Зафрановић: Опростите, молим вас, у моје име

Немам политичку функцију да иступам у име народа, али то чиним кроз умјетност. Ја као умјетник могу једино сам. У име свог народа могу да клекнем само преко филма и да кажем: Опростите, молим вас, у моје име.

Рекао је то редитељ Лордан Зафрановић, који се гостујући у емисији „За столом с Апостолом“ на РТС-у, осврнуо на свој цјелокупни стваралачки опус, који је у највећој мјери посветио истраживању механизама зла и питању како обичан човјек постаје злочинац.

Говорећи о свом новом филму „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“, Зафрановић је истакао да је филм за њега више од умјетничког дјела – он представља лични морални дуг према жртвама и покушај да кроз умјетност упути снажну поруку о потреби суочавања са злом.

Сусрет са Јасеновцем и почетак бављења злом
Његово бављење овом темом почело је још у младости, када се као већ формиран аутор први пут сусрео са документима о логору Јасеновац.

– Нисам могао да схватим, када сам видио ту поставку и те документе, то монструозно појединачно убијање и једну страховиту слику о нама људима – шта смо ми заправо. Било ме је заиста стид што сам те врсте – казао је он.

Зафрановић филм доживљава као „свети медиј“, а његова мотивација да се бави злочином који се догодио у његовом непосредном окружењу била је, како каже, прије свега превентивна.

– Радио сам филмове да се то зло Јасеновца више никада не понови. То ми је био главни циљ – истакао је Зафрановић.

„Златни рез ’42“ као драма о механизму зла
Говорећи о новом остварењу „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“, Зафрановић наглашава да није ријеч о документарном филму, нити о дословној реконструкцији сваког догађаја, већ о играној филмској структури.

– Овај филм је фикција. Он уједињује у једној личности неколико личности. Овај филм је заправо савремена драма о злу. То је мој поглед на свијет данас – казао је Зафрановић.

Редитељ се посебно бави утицајем идеологије и расних закона у Независној Држави Хрватској, који су, како наводи, легализовали насиље, истичући при томе универзалну људску подложност манипулацији.

– Ја говорим о нама. Ми смо способни за све. Само је питање када и на који начин нас неко повуче и кренемо. Умјетници су ти који би требало на то да упозоравају – додао је.

Ипак, филм не приказује само таму и страдање. Кроз ликове попут светог Вукашина, Зафрановић афирмише снагу људске доброте.

– Имамо страховито велико добро у себи. Када би се то добро на неки начин ујединило, била би то апсолутна побједа једне нове цивилизације. Морамо да ујединимо добро – подвукао је Редитељ.

Љубав у логору и симболика ножа
Једна од кључних линија радње прати однос дјечака Баје и дјевојчице Зоре, као и Бајин сложен однос са усташом Ловром.

Посебну емотивну тежину носи Бајино опроштајно писмо Зори, у којем пише да су му најљепши дани били они које је провео уз њу у логору.

– „Ја сам те овдје, у Јасеновцу, гдје је било толико зла, имао поред себе и ту сам имао најљепше своје дане“. То је изјава која једноставно граничи са Богом – каже Зафрановић.

Крај филма носи снажну опомену. Баја баца нож према небу, али се сјечиво враћа и остаје у ријечном муљу, одакле га неко поново може узети.

Зафрановић ту сцену тумачи ријечима: „Ви сте направили нож, не ја. Ја вам га враћам да то ријешите коначно.“

Лични чин и тражење опроштаја
Зафрановић на филм гледа као на сопствени морални дуг према жртвама. Призивајући гест њемачког канцелара Вилија Бранта у Варшави, редитељ наводи да нема политичку функцију да иступа у име народа, али да то може да учини кроз умјетност.

Одговарајући на оптужбе да је ријеч о политичкој пропаганди, Зафрановић оштро одбацује тврдње о било каквим притисцима и преузима пуну ауторску одговорност за филм.

– Ниједан једини човјек није дошао нити је утицао на мене. Ниједан цензор није дошао, ниједан човјек да ми каже да би нешто требало скинути. Направио сам га потпуно слободно и иза њега апсолутно стојим у сваком кадру. Нико није утицао – само ја. Преузимам максималну одговорност – истакао је Зафрановић.

Пројекат је, како је навео, првобитно понудио Хрватској и премијеру Андреју Пленковићу, али одговора није било. Филм је потом снимљен захваљујући подршци из Србије и Републике Српске, уз учешће „Телекома“, Српске православне цркве, покрајинске власти и телевизије, у изузетно тешким временским условима.

Осврт на раније филмове
Зафрановић се током разговора присјетио и сарадње са Данилом Кишом, Мирком Ковачем, Бориславом Пекићем и другим значајним ауторима, као и својих филмова „Крв и пепео Јасеновца“ и „Окупација у 26 слика“.

Говорећи о филму „Окупација у 26 слика“, подсјетио је да је одбио да скрати чувену сцену у аутобусу, иако би му то, како је навео, донијело веће шансе за Оскара.

– То би био злочин према филму – казао је.

Почетком деведесетих година, под притисцима, изнио је материјал за филм „Тестамент“ из Загреба и завршио га у Чешкој, вјерујући у то вријеме да ће му то бити посљедње дјело.

Четири сата и седам минута филма

„Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ траје четири сата и седам минута. Иако постоји и краћа верзија, у трајању од два сата и 55 минута, Зафрановић је одбио да скрати интегралну верзију, упоређујући то са сакаћењем тијела.

– Можете без једне руке, па скинете једну руку. Можете без једног уха, па скинете ухо. Можете без једног ока, можете без једне ноге – и онда видите да сте направили инвалида. Нека остану руке, нека остану оба ока, иначе би то било сакато – поручио је редитељ.

Од зла ка љубави

Овим филмом Зафрановић, како је рекао, закључује свој рад на теми људског зла и најављује нови правац у стваралаштву.

– Више се нећу бавити злом. Покушаћу да се бавим љубављу – подвукао је.

На крају, редитељ је изразио олакшање што је филм коначно пред публиком.

– Он је рођен на премијери у Сава центру. Ја сам сада олакшан као родиља послије рађања и чекам, пазим да то дијете добије прве кораке и да крене у свијет. Велико је задовољство што је направљен – закључио је Зафрановић.

Глас Српске