Последње Вуково путовање: Како је изгледао пренос посмртних остатака из Беча у Београд?

Пренос посмртних остатака Вука Стефановића Караџића из бечког гробља Свети Марко у Београд 1897. године представља један од најзначајнијих и најемотивнијих догађаја у српској културној и националној историји. Тадашњи септембар остао је упамћен као први септембар у Србији који је званично окарактерисан као „месец народне части српске“.

Историјска позадина и дуг отаџбине

Иако је Вук умро у Бечу 7. фебруара 1864. године у оскудици – чији је симбол била и чињеница да његова ћерка Мина због недостатка новца није могла да му обезбеди достојнију сахрану – српска држава је тек након више од три деценије организовала званични пренос његових костију. Овај државни чин спроведен је под покровитељством Српске краљевске академије, у оквиру ширег програма којим су одужени дугови српским великанима, па су тако у истом периоду обновљени и гробови Доситеја Обрадовића и Ђуре Даничића.

Ексхумацији на бечком гробљу 28. септембра 1897. године претходили су детаљни припремни радови, прање костију у вину и израда гипсаног одливка лобање. Поред домаћих званичника, овом чину присуствовали су и изасланици Матице српске, као и представници словеначког народа који су истовремено организовали пренос посмртних остатака Бартоломеја Јернеја Копитара.

Тријумфални дочек у престоници

Тридесетог септембра 1897. године, у најлепши јесењи дан, посмртни остаци великог реформатора стигли су у српску престоницу. У тренутку када је воз са Вуковим ковчегом прешао мост на Сави, зазвонила су сва звона са београдских цркава. Дочек у Београду био је величанствен и велелепан, упоређиван у тадашњој штампи са највећим историјским преносима моштију у српској традицији.

Спровод је ујединио представнике из свих српских крајева тог доба – од Србије и Црне Горе, преко Босне, Херцеговине, Старе Србије и Македоније, све до Далмације, Војводине и Хрватске. Београд се тада претворио у јединствени саборски плато почасти, где су се сви утркивали да искажу захвалност српском бесмртнику.

Посмртни остаци сахрањени су у саркофагу од рипањског камена испред улаза у Саборну цркву у Београду, десно од западног улаза, док је Доситеј почивао лево, чиме је симболички заокружен светли лук српске просвете.

Симболика и крај једног века

Пренос Вуковог праха симболички је означио свечани завршетак српског деветнаестог века – века борбе за национални и културни идентитет, језик и просвету. Овај догађај остао је упамћен не само као почаст великом књижевнику, већ и као тријумф науке над заблудом и коначна потврда победе народног језика у српској култури.

Компас инфо