ГЛУМИЛИ У ФИЛМУ О ЈАСЕНОВЦУ, ПА БОЈКОТОВАЛИ ПРЕМИЈЕРУ: Политичку мржњу ставили изнад пијетета према српским жртвама!

Пре неколико дана у Београду, у оквиру ФЕСТ-а, приказан је филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“.

Филм говори о страдању жена и деце доведених са Козаре у усташки логор Јасеновац и њиховој трагичној судбини. Те невине жене и децу, само зато што су Срби, усташе су најсвирепије мучиле и убијале клањем.

У филму је играло преко 180 глумаца, српских, хрватских и других, који су, наравно, за свој посао добили уговорене хонораре.

Нажалост, духови прошлости не спавају и показало се да је зло и даље присутно. Само је било мало притајено, али се сада поново буди. На премијеру филма у Београду хрватски глумци нису дошли, а лако је погодити зашто. Хрватски глумац Рене Биторајац, који маестрално игра улогу Макса Лубурића, озлоглашеног усташког кољача и команданта логора Јасеновац, изволео је да изјави да не жели да заједно са својим колегама из Хрватске дође на премијеру у Београд, јер је овај филм употребљен у пропагандне сврхе, у предизборној кампањи једног режима и једног човека.

Није никакво чудо што Хрвати овај филм сматрају пропагандним, осмишљеним и финансираним од стране Александра Вучића и, како кажу, његовог режима, без обзира на то што је режисер осведочени хрватски антифашиста Лордан Зафрановић.

У хрватском Сабору ових дана за говорницу излазе заступници који мирно говоре о томе да је у Јасеновцу био само радни логор. По њима су можда Српкиње у Јасеновцу, уз три редовна оброка, шиле усташке униформе за оне који су листом гинули на Источном фронту у Совјетском Савезу. Деца су вероватно, добро ухрањена и опрана, седела у клупама и учила да пишу на хрватском језику и изучавала хрватску повијест.

А истина је толико језива да човечанство до тада ништа слично није видело. Треба поменути само један детаљ из мноштва крвавих детаља о суманутим убицама. Усташе, а то су били Хрвати жељни српске крви, као и крви Јевреја и Рома, буквално су се такмичиле ко ће у јединици времена преклати више недужних српских вратова. Када су ови крвници закључили да их од великог броја закланих боли рука којом држе нож, изумели су монструозни „србосек“, сечиво које се попут наруквице стављало на руку, те су само једним потезом могли да прережу врат.

И сада хрватски глумци овакав филм сматрају пропагандом, што значи да се свест код Хрвата није нимало променила, а то смо видели у злогласној „Олуји“ 1995. године и годинама пре тога!

Али сада на сцену ступају српски блокадери и „бивши“ српски глумци Милан Марић, Павле Менсур, Петар Бенчина, Ирфан Менсур, Миодраг Драгићевић и, гле чуда, син Драгана Бјелогрлића, Алексеј Бјелогрлић, који су играли у овом филму, па су се, како кажу, солидарисали са хрватским глумцима и нису дошли на српску премијеру овог филма.

Зар је могуће да се њихова мржња према Србији, земљи у којој су стекли сву популарност и која је финансирала све њихове пројекте и улоге, огледа у томе што је практично бацају под ноге усташких кољача? Они сигурно никада више неће бити српски глумци.

На премијери се глумица Катарина Радивојевић, злоупотребивши микрофон и подржавши студенте блокадере, пожалила да не добија улоге због политичких уверења.

Хајде мало да одемо у иностранство. Када су, рецимо, у САД председнички избори и када се битка води између демократа и републиканаца, најпознатији светски глумци из Америке, као и певачи, обично подржавају једну или другу страну или неког одређеног кандидата. Када се избори заврше, сви се баве својим послом, као и увек, јер су тамо продукције све приватне и држава никога не финансира.

Али исто тако, било би незамисливо да тај глумац, колико год да је популаран, добије улогу, чак и од приватног продуцента, ако би отишао, на пример, у Москву и у свим медијима буквално пљувао по Америци и њеном председнику. И поред демократије у Америци, ово му не би опростили.

А неки од наших глумаца одлазе у Загреб, Сарајево и на разне дестинације у иностранству, вређају Србију и такмиче се у томе, а главна им је мета доскорашњи председник Александар Вучић и све оно што вреди у Србији.

Очекују сви ти глумци, па и ови што подржавају усташе кољаче, да ће њихови плаћеници доћи на власт 25. октобра, али неће!

Да ли треба да се љуте они, као и њима слични редитељи, што, када аплицирају код одређених фондова Министарства културе, можда хоће, а можда неће проћи? Можда ће се десити да у пројектима које финансира држава глуме неки други, млади, талентовани глумци, а да они не добију улоге.

Неће ово бити никаква дискриминација, јер ће у Србији слобода рада, па и глумцима, бити загарантована. Увек сви могу да глуме у оквиру приватних продукција, које су добродошле.

Толико, господо глумци, бивши српски!

Размислите о томе да треба глумити и после 25. октобра!

Новости