Хипнотичко пумпање над „Дјецом Козаре“: Београдски културтрегери свели Зафрановићев животни филм на обрачун са Вучићем

Овдашњи културтрегери и дежурни преваспитачи Срба успели су и то: да филм-легат великога Лордана Зафрановића о паклу Јасеновца свуку у свој дневнополитички брлог.

На страну то што поједини протагонисти монументалног остварења нису вратили позамашне хонораре за своје улоге („ћаци“ паре им не смрде за разлику од „ћаци Феста“) већ су постали саучесници у покушају поновног убијања истине о демонском логору које траје од 1945. године, али и корисни идиоти повампиреног усташтва у њиховој омиљеној туристичкој дестинацији која непојамно стратиште жели да „повијесно опише“ као место добре забаве и културног уздизања.

Унутрашњи Лорданов крик који је провалио напоље после скоро четири деценије ауторове епопеје и исцрпљујућег обијања прагова разоткрио је београдску глумачку балавурдију која не види даље од свога носа и која чак ни у овој грандиозној теми ванвременског српског страдања није могла да се суздржи од хипнотичког „пумпања“. Недостајало је само да после Карлових Вари, Кана и Берлина „Дјецу Козаре“ из Београда протерају и размажена аутошовинистичка деца Драгана Бјелогрлића и осталих.

Мудри Толстој је својевремено записао:

– Ми мрзимо људе којима смо учинили зло, јер је мржња једини начин да одбијемо покајање.

Зато и не чуди толика жуч која се из Загреба просипа по једном од најбољих изданака прашке школе, али је поразно што се том чопору хијена, придружила и група безумника у својој матрици коју увежбавају овде дуже од две године, а сада је добила нови облик – нисмо ми против Лордана и његовог филма, него против Вучића.

И ено му га класић из Прага – пошто није ономад успео Стефана Немању да пошаље у Маринкову бару, у предвечерје премијере „Златног реза 42“ фрустрирано је вапио:

– Лордане, повуци овај свој филм са ћаци Феста.

И заиста, могао је Зафрановић да се окане Вукашина из Клепаца и осталих мученика и да, попут Горана Марковића, новцем Еуроимажа и Филмског центра Србије сними ремек-дело у којем српски академици и писци хватају певаљке за груди на фронту негде око Даља и Боровог Села, док заробљена глумачка трупа откупљује своје животе пред муслиманским војницима извођењем сцене из Еурипидове трагедије „Ифигенија у Аулиди“, а задригли Срби под опасачима рецитују само Цецу.

Али није.

Тврдоглави филмски мештер са Шолте је истрајао у својој животној мисији – сецирајући ужасе Јасеновца изучавао је приљежно и анатомију људског зла оплодивши је у универзалну поруку која сјаји за сва времена као оно класје из руке прекланога Вукашина.

И то никада неће схватити зомбирани глумчићи који су из њихових тобоже великих уверења одбили да се поклоне публици заједно са онима који су преживели страхоте Јасеновца.

Новости