„Само ти, дијете, ради свој посао“: Филм „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ оживео потресну причу о Светом Вукашину Јасеновачком

Вукашин Мандрапа, познат као Свети мученик јасеновачки, симболизује отпор, веру и достојанство пред усташким злочинима у Јасеновцу.

Међу бројним потресним причама о страдању Срба у Независној Држави Хрватској посебно место заузима судбина Вукашина Мандрапе, данас познатог као Свети мученик јасеновачки Вукашин, чије је име нераскидиво повезано са страхотама Јасеновца.

Његову причу доноси и филм „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића, који је недавно премијерно приказан у Сава центру. Вукашина Мандрапу у овом остварењу игра Мики Манојловић, доносећи на велико платно причу о човеку чије је страдање постало симбол вере, достојанства и отпора пред злочином.

Од Херцеговине, преко Сарајева, до Јасеновца

Свети мученик јасеновачки Вукашин био је српски земљорадник и трговац из Клепаца у Херцеговини. Усташе су га убиле у Јасеновцу у августу 1942. или током 1943. године, а његова смрт остала је упамћена по стоичком држању док га је усташа мучио и речима којима је свом џелату поручио да „само ради свој посао“.

О животу Вукашина пре одласка у логор мало се зна. Рођен је у селу Клепци крајем 19. века, а потицао је из угледне породице која се из Херцеговине доселила у Сарајево почетком 20. века и бавила трговином. Није се женио и није имао деце, док је његов брат Ђорђе имао три сина која су преживела страхоте рата.

После немачког напада на Југославију, 10. априла 1941. године основана је Независна Држава Хрватска. Вукашин је све до јуна 1941. живео у Сарајеву, а када је видео да усташе одводе у логоре све виђеније Србе, одлучио је да се врати у своје село у Херцеговини, где ситуација за српски народ није била ништа боља – напротив.

Убрзо су га ухапсиле усташе и одвеле у Сарајево, где је провео неколико месеци, а 1942. године одведен је у концентрациони логор Јасеновац, из којег се никада није вратио.

„Само ти, дијете, ради свој посао“

У Јасеновцу је Вукашин, као и остали Срби, често био мучен, како психички тако и физички. Једном приликом усташе су организовале такмичење у убијању логораша, махом православних Срба. Кладиле су се ко ће убити више људи, а у реду за погубљење био је и Вукашин Мандрапа.

Упркос свему што се догађало око њега, Вукашин је био невероватно миран и спокојан, што је иритирало усташу Жила Фригановића.

Фригановић је извукао Вукашина из колоне и сурово га мучио. Захтевао је од њега да гласно каже: „Живио Анте Павелић“, али је Вукашин ћутао, одбијајући да учини оно што је усташа захтевао од њега.

Фригановић се због његовог пркоса разбеснео и почео да му сече делове тела, желећи да га натера да изговори ту реченицу. Вукашин је остао миран и само му рекао:

„Само ти, дијете, ради свој посао.“

Те речи довеле су усташу до беса, након чега је Вукашина усмртио хладним оружјем.

Сведочење Недељка Зеца

Српски неуропсихијатар Недељко Зец, који је успео да преживи пакао логора Јасеновац, 1947. године отишао је у кућу породице Мандрапа у Сарајеву како би им испричао о Вукашиновој мученичкој судбини.

Према његовом сведочењу из 1970. године, усташе су код њега послале Фригановића на преглед јер је био у све тежем психичком стању. Фригановић му је у личној исповести открио детаље Вукашинове смрти јер га је мучио неподношљив осећај кривице, који га је на крају довео до лудила.

„Кад сам ушао у собу, Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица. На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду.

‘А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу и, ако хоћеш, послужи се ракијом’, рекао је.

У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и, у исто доба, несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто и унезвијерено упро поглед у мене.

‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’

‘Знам’, одговорих му кратко.

После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненада зацерекао, испуштајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’

‘Што могнем, учинићу.’

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако ико ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш ко сам ја. Ето, ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највеће задовољство доживио у том клању – ето, тај Жиле је сада последња пачавра због тамо неког старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили ко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300–400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају.

Тај његов поглед некако ме пресјекао. Учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац.

Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић“, а ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи.

Поново сам му рекао да виче: „Живио Павелић“, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи: „Живио Павелић“, или ћу ти откинути нос.

А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: „Живио Павелић“, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио:

„Ради ти, дијете, свој посао!“

Послије свега, те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле. Скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем.

Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1.350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.’

После ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове и почео неправилно да дише.

Одједном је из њега провалило неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано је нагло устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек после првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

‘Докторе, кô Бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера.

Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу. Не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже.

А ја сам одређен за љекарски преглед пред комисијом. Ти ћеш тамо бити као љекар и даваћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.’

‘Добро, предложићу да те пошаљу у Липик.’

После хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

‘Сад знаш све. Можеш ићи!’

Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фригановић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ И, ето, сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем“, завршио је своје сведочење доктор Зец, преноси портал „Логор Јасеновац“.

Светац

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године Вукашин је канонизован и прославља се 16/29. маја.

Свети Вукашин прославља се и 31. августа по јулијанском, односно 13. септембра по грегоријанском календару, заједно са осталим новомученицима који су страдали у Јасеновцу.

У више српских цркава насликане су фреске Светог Вукашина, међу којима је и манастир Тврдош код Требиња, у источној Херцеговини.