Препакивање злочина

Димитрије Рупел је постао министар иностраних послова Словеније када је Словенија била још у саставу СФРЈ, али ће остати упамћен по реченици која је врло карактеристична: „Србима можете да радите шта год хоћете. Дан-два ће се бунити, причати… а трећи неће ни знати због чега су то радили.”

Можда у овој реченици лежи срж многобројних проблема или не, али му се мора признати да је додирнуо, свесно или несвесно, српско болно место.

Филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Деца Козаре” покренуо је лавину, многобројне контроверзе и ретке критике оних који су га гледали, али и многих од оних који га нису гледали и који би најсрећнији били да филм никад није ни снимљен.

Сам уметник је у неколико наврата говорио да му је циљ да продре у суштину зла и да овај филм остави као завештање сопственом, хрватском народу, као опомену да се таквом злу одупре и никада поново тако масовно не препусти.

Масовно, добро сте прочитали, да, то је кључна реч: масовност огрезла у злочин: елита, суграђани, сељаци, прве комшије, рођаци, кумови, клер, часне сестре… злочин који се речима не да описати.

Овим филмом Лордан Зафрановић је ставио тачку на препакивање истине која узима маха.

У Хрватском сабору одржан је скуп где су говорили Вукић, Банић и Шола, негирајући злочин у Јасеновцу. По њима је број жртава апсолутно неприхватљив и фалсификат, јер су се у Јасеновцу одржавале „радне активности”, где су се деца из целе НДХ јављала да би радо дошла на праксу!!!

Прича о акцији спасавања деце из хрватских логора у НДХ данас је у српској и регионалној јавности присутнија него икада. Изван оквира чисте хуманитарне драме, у позадини се одвија суптилна и опасна историјско-политичка операција: системско препакивање истине о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) и спирање историјске одговорности са Римокатоличке цркве и њеног поглавара Алојзија Степинца.

Да би се деконструисала ова историографска подвала, неопходно је ствари назвати правим именом и осветлити лик, дело и идеолошки профил др Јулија Будисављевића, али и саму позадину његовог брака са Аустријанком Диом (Дијаном) Обексер.

Ко је био др Јулије Будисављевић?

Јулије Будисављевић је потицао из познате српске, личке породице, али је током живота прошао кроз потпуну друштвену, верску и националну трансформацију.

Током Првог светског рата, док је радио као млади хирург на универзитетској клиници у Инсбруку, Јулије је упознао Дијану Обексер, кћерку угледног тиролског трговца из изразито католичке средине. Венчањем са Дијаном, Јулије се трајно везао за аустроугарски грађански миље и западни културно-верски круг.

Иако рођен у православној породици, Јулије је у Загребу функционисао као класичан припадник загребачке „познате елите” и политички Хрват. Након успостављања НДХ и доношења расних закона, 4. августа 1941. године Јулије Будисављевић је и формално прешао у римокатолицизам. Тиме је не само обезбедио сопствени опстанак и каријеру, већ се и потпуно интегрисао у систем НДХ као професор Медицинског факултета и угледни грађанин Загреба.

Др Јулије Будисављевић је свој животни пут завршио 1981. године у Инсбруку. Сахрањен је на римокатоличком гробљу Вилтен (Wiltener Friedhof), у породичној гробници родитеља своје супруге (породице Обексер), чиме је и у смрти запечатио свој коначни верски и друштвени избор, далеко од својих српских и православних корена.

Везе са врхом НДХ, Павелићем и Степинцем

Тврдња да је НДХ била систем који је прогонио све Србе без изузетка често се у ревизионистичким круговима оспорава управо примером Јулија Будисављевића. Међутим, чињенице говоре о дубокој повезаности породичних и друштвених кругова у којима су се Будисављевићи кретали са самим врхом усташког режима.

Док су стотине хиљада Срба широм НДХ клане, спаљиване у црквама, одвођене у Јасеновац и завршавале на многим знаним и незнаним стратиштима, др Јулије Будисављевић је несметано радио као шеф хируршке клинике у Загребу. Његов статус „почасног Аријевца” и прилагођавање режиму омогућили су му директан приступ хрватским министарствима.

Акција спасавања деце коју је водила његова супруга Диана није била „илегална диверзија” против система, већ акција која је морала имати званичне дозволе самог врха државе. Диана Будисављевић је кроз контакте свог мужа и уз директно посредовање загребачког надбискупа Алојзија Степинца добила одобрења од усташких власти и самог Анте Павелића да улази у логоре (попут Лоборграда и Старе Градишке) и извлачи полумртву децу.

Након рата, када су комунистичке власти судиле Алојзију Степинцу за сарадњу са усташким режимом и учешће у покатоличавању Срба, др Јулије Будисављевић и др Марко Видаковић су се добровољно јавили да буду сведоци одбране у корист Степинца. Јулије је желео да посведочи како је Степинац био „спаситељ” и „хуманитарац”, покушавајући да у потпуности амнестира загребачку надбискупију од одговорности за геноцид.

Три стуба геноцида и манипулација „спасавањем”

Геноцидна политика НДХ према Србима имала је три јасна, државно планирана стуба која су се ослањала тачно на оно што је свети Бонифације (688–755) писао Ватикану о томе шта треба урадити са Србима који су у то време у огромном броју насељавали данашњу северну и источну Немачку.

1.Физичко истребљење
2.Хрватизација/германизација
3.Протеривање

Овај други сегмент – асимилација и затирање српског идентитета – данас се перфидно покушава представити као „чин милосрђа”.

Државни апарат НДХ је донео законске одредбе о преласку у католичку веру, док су хрватски усташки и домобрански одреди и свештенство на терену постављали ултиматум: крст или кама.

Формирање тзв. „Хрватске православне цркве” (ХПЦ) 1942. године било је само наставак истог пројекта – брисање српског имена и претварање православних Срба у „Хрвате источног обреда”.

Деца која су извлачена из логора нису слата кућама, јер су им родитељи већ били убијени или депортовани. Та деца су преко Каритаса и католичких установа удомљавана у хрватске католичке породице, где су им мењана имена, прекрштавана су и одгајана у хрватском и католичком духу. То није било спасавање српског народа, већ системско преваспитавање и затирање његовог биолошког и духовног идентитета.

Спирање кривице

Зашто је прича о Диани Будисављевић пласирана у глобални и регионални етар управо у овом историјском тренутку?

Операција је много лукавија него што се на први поглед чини. Лансирање мита о „највећој хуманитарној акцији” временски се поклопило са три паралелна процеса:

Агресивним умањивањем броја жртава у Јасеновцу и ревизијом карактера самих усташких логора (приказивањем Јасеновца као „радног логора”).

Процесом канонизације Алојзија Степинца у Ватикану, где је прича о Диани требало да послужи као кључни „доказ” да су Степинац и Римокатоличка црква били спаситељи Срба, а не духовни и идеолошки покровитељи НДХ.

Оспоравањем расних закона НДХ, стварањем лажне слике да су Срби (попут Јулија Будисављевића) могли да буду професори, угледни грађани и део елите, те да НДХ тобоже није била дефинисана као расна држава усмерена против Срба.
Губитак душе као „добро дело”…

Савремени, материјализовани ум модерног човека упао је у замку логике: „Битно је да је дете преживело, није важно шта је постало.”

Међутим, из хришћанске, светосавске и историјске перспективе српског народа, ствари стоје потпуно другачије:

Режим НДХ је српску децу прво отргнуо од закланих мајки, бацио их у логоре зарад физичког истребљења, а затим ону преживелу кроз систем покатоличавања одузео од њиховог народа и њихове Цркве.

Данас нам се тај исти систем и његови саучесници продају као „спаситељи”. Јулије Будисављевић, као политички Хрват који је променио веру, бранио Степинца и на крају сахрањен на католичком гробљу у Аустрији, идеалан је симбол те историјске трагедије и конверзије.

Диана Обексер-Будисављевић јесте спасавала децу из пакла. Али она их је спасавала од система чији су стубови били управо они са којима су она и њен муж преговарали – од Алојзија Степинца, Анте Павелића и Римокатоличке цркве у НДХ. Прикривати ту чињеницу значи учествовати у другом чину истог геноцида: убијању памћења.

Међу архијерејима СПЦ, голим оком се види одакле ветар „дува”, све чешће се покреће питање да ли би требало да се Диана Будисављевић прогласи светицом и на мала врата да се кардинал Степинац очисти од зла у које је свесно ушао и уведе у канонизацију како би препакивање добило свој коначни легалитет.

После давања аутокефалности северномакедонској цркви, одрицања и предаје небројених задужбина, цркава и манастира, културног блага непроцењиве вредности, које су подизали српски краљеви, деспоти, великаши… не треба више ничему да се чудимо!

Делом коришћен текст са сајта Ускок/Стојан Јанковић.

Игор Ремс/Барски портал