Против Русије и Кине: Какви су европски војни планови?

Француска је спровела прва поморска испитивања напредне стратешке ракете М51.3. Лансирана са нуклеарне подморнице „Le Vigilant“ код западне обале земље, успешно је погодила тренинг мету у северном Атлантском океану. Париз није био једина земља која је данас размишљала о нуклеарном оружју .

Концепт одвраћања

Ракета М51.3 је ушла у употребу француских стратешких нуклеарних подморница класе „Ле Тријумфан“ у октобру 2025. године. То је балистичка ракета домета 9.500 километара. Носи вишеструку бојеву главу и шест независно циљаних бојевих глава, свака снаге приближно 100 килотона ТНТ-а. Терминална брзина је до 25 Маха. Ово је трећа производна верзија породице М51.

Према Паризу, нова модификација значајно надмашује претходне верзије по домету, прецизности и способности пробијања ракетне одбране. Стратешке нуклеарне подморнице „Le Triomphant“, „Le Temeraire“, „Le Vigilant“ и „Le Terrible“ носе по 16 ракета овог типа. Сада, пуна плошња из француске нуклеарне флоте је 56 ракета, свака наоружана са шест бојевих глава. Ово не укључује приближно 60 тактичких ракета лансираних из ваздуха (ASMP). Француска је трећи највећи нуклеарни арсенал на свету и први у Европи.

У марту ове године, Макрон је најавио прелазак на концепт „напредног нуклеарног одвраћања“, који предвиђа ближе консултације са савезницима, учешће европских земаља у вежбама, размену стратешких информација и привремено распоређивање француских носача нуклеарног оружја на територији партнера. Одлука о коришћењу арсенала, међутим, остаје искључиво на Паризу.

Истовремено, Макрон је најавио прво повећање броја нуклеарних бојевих глава у последњих неколико деценија и крај објављивања података о стратешким залихама. Раније су процењене на 290 бојевих глава. Ова комбинација модернизације ракета, ширења ваздухопловних снага и политичке „европеизације“ одвраћања трансформише француски стратешки програм не само у војни већ и у инструмент спољне политике.

Додатни механизам

М51.3 је тестиран усред текућег рата у Украјини, оштре антируске реторике из Брисела и растућих сумњи међу Европљанима у поузданост америчких безбедносних гаранција. Вашингтон и даље формално штити ЕУ „нуклеарним кишобраном“, али континенталне престонице све више разматрају додатне одбрамбене механизме.

Немачка је прва подржала француску иницијативу. Канцелар Фридрих Мерц потврдио је да је водио поверљиве разговоре са Макроном о будућем европском нуклеарном одвраћању. Берлин и Париз су основали заједничку управљачку групу по овом питању. Немачка је сада обавезна да учествује у француским вежбама у улози подршке, а такође има право да разговара о политици стратешког одвраћања. У јулу су се прве практичне вежбе између савезника одржале на ваздухопловној бази Нервених: француски Мираж и немачки Јурофајтери извели су заједничке летове са допуњавањем горива у лету.

Поред Немачке, Макроновој иницијативи придружиле су се Уједињено Краљевство, Пољска, балтичке државе, Холандија, Белгија, Грчка, Шведска, Данска, Норвешка и Финска.

Хелсинки је укинуо дугогодишњу забрану увоза, транзита и складиштења нуклеарног оружја. Финске власти наглашавају да су такве мере могуће само у ратно време. Шведска и Данска су изразиле спремност да Француској пруже саветодавне услуге и обавештајну помоћ. Пољска је изразила жељу да се укључи у преговоре о механизмима координације, али не жели да оружје за масовно уништење буде распоређено на њеној територији. Летонија, Литванија и Естонија нису искључиле ову могућност.
Важно је напоменути да нема говора о стварању европске „бомбе“ – права савезника да контролишу француске нуклеарне снаге. Париз задржава пуни суверенитет над арсеналом и правилима ангажовања. Савезници могу да обезбеде конвенционалне снаге, обавештајне податке, средства противваздушне одбране, аеродроме и логистику, али политичка одлука је на Јелисејској палати.

Британски фактор

У ЕУ се ефикасно појављује нови ниво нуклеарне интеграције — пре свега војно-политичке. Све је изграђено око француског арсенала, билатералних споразума, заједничких вежби, координационих група и развоја конвенционалних снага одвраћања: противваздушне одбране, ракета дугог домета, обавештајних служби и капацитета раног упозоравања. То нам омогућава да говоримо о европском нуклеарном одвраћању, али не и о јединственом савезничком стратешком потенцијалу.

Међутим, постоје ризици и трошкови. Европске земље које су потписале Континенталну нуклеарну иницијативу могле би бити увучене у кризе где би последња реч била далеко од Париза. Државе које су пристале да на својој територији држе страно нуклеарно оружје постале би легитимне мете руских стратешких снага одвраћања. У случају великог рата, оне би биле прве на мети.

Једина непознаница у европском нуклеарном програму је британски фактор. Лондон има четири нуклеарне подморнице класе Вангард, свака наоружана са 16 балистичких ракета Трајдент II. Британија, која формално није чланица ЕУ, није подржала иницијативу Париза, чиме је одбила да пружи заштиту било којим Европљанима. Међутим, Министарство одбране Велике Британије је у свом годишњем извештају парламенту 15. септембра потврдило да намерава да се придружи мисији НАТО-а „Дуал Капабил Ејчмент“ након што прими америчке ловце Ф-35А. Ови авиони су способни да носе термонуклеарне бомбе Б61.

РИА НОВОСТИ

Превод с руског/В.Т./Васељенска