„ДЈЕЦА КОЗАРЕ“, ФИЛМ ПРОБУДИО ДУХОВЕ ЗЛОЧИНА: Прича о истини и чињеницама, а не о политици!
Када се говори о филму Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“, прије свега треба раздвојити чињенице од политичких ставова и личних тумачења. Зафрановић је више пута јавно говорио о томе да његови филмови имају снажну документарну и историјску подлогу. Говорећи о свом ранијем стваралаштву, навео је да је тако било и са филмовима „Пад Италије“ и „Окупација у 26 слика“, који су били засновани на документима и историјској грађи. За филм „Дјеца Козаре“ био је још конкретнији.
Зафрановић је рекао: „Нема ни једне секвенце која није документована.“ Објаснио је да је филм заснован на истинитим догађајима, свједочанствима и великом броју књига које су о Јасеновцу писане од 1945. године до данас. То је веома важна ствар. Ако неко тврди да је филм историјски фалсификат или пропаганда, онда би требало да покаже који документ је погрешно употребљен, које свједочанство је нетачно или који је конкретан догађај приказан супротно историјским изворима. Сасвим је легитимно критиковати умјетнички поступак редатеља.
Играни филм, чак и када је заснован на документима, увијек садржи драматизацију, избор кадрова, дијалога и начина приказивања догађаја. Али то није исто што и тврдња да су злочини или страдања измишљени. Зафрановић је говорио и о томе зашто је желио да овај филм буде приказан и у Хрватској. Његова порука била је да филм треба да буде упозорење, посебно у времену када се поново могу чути усташки поздрави и видјети усташка симболика. Управо због тога је говорио о потреби да се друштво суочи са прошлошћу, а не да је релативизује или заборави.
И ту долазимо до реакција Горана Марковића и Срђана Драгојевића, који су јавно критиковали Зафрановићев наступ на ФЕСТ-у и позивали га да филм повуче са фестивала. Они имају право на свој став. Исто тако, имају право да критикују фестивал, редатеља или начин на који се филм представља јавности. Али лични став није исто што и историјски доказ. Ако неко сматра да Зафрановић није у праву, онда је најозбиљнији начин да то покаже документима и историјским изворима. Није довољно рећи да је филм политички, непожељан или да се некоме не допада његова порука. Посебно је проблематично када се о једном филму који говори о страдању и злочинима расправа пребаци на питање тога ко га је приказао, на ком фестивалу и ко је с ким политички повезан.
О злочинима не би требало да одлучују ни дневна политика, ни лични имиџ, ни фестивалске подјеле. О њима треба разговарати на основу докумената, свједочанстава, архива и озбиљних историјских истраживања. Зафрановић је свој став јасно рекао: његов филм има документарну основу и треба да буде упозорење будућим генерацијама. Зато, ако постоји спор око истине, хајде да се споримо чињеницама. Покажите документ. Покажите извор. Покажите шта је нетачно. А не тражити да се филм повуче зато што се не уклапа у нечији лични став или слику коју жели да пошаље јавности. Историја није ничији лични имиџ. Историја припада чињеницама и жртвама.
Српска24.ме
