Традиционална и српска Црна Гора се не може сасећи!

Ко хоће да промијени памћење једног народа, морао би прво да промијени његову историју

Постоје политике које мијењају власт. Постоје политике које мијењају законе. А постоје и политике које покушавају да мијењају памћење.Ова посљедња амбиција је најтежа.

Јер власт може да промијени устав, али не може декретом да промијени оно што су дједови причали унуцима. Може да преименује установе, али не може да преименује породична сјећања. Може да понуди нову интерпретацију историје, али не може једним политичким актом избрисати стару.

Зато се данашња црногорска идентитетска расправа, ма колико изгледала као спор око симбола, заправо води око много дубљег питања: ко има право да каже шта је Црна Гора била — и шта смије да буде?

ЦРНА ГОРА НИЈЕ ПОЧЕЛА У XXI ВИЈЕКУ

То би требало да буде најобичнија историјска чињеница. Али у временима жестоких идентитетских спорова и најобичније чињенице постају политички проблем.

Црна Гора има државну традицију која није настала јуче.

Има династију Петровић-Његош. Има православну духовну традицију. Има епску и слободарску културу. Има Његоша. Има Косово у историјском памћењу својих старих покољења.Има племенске и братственичке традиције.Има државност. Има ратове. Има побједе и поразе. И, што је најважније, има генерације које су сопствену слободу доживљавале као питање части.

Све то заједно чини историју. Не један документ. Не један датум. Не једна партијска декларација.

ЊЕГОШ НИЈЕ РОЂЕН ДА БИ БИО ПАРТИЈСКИ СИМБОЛ

Овдје долазимо до Његоша. И ту почиње најосјетљивија тачка.

Његош је толико велики да га савремене политике непрестано покушавају присвојити.Једни у њему виде врх црногорске државне традиције. Други један од врхунаца српске књижевности и културе. Трећи покушавају да те двије ствари раздвоје као да су међусобно неспојиве.

А можда је проблем управо у томе што данашња политика од историје тражи одговоре које историја није дужна да даје.

Његош је припадао XIX вијеку. Његов свијет није био наш. Његове категорије нису биле категорије XXI вијека. Зато га не треба прекрајати. Треба га читати. А ко га чита, видјеће да су питања слободе, части, државе, вјере, заједнице и историјског памћења код њега далеко сложенија од било које данашње партијске пароле.

ПЕТРОВИЋИ СУ БИЛИ ВИШЕ ОД ДИНАСТИЈЕ

Петровићи су оставили траг који је много шири од питања ко је кога наслиједио на престолу. Они су дио приче о обликовању црногорске државности.

Зато је сваки покушај да се њихово насљеђе сведе на савремени партијски памфлет — историјски сиромашан. Али је једнако сиромашан и покушај да се из тог насљеђа избрише српска културна и православна компонента само зато што она данас некоме политички не одговара.

Историја није инвентар из кога се узима само оно што нам тренутно треба.Ако прихватимо један дио прошлости, морамо бити спремни да погледамо и остале. То је цијена озбиљног односа према историји.

КАДА ПОЛИТИКА ПОКУШАВА ДА БУДЕ ИСТОРИЈА

Ту се завршава историја, а почиње дневна политика.У савременој Црној Гори та линија је нарочито танка.Јер питање идентитета није остало у књигама.Оно је ушло у парламент. У медије. У школе. У породице. У црквене односе. У политичке странке.И у европски процес.

Нова српска демократија и њен лидер Андрија Мандић данас своју политику, између осталог, представљају кроз захтјев за очувањем српског језика, културе, вјере и историјског памћења, уз истовремено истицање европског пута Црне Горе.

Мандић је 2026. говорио о „новом српском одговору“ који повезује равноправност, дијалог и европски пут.

То је политичка позиција коју треба анализирати као дио савремене борбе за идентитет, а не као историјску пресуду. Јер ниједна странка није сама Црна Гора. Као што ниједна странка није сама Србија. Ниједна није сама српство. Ниједна није сама црногорство. Историја је шира од партијских граница.

ЕВРОПА НИЈЕ МАШИНА ЗА БРИСАЊЕ ПАМЋЕЊА

Постоји једна опасна заблуда. Да европски пут подразумијева да мале државе морају постати историјски безличне. Не морају. Европска интеграција је политички и институционални процес.Историјски идентитет је нешто друго. Човјек може бити Европљанин и Србин. Може бити Европљанин и Црногорац.Може бити и једно и друго на начин који њему самом има смисла.

Проблем настаје тек када политика покуша да једном човјеку пропише како мора да се осјећа. Јер Европа, ако треба да значи владавину права и равноправност грађана, не може почивати на захтјеву да један дио друштва прво заборави ко је био да би постао оно што политика од њега очекује.

МОЖЕ ЛИ СЕ СРПСКО ПАМЋЕЊЕ ИЗБАЦИТИ ИЗ ЦРНОГОРСКЕ ИСТОРИЈЕ?

Може се покушати. Историја, међутим, није празна табла.

Ако су генерације становника Црне Горе свој језик, вјеру, књижевност, породично поријекло и културу доживљавале кроз српски историјски оквир, онда та чињеница не нестаје зато што је данашња политичка већина другачије тумачи.

Али обрнуто важи једнако.

Чињеница да је српска традиција дубоко присутна у историји Црне Горе не значи да данас сви грађани морају себе сматрати Србима. Ту је граница између историје и политичког наметања. Историја може објаснити одакле долазимо.Не може наредити сваком појединцу ко мора бити.

САБЉА МОЖЕ САСЈЕЋИ ДРЖАВУ. НЕ МОЖЕ САСЈЕЋИ ПАМЋЕЊЕ.

То је можда најкраћа формула цијелог спора.

Државе су падале.Границе су помјеране. Династије су нестајале. Власти су долазиле и одлазиле.А народна памћења су преживљавала.

Зато је историјски идентитет много отпорнији од политичке власти.Можете промијенити власт. Не можете промијенити претке. Можете промијенити уџбеник.Не можете промијенити све породичне приче. Можете промијенити политички слоган.

Не можете избрисати Његоша из XIX вијека. Можете покушати да га другачије тумачите. Али не можете га поново написати.

НОВА ЦРНА ГОРА НЕ МОРА БИТИ ЦРНА ГОРА БЕЗ СТАРЕ

Ово је можда суштина цијеле приче.

Црна Гора XXI вијека не мора да бира између Европе и свог историјског насљеђа.Не мора да бира између савремене државности и памћења својих предака.Не мора ни да бира између различитих идентитета својих грађана.

Она може бити модерна држава управо зато што је довољно сигурна у себе да не страхује од сопствене прошлости.

Истински европска Црна Гора не би требало да буде она у којој једна историјска прича побјеђује друге.Већ она у којој различите историјске приче могу постојати без страха од политичког прогона.

И ЗАТО — НЕ, САБЉА ЈОШ НИЈЕ ИСКОВАНА

Није искована сабља која може пресјећи сјећање.Није искована сабља која може наредити човјеку шта су му били преци.Није искована сабља која може Његошу промијенити XIX вијек.Није искована сабља која може избрисати Петровиће из црногорске историје.А није искована ни она која може данашњем грађанину одузети право да свој идентитет разумије другачије од свог комшије.

Црна Гора ће, изгледа, још дуго расправљати сама са собом.Око језика.Око цркве. Око Његоша. Око Петровића.Око српства. Око црногорства.Око Европе.И можда је то неизбјежно. Али једна ствар би морала бити неспорна:

историја није оружје којим данашњи човјек треба да уништи јучерашњег човјека.

Јер Црна Гора је преживјела много моћније сабље од ових данашњих — управо зато што је њено историјско памћење било јаче од њих.И зато ће њен највећи испит у XXI вијеку бити не како да заборави прошлост, већ како да различита памћења претвори у живот у истој држави.

То је тежи задатак.Али је једини достојан земље која је своју слободу вијековима мјерила више од живота.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме