НОВА С СИСТЕМСКИ РЕЛАТИВИЗУЈЕ УСТАШТВО: Политику истребљења Срба у НДХ прогласили „тенденциозним“ филмским приказом!

Портал Нова С објавио је текст филмског критичара Дејана Шапића у којем се филму Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ замера што је „врло тенденциозно“ приказао мржњу усташа према Србима. Као аргумент наводи се понављање усташких позива да Србе и Јевреје треба побити, док се такви дијалози описују као „рецитали“ састављени од парола и општих места усташке реторике. На Новој С је тиме историјски документована политика истребљења претворена у наводну ауторску тенденциозност, а језик злочина проглашен претерано наглашеним чим је изговорен без ублажавања.

За Шапића, дакле, није спорна усташка политика уништења читавог народа, већ чињеница да је она у филму приказана непосредно и без ублажавања. Његова критика помера тежиште са система логора у којем су убијани Срби, Јевреји и Роми на аутора који се усудио да идеологију тог система представи у њеној стварној, злочиначкој природи.

Усташке поруке о истребљењу Срба нису Зафрановићева драматуршка досетка. Оне припадају политичкој, расној и верској идеологији НДХ, чије су последице били Јасеновац, Стара Градишка, Јастребарско, Сисак и бројна друга стратишта. У тим логорима нису мучени и убијани безимени статисти једног „тенденциозног“ сценарија, већ деца којој су отимани родитељи, домови, имена и вера. Изгладњивана су, мучена, насилно покатоличавана и убијана зато што су била српска. Иза сваког кадра који Шапић доживљава као претерано наглашен налазили су се животи стварних људи, њихове породице и злочин чије последице носе генерације потомака.

Назвати непосредно приказивање такве политике „тенденциозним“ није филмска анализа, већ језички маневар којим се историјска чињеница претвара у спорну интерпретацију. Шапић проблематизује саму убедљивост приказа усташке мржње, као да би злочин био уметнички прихватљивији када би био представљен дискретније, уздржаније и са већом реторичком дистанцом према његовим починиоцима.

Аутор се није зауставио на „Дјеци Козаре“. Шапић је „Дару из Јасеновца“ Предрага Антонијевића назвао „пропагандним и лошим филмом“, не остављајући простор ни за његов значај у приказивању страдања српске деце и других заточеника у систему логора Јасеновац. На тај начин је једно српско остварење о Јасеновцу проглашено пропагандом, док је другом замерено што је усташку политику истребљења приказало сувише отворено. Та подударност није безначајна. Она показује образац у којем свако снажно филмско сведочење о српским жртвама мора бити обележено као уметнички неуспех, политичка злоупотреба или национална пропаганда.

Шапић затим Зафрановићев животни пројекат претвара у додатак дневнополитичком обрачуну, тврдећи да је редитељ искористио власт како би остварио свој сан и приписујући власти намеру да филмом створи привид обрачуна са „вечитим непријатељем“. Такву политичку улогу филму није дала власт, већ му је накнадно конструише Нова С како би уметничко дело о Јасеновцу уклопила у свој обрачун са државним руководством. Историјска и уметничка вредност остварења тако се не разматрају независно од дневне политике, већ се потискују у корист унапред задатог наратива о режимској злоупотреби. Политички анимозитет према власти тиме постаје повод за обезвређивање филма о српској деци у усташким логорима.

То није случајно скретање теме, већ поступак којим се значај филма умањује тако што се страдање његових јунака потискује иза савремених политичких подела. Жртве постају средство у нападу на власт, а Јасеновац полигон за још један унутрашњополитички обрачун. Управо тако се култура сећања претвара у механизам организованог заборава.

Објављивање оваквог текста на Новој С није изолован уреднички пропуст, већ наставак годинама грађеног наратива у којем се српске жртве признају само уколико су лишене националног значења, историјске тежине и политичких последица. Непосредно приказивање злочина проглашава се пропагандом, јасно именовање починилаца тенденциозношћу, а свако подсећање на системску природу злочина НДХ преусмерава се на расправу о власти, режиму и национализму. Тако се пажња плански удаљава од усташких логора и убијене деце, а усмерава према ономе ко се усудио да о њима сними филм.

Усташе нису биле филмска метафора, нити су њихови позиви на уништење Срба настали у Зафрановићевој режији. Били су део политике која је спровођена у логорима, селима, црквама, јамама и на стратиштима широм НДХ. Прогласити филмски приказ те идеологије „тенденциозним“ значи исмејати историјско искуство преживелих, понизити потомке жртава и поново захтевати од Срба да о страдању свог народа говоре пригушено, готово извињавајући се што се оно уопште догодило. То је захтев да жртва своје сећање прилагоди мери оних којима истина о НДХ нарушава пожељну политичку слику прошлости.

„Дјеца Козаре“ нису манифест против једног народа. То је филм о деци којој су одузети родитељи, домови, имена, детињство и живот. Представити њихову трагедију као последицу „тенденциозног“ приказивања усташке реторике значи заменити места жртви и оптуженом: злочиначка идеологија се ублажава, а аутор који је приказује ставља се на оптуженичку клупу.

Нова С није објавила само спорну филмску критику. Дала је простор тексту који релативизује усташку идеологију, обесмишљава сведочанство о страдању српске деце и Јасеновац своди на материјал за обрачун са влашћу. Таква уређивачка политика не производи културну критику, већ интелектуално упаковану релативизацију усташтва и антисрпску пропаганду која сопствену идеолошку искључивост настоји да представи као меру културне надмоћи.