Вечне куће далеко од отаџбине: Српска војничка гробља на северу Африке

У подножју брда, у чијој средини се оцртавају житна поља, бијеле се непрегледни редови бијелих ливених крстова у облику војничких сабљи, подно којих на српском војничком гробљу у месту Мензел Бургиба почивају најхрабрији од најхрабријих српских синова, заувек заустављених у кораку и маршу, покошених маларијом и тифусом у Првом светском рату.

Након албанске голготе, и повлачења српске војске и народа у зиму 1915. на 1916. годину, велики део војника је из Валоне и Драча кренуо пут Крфа, а други, њих око 10.000, упутио се на тло Африке, ка Тунису, ка граду Бизерта.

За неке од наших војника, лука Бизерта, војне болнице и плодна земља подно брда, баш као у Шумадији, били су последњи фрагменти које ће видети пре него што су заувек склопили очи.

Екипа „Блица“ посјетила је српска војничка гробља у Бизерти и Мензел Бургиби, а ово је прича о њима, јер, слобода која нам данас омогућава да сви корачамо поносито, обавезују да свако ко се нађе на тлу Туниса посјети кости праведника палих за свијетлу будућност.

Српско војничко гробље у Тунису

Понос, част, туга, осјећања су која су се смјењивала у новинару Стевици Рајчетићу док су корачали ка капији гробља Мензел Бургиби, у чијем склопу се налази српско војничко гробље. На капији их је дочекала Махажурда, ћерка Вардије Хамди, која је деценијама, све док је била здрава и чила, чувала вјечни сан српских јунака.

На Зејтинлуку смо имали деда Ђорђа, на Мензел Бургиби Махажурду, истина млађу, али трећу генерацију чувара из исте породице.

Док су пролазили кроз италијански дио гробља, покушали су да преко Софијана сазнају детаље о породици Хамди. Части се прво прихватио Вардијин супруг, након чега је то радила она са сином, да би на крају то преузела на себе њена ћерка са породицом. Сви заједно живе у кући испред зидина гробља.

Српско војничко гробље у Мензел Бургиби

Први утисак који је Рајчецић поделио са колегом Гораном Шапићем, био је везан за крајолик иза гробља, односно, брда у чијем подножју су се пружала поља жита.

–  Ако ишта, макар су на онај свет отишли са овом сликом пред очима можда. Види како све некако личи на Шумадију – рекао је док су улазили у део на којем је сахрањено између 1.300 и 1.790 српских војника.

А унутра мук..

Док су шетали између уредно сређене алеје, кнедла у грлима је расла са сваким прочитаним именом. Према неким подацима, од почетка 1916. године до 1917. на тло Африке је дошло око 60. 000 Срба, од чега је њих око 3.000 заувек остало у Тунису, Алжиру, Мароку, Египту.

Томислав Штулић, туристички водич који годинама ради у Тунису, испричао је само један делић историје овог места.

– Овде је сахрањено преко 1.300 војника. Крипта која се налази на улазу у гробље, посвећена је Французима и Србима и била је предвиђена да се у њој сахрани остатак војника, међутим, то се никада није десило, тако да је она остала као спомен-обележје. Гробље су направили Французи, првобитно је имала дрвене крстове, али су потом, након реновирања, у Француској специјално изливени крстови од нерђајућег материјала, и сваки прати плочица са именом, чином, пуком и датумом смрти – открио је он.

За историју остаје да се памти и спомиње чин адмирала Емила Гепрата, који је упркос свим саветима да то не чини, лично ушао на брод на којем су се налазили српски војници заражени тифусом, те је потом помагао у њиховом преношењу на копно ка болницама. Након три године, барка са оснаженим и опорављеним Србима је кренула ка домовини.

У знак захвалности, када је посетио Краљевину Југославију, Гепарта, кога су од миља звали „Српска мајка“, су од железничке станице у Београду, по улицама престонице, његови саборци носили на раменима. Уз повике „Живела Француска“, генерал Гепрат је ишао на раменима све до Славије, тог 25. фебруара те 1931. године. Управо из тог разлога, данас та улица носи његово име.

У разговору са Махажурдом, пошто је њена мајка била у тешком здравственом стању, а она ову свету обавезу преузела на себе, сазнали су да Срби, и данас, након више од једног века, изузетно цене оно што њихова породица званично ради 45 година, а незванично и дуже.

– Чувамо гробље 45 година, цела породица. Почаствована сам што сам остала овде да чувам гробље. Радим све што је потребно да одржавам ово место, а имамо и подршку српске амбасаде. Имам велико поштовање према тим људима. Моја мајка је веома популарна код српских туриста, она ради све што може за њих, и успоставља добар контакт са њима. Када се врате у Србију, они су и даље у контакту, и током године, чују се по неколико пута. Остварају врло добар однос – рекла је, уз додатак да би Вардија (чије име када се преведе на наш језик, гласи Ружа), могла доста тога да  исприча о тим сусретима и сузама потомака оних који су заувијек остали да почивају у Тунису.

Новинар „Блица“ и Махаружда

Иако су имали жељу да посете сваки гроб понособ и поименце захвале сваком од њих за храброст и жртву, пут их је водио даље, неких двадесетак километара, ка Бизерти.

Фото: Горан Шапић/Рингиер

А, тамо, у сенци чемпреса, када се прође кроз шпалир породичних гробница унутар Гробља војника Комонвелта, налази се и друго српско војничко гробље, вјечна кућа око 600 душа напаћених.

Споменик палом борцу у Бизерти

Док су корачали ка њему, кроз причу, сазнали су да српска заједница и амбасада највише води рачуна о својим прецима, о чему сведоче и чињенице – док је остатак гробља у шибљу, поломљених плоча и без доказа да ико долази, на делу где су сахрањени наши војници, све је уређено и сређено под конац.

Од чувара овог гробља, сазнали су да је за то заслужна наша амасада, као и заинтересованост Срба за своју светлу историју и храбре претке.

– Овде је сахрањено 600 људи. Већи дио у капели, док су неки похрањени у појединачним гробницама. Спомен-плоче са именима и годином смрти, налазе се на капели, и једна табла је на зиду гробља. Свака три месеца, долази делегација из амбасаде, док преко лета долазе и туристи. Ја овде радим као чувар 22 године – објашњава он у једном даху.

Капела на српском војничком гробљу у Бизерти

Међу онима који су сахрањени овде, налази се и преко 40 бораца из одреда 1.300 каплара, најлепших тек процвалих, пупољака руже склоњених од ратног вихора, као залог за будућност Србије склоњен у Скопље, где су похађали Војну школу за старјешине, као полог за будућност. Међутим, рат је тражио сваки пар руку и свако топло срце које ће се неустрашиво борити са Аустроугарском војском.

Фото: Горан Шапић/Рингиер

У њихову славу, преживели каплари су поставили спомен-плочу. Уз њу, мало даље, стоји она постављена у доба Тита, пар година након завршетка Другог светског рата. Заправо, у разговору са чуварима гробља, сазнали су да су оба места обнављана у доба комунизма „кад се није смело…“. А ми сада видесмо, да се смело… Но…

Јован, Аврам, Јанићије, Никола, Петар, Зоран… Петровићи, Гавриловићи, Смиљанићи, Авакумовићи… Сви до једног, на тунишкој земљи. Незаборављени и отргнути од заборава, онако како и доликује истинским херојима и родољубима који нису жалили свој живот за слободу.

Фото: Горан Шапић/Рингиер

На нама је да их се сјећамо и када се нађемо у Солуну или у Бизерти, одемо и поклонимо се њиховим костима. На нама је и да јако стиснемо руку онима који чувају те кости, иако се можда и не разумемо, постоји онај моменат када се очи сусретну, па заискре и проговоре немуштим језиком, из дубине срца и душе.

Талас помешаних осећања сачекао их је и унутар луке у Бизерти, где су посматрали куће и докове, покушавајући да замислимо бродове са српским рањеницима и адмирала Гепрата како командује француским војницима да рањенике не носе ван града где је предвиђено, већ унутар касарни.

О томе најбоље говори део из књиге Живојина Петровића, „Нестварно, а стварно“, директора и уредника канала науке и умјетности – Brainz TV,, који је пренио на папир речи „Српске мајке“ , када је српска војска пристигла у Бизерту.

„У то време, 1915, био сам командант француске војске у Тунису и генерални гувернер Бизерте. Добио сам задатак да припремим смештај за српску војску која ће са Крфа ускоро стићи. Одмах сам оформио камп „L’ camp du Nador”, у близини Бизерте, на удаљености од пар километара и висини од 600 метара, али када су прве српске трупе приспеле, 27. децембра 1915. ноћу око 1:30, видевши у каквом су оне стању умора, исцрпљености и изнемоглости да нису у могућности ни да се успну уз брдо, закључио сам да би слање тих несрећних војника у камп била највећа грубост, те сам, свом заменику, издао следеће наређење: „Генерале, одмах идите пробудите наше Зуаве (француска пешадија састављена од урођеника и Француза) и војнике Страначке легије и реците им да испразне своје касарне. Кажите им да је у питању другарство и братство оружја. Потребно је да њихове кревете заузму храбре српске трупе које су управо стигле, а не могу даље!”. У току трогодишњег управљања српским трупама у Тунису, упознао сам веома храбре и одличне српске војнике за које гајим стално и дубоко поштовање. Зато хоћу да дођем у Београд и да се сретнем са мојим друговима и пријатељима.”…

На истим тик доковима, више од 100 година касније, стајала је група новинара из Србије. Захвална народу Туниса, што чува наше, тамо далеко, заустављене у цвету младости. Да се памти и никад не заборави, ћутке ду одавали пошту палима, али и изражавали захвалност поколењима, што чувају и од својих не одвајају, све наше, који се никада нису вратили кући.

Стевица Рајчетић/Рингиер