Николу Милошевића и његов парламентарни ангажман, указујући на то да је некадашњи политички систем чак и појединим истакнутим интелектуалцима остављао већи простор за јавни утицај него што га, према Антићевој процени, данашњи парламентарни механизми омогућавају појединцу без сопствене организације.

У најоштријем делу текста Антић помиње „дубоки ДС“, БНД и „НВО мафију“ као центре чији утицај види у широј политичкој позадини процеса. За те квалификације у самом тексту не наводи доказе који би омогућили њихово независно потврђивање, па оне остају ауторова политичка оцена.

Поређење са протестима деведесетих

Антић се потом враћа сопственом искуству из студентских протеста 1996. године. Тврди да су учесници тадашњег студентског покрета много више знали о организацији, финансирању и политичким интересима различитих актера него што је, према његовом мишљењу, случај са делом данашње академске јавности.

Наводи да је као студент знао како се финансирају протест, Студентски политички клуб и Демократска странка, као и да је био свестан политичких компромиса које је спреман да прихвати, али и граница преко којих није желео да пређе.

Управо то искуство користи као контрапункт Ломпаровом положају: у политици, сматра Антић, нико не добија функцију зато што је интелектуално угледан или зато што је „на располагању“. За кандидатуру и позицију мора да се избори, док последњу реч на изборима имају грађани.

Закључујући свој текст за „Српски компас“, Чедомир Антић Ломпаров случај представља као ширу лекцију о односу интелектуалаца и практичне политике, односно о разлици између јавног угледа и политичке моћи, као и између подршке једном покрету и способности да се на његове одлуке заиста утиче.

Завршава реченицом коју приписује Марију Пузу и којом сажима сопствени поглед на политички ангажман: у политику се, по тој логици, не улази против сопствене воље, али је излазак из ње ретко без политичке цене.

Борба