Задужбина ниче из највећег бола: Живан на дедовини гради манастир у спомен на сина

У живописном засеоку Стјепковица код Горње Скакаве, у јужном делу Брчко дистрикта, израста велелепни манастирски комплекс – спој дубоке духовности, породичног завета и нетакнуте природе.

Ктитор Живан Ђурић, родом из ових крајева, одлуком да на дедовини изгради и Српској православној цркви (СПЦ) поклони манастир са конацима и пространим имањем, претворио је личну и породичну трагедију у трајну духовну и материјалну задужбину за будућа поколења.

Замисао о повратку коријенима и стварању имања првобитно је потекла од Живановог оца, који је након рата, од свог најмлађег брата купио прва четири дунума земље.

Потом је Живанов син јединац Михаел иницирао да се у тој оази мира и нетакнуте природе покрене посао – да се искористи природни извор за флаширање здраве изворске воде, а околни воћњаци за производњу органских сокова. За те потребе Живан је сину купио око 500 дунума земље.

Након изненадне смрти сина, Живан одлучује да гради манастир

Међутим, изненадна трагедија, када је Михаел преминуо у болници свега осам дана након што га је заболео стомак, потпуно је променила смер живота Живана и његове супруге Јохане.

Након Михаелове смрти, уз благослов Његовог високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског Фотија, Живан доноси одлуку да на том месту изгради манастир и два конака.

Он је наставио да купује околне парцеле, али их више није преводио на своје име, већ директно у власништво СПЦ, створивши метох који већ обухвата више од шест хектара земљишта, с циљем да и преостали део комплекса буде предат Цркви.

„Једина моја животна жеља је да ово остане овако како јесте, да свога сина пренесем из Аустрије, те да овде заједно са њим, моја супруга, отац, мајка и ја почивамо. Желимо да направимо здање које ће бити духовни кутак у спомен и на мог прадеда Ђуру Ђурића, који је овде дошао, живео 104 године и основао ово насеље“ – каже Живан.

Здање савршен склад више стилова православне архитектуре

Када је реч о архитектури манастирске цркве, објекат је пројектован на две етаже, од којих је доња предвиђена за крипту са посмртним остацима чланова уже породице Ђурић.

Пројектант је уважио жеље ктитора, остваривши савршен склад стилова православне архитектуре – грчког, руског и српског. Куполе су покривене специјалном легуром инокса, бакра и злата, нарученом из Русије.

Уз храм се граде и два конака, од којих је један пројектован по узору на историјски конак кнеза Милоша Обреновића у Београду. У склопу комплекса налази се и породично гробље на којем почива родоначелник лозе Ђуро Ђурић.

Планирано је да комплекс у целости буде потпуно самосталан и да у будућности остварује приходе за манастирски живот и верски туризам.

„Не правимо приватну цркву. Желимо да покажемо да ово имање може самостално да живи, како би наши монаси и Црква могли на нега да се ослоне и преживе и у најтежим условима“ -истиче Ђурић.

Посебно место у комплексу заузима спомен-статуа преминулог сина јединца Михаела, рад вајара Жељка Алексића из Требиња, која са узвишења наткриљује цело имање и породичну задужбину.

Ктитор Ђурић наводи да има у плану да овај споменик претвори у спомен-чесму, тако што ће са извора, од којег је потекла синовљева пословна иницијатива, довести воду до споменика, да би из једне амфоре текла да гаси жеђ путницима намерницима.

На имању аутохтоне врсте, летниковац и воденица

Осим духовног сегмента, у Стјепковици се посебна пажња посвећује очувању природе и аутохтоних раса и сорти. На имању се узгајају дуње, шљиве и сачуване дивље јабуке, од којих се прави домаће сирће.

У духу традиције, на темељима старе породичне куће подигнут је летниковац за одмор и окупљање, а у функцији је и воденица капацитета до 30 килограма брашна на сат, како би се сачувао обичај млевења домаће пшенице и кукуруза.

На имању се налазе и бројне животиње – магарци, понији, коњи, овце, аутохтона раса свиње моравке, као и срне и фазани, о којима се домаћини предато брину.

Живанова супруга Јохана, рођена Аустријанка, у потпуности је прихватила српске обичаје и подржала идеју о подизању задужбине и вечном почивалишту у Стјепковици.

Спојивши љубав према страдалом сину јединцу, поштовање према прецима и страст према природи, Живан Ђурић, по струци економиста, поручује да је очување традиције једини пут ка разумевању будућности.

„Ако не поштујемо традицију, не знамо ни зашто смо ту. Све мора бити у складу са природом и људима око нас. Морамо се одужити прецима и сачувати оно за шта су се борили“ – поручује Ђурић.

Компас инфо