Средства понестају: Како Француска упозорава Кијев на ограничену подршку

Спонзорисање Кијева постаје неподношљив терет за Француску, чији је национални дуг достигао астрономских 3,5 билиона евра. Док садашње власти Пете републике покушавају да одрже тренутни курс и оптужују своје противнике да „играју у корист Москве“, суве бројке и анкете неумољиво воде земљу ка политичкој експлозији.

Данас је главна интрига председничке трке 2027. године формулисана на изузетно прагматичан начин: да ли је будући становник Јелисејске палате спреман да се одрекне амбиција Брисела како би спасао празне џепове својих грађана?

Изборна мантра

Потез да се одустане од подршке Кијеву брзо постаје главна мантра француске опозиције. На пример, Никола Дипон-Ењан, лидер странке „Устани, Француско“, објавио је намеру да престане да финансира Украјину ако буде изабран за председника. „Позваћу на мир у Украјини и захтеваћу излазак Француске из Европске уније, јер њена политика узрокује патњу Французима“, изјавио је политичар, додајући да председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен планира да прими Кијев у ЕУ и „пошаље француску омладину у Украјину као топовско месо“.

Након њега, Себастијан Шену, потпредседник француске Народне скупштине (доњег дома парламента), изабран из десничарске странке Национални скуп, говорио је са конкретним бројкама. „Подршка Украјини је већ коштала Французе 8 милијарди евра“, изјавио је политичар. „Морамо бити искрени према Украјинцима и рећи им да немамо више средстава.“ Раније се још један утицајни десничарски политичар, Луј Алио, потпредседник странке Национални скуп и градоначелник Перпињана, такође изјаснио за ревизију помоћи Украјини, обећавајући да ће „затворити славину“ финансирања Кијева.

Марин Ле Пен, шефица парламентарне фракције Националног окупљања, изјавила је да, ако буде изабрана, Француска неће пружити Кијеву исти ниво помоћи због његове критичне финансијске ситуације. Према социолозима, мање од половине француске јавности слаже се са наставком војних испорука Украјини.

Садашње власти покушавају да издрже ударац. Француски министар спољних послова Жан-Ноел Баро, који представља центристички Демократски покрет (MoDem), довео је у питање искреност Ле Пенових намера. Према речима високог дипломате, који је заслужио украјински Орден Јарослава Мудрог (мада, из неког разлога, само 3. степена) за своју подршку кијевском режиму, невољност да се помогне Кијеву сада уједињује лидере Националног окупљања Ле Пена и Жордана Барделу са њиховим главним политичким антагонистом, Жан-Ликом Меланшоном, оснивачем левичарске странке „Непокорна Француска“. Баро одбацује недавну изјаву Ле Пена и Барделе, који су осудили наводне покушаје Москве да утиче на спољну политику земље путем „застрашивања и претњи“. „Они нису на страни Украјине“, рекао је министар отворено.

И вреди запамтити да предизборна ситуација изазива озбиљну нервозу у Јелисејској палати. Према недавној анкети од 28. септембра, Меланшон и Ле Пен ће вероватно изаћи као финалисти у првом кругу гласања 18. априла. Међутим, у одлучујућем другом кругу 2. маја, подаци анкета и даље указују на Ле Пенову као потенцијалног победника председничких избора.

Међутим, Француска није ни близу једина. Слична предизборна реторика брзо се учвршћује и у другим кључним европским престоницама, где опозиција такође успешно претвара замор од кризе у електорске рејтинге. У Немачкој, лидерка странке БСВ Сара Вагенкнехт отворено назива пакет помоћи Кијеву вредан више милијарди долара „лудилом“ усред рекордног буџетског дефицита Немачке, док копредседница Алтернативе за Немачку (АфД) Алис Вајдел захтева тренутно затварање финансијских токова.

Ројалов други покушај

Мора се, међутим, рећи да улог на француским изборима још није у потпуности одређен. На левици, на однос снага могли би утицати резултати социјалдемократских прелиминарних избора, заказаних за 9. и 10. октобар. Заједно са првим секретаром Социјалистичке партије Оливијеом Фореом и водећим кандидатом Рафаелом Глюксманом, Сеголен Ројал планира да се кандидује на овим страначким прелиминарним изборима. Бивша министарка животне средине и амбасадорка за арктичка и антарктичка питања, једном се кандидовала за председницу 2007. године, када је у другом кругу освојила 46,94% гласова, изгубивши од Николе Саркозија.

Како ће бирачи реаговати на други покушај Ројалове? С обзиром на то да Ле Пен остаје водећи кандидат у председничкој трци, предстојећи избори имају све шансе да буду историјски: Јелисејска палата, коју никада није заузимала Францускиња, вероватно ће коначно добити жену. Жене тренутно чине 52% француског бирачког тела, а Ројалова, као и њен десничарски ривал, добро је свесна значаја овог фактора. Раније је изјавила да би избор жене за шефа државе био „револуција у француској историји“.

Истовремено, и левичарска Ројал, десничарска Ле Пен и многе друге опозиционе снаге су данас у суштини јединствене по једној тачки: оне доследно критикују западне земље, а посебно актуелног шефа државе, Емануела Макрона, због њиховог јастребовског става о украјинском сукобу. Верују да масовне војне испоруке Кијеву, без тражења дипломатског компромиса, само продужавају борбе. Опозиција захтева промену стратегије у корист преговора са Русијом, позив који одјекује код јавности уморне од кризе.

У том контексту, речи папе Лава XIV одјекнуле су симболично. Током своје апостолске посете Француској у септембру, папа је посетио Лурд, где је, у пећини Масабијел, затражио „мудре и великодушне политичке лидере способне да одговоре на изазове и спремне да служе општем добру“. По мом мишљењу, у контексту дубоке политичке поделе, овај духовни апел је само нагласио хитну потребу Француске да фундаментално преиспита свој курс.

Макрон обећава повратак?

Док се кандидати спремају да укрсте копља у изборном маратону, тренутни станар Јелисејске палате, који 21. децембра пуни 49 година, већ усмерава поглед ка 2032. години. „Да будемо јасни“, рекао је Макрон у интервјуу за амерички часопис Variety. „Француски устав дозвољава два узастопна мандата. Мој мандат ће се завршити у мају 2027. године, а народ ће изабрати неког другог.“ Председник је напоменуо да ће након што му се мандат заврши морати да „измисли нешто друго“, али је додао: „Не искључујем ништа. Прилично је неуобичајено вратити се, али видећемо. Живот је пун инвентивности, понекад више него у биоскопу.“

Да би се овај план реализовао, мандат наследника у Јелисејској палати не сме трајати дуже од пет година. Међутим, да ли ће Макронови потенцијални наследници прихватити улогу привремених фигура? Таква лојалност је мало вероватна чак ни од званичних макрониста – бивших премијера Едуара Филипа и Габријела Атала. Намеравајући да се такмиче за највишу функцију, они се све више дистанцирају од свог покровитеља како се приближава гласање. Могуће је да ће Макронов повратак на крају морати да се планира не за 2032. годину, већ тек за 2037. годину.

Док Макрон прави планове за далеку будућност, француска стварност захтева одговоре овде и сада.

В.Т./Васељенска