ФЕНОМЕН ЈЕДНОГ ПАРКИНГА: Хрватски, енглески, немачки,може, српски,не може!

Како је језик од средства споразумијевања постао средство раздвајања — од Македоније, Хрватске и Босне и Херцеговине до данашње Црне Горе

Понекад је за разумевање једног великог процеса довољан мали екран. На паркинг-апарату једног од највећих трговинских система у Црној Гори данас можете изабрати хрватски, енглески, руски или њемачки језик. Српски — не можете.

Ријеч је о систему једне трговачке компаније, а случај је утолико занимљивији што је на апарату, поред осталих језика, као опција понуђен управо хрватски, док српског нема. О томе је јавност обавијештена ових дана. Неко ће рећи: ситница. Само мени на апарату.

Али историја језичке политике показује да велике промјене најчешће не почињу великим забранама. Почињу ситницама. Прво нестане једна опција. Потом друга. Онда се промијени назив. Затим школски програм. Потом службени образац. На крају се промијени и свијест о томе шта је некада било природно.

Зато питање није само: зашто на једном апарату има хрватског, а нема српског? Питање је: шта се дешава са српским језиком у Црној Гори?

ЈЕЗИК КАО ПОЉЕ ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ

Црна Гора је уставно врло прецизно уредила језичко питање. Члан 13 Устава каже да је службени језик црногорски, али и да су српски, босански, албански и хрватски „у службеној употреби“. Истовремено су ћирилично и латинично писмо равноправни.

Дакле, српски језик није некакав илегални или „страни“ језик у Црној Гори. Он је уставно признат као језик у службеној употреби. Али између правног признања и стварне употребе може постојати огроман јаз. Језик може бити уписан у Устав, а да га нема на шалтеру. Може бити „у службеној употреби“, а да га нема у дигиталној апликацији. Може бити језик којим говори највећи број грађана, а да га нема у корисничком интерфејсу банке, трговачког система или јавне услуге. Ту почиње суштина проблема.

БРОЈКЕ КОЈЕ ЈЕ НЕМОГУЋЕ ЗАОБИЋИ

Резултати пописа становништва из 2023. године дају врло јасну слику. Према званичним подацима Монстата, 269.307 грађана, односно 43,18 одсто становништва, навело је српски као матерњи језик. Црногорски је као матерњи навело 215.299 грађана, односно 34,52 одсто.

Још је значајнији податак о језику којим се уобичајено говори. 271.422 грађана, или 43,52 одсто, изјаснило се да уобичајено говори српским језиком, док је тај број за црногорски 225.956, односно 36,23 одсто.

То значи да српски није маргинална појава. Није језик мале групе. Није језик „увезен“ из друге државе. Он је, према званичном попису, језик којим у Црној Гори уобичајено говори највећи појединачни број грађана. И управо зато питање његовог присуства у институцијама, банкама, дигиталним сервисима, трговини и јавним системима није питање сентименталности.

То је питање односа између стварне језичке структуре друштва и начина на који институције то друштво представљају.

ОД „ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА“ ДО „ВИШЕ ЈЕЗИКА“

Овдје долазимо до ширег историјског процеса. Током 20. вијека језичко питање на простору некадашње Југославије све више је постајало политичко питање. Оно што је у различитим срединама било схватано као заједнички језички простор постепено је добијало нова национална имена, нове стандардизације, нову терминологију и нове институционалне центре.

Послије распада Југославије тај процес је добио пун политички замах: српскохрватски језички простор добија српски, хрватски, босански /бошњачки и црногорски стандардни назив и институционални оквир.

О том процесу постоји и обимна лингвистичка литература. Једна анализа језичке политике у српској филологији указује да су језичке несугласице прво снажно изражене у српско-хрватском односу, а затим, различитим интензитетом, у Босни и Херцеговини и Црној Гори.

Другим ријечима, политичке границе су постепено постајале и језичке границе. А онда је језичка граница почела да производи политичку разлику. То је зачарани круг.

ОД МАКЕДОНИЈЕ ДО ЦРНЕ ГОРЕ

Када се данас говори о положају српског језика, не треба посматрати само једну државу. Треба погледати цијели простор.

У Македонији је српски језик изгубио институционалну позицију коју је имао у југословенском периоду. У Хрватској је питање језика постало једно од кључних питања националне хомогенизације, нарочито током распада Југославије и рата. У Босни и Херцеговини некадашњи заједнички језички простор добио је три национална стандарда и три институционална назива.На Косову и Метохији српски је, послије политичких и институционалних промјена, од језика широке јавне употребе дошао у положај језика чија је употреба у многим срединама условљена политичким и институционалним околностима.

А сада се питање све снажније поставља и у Црној Гори. Не зато што је црногорски језик постао службени — то је чињеница још од Устава из 2007. године.

Него зато што се поставља питање: може ли један језик бити уставно признат и истовремено постепено потискиван из стварног јавног живота?

КАДА ТРЖИШТЕ ПОЧНЕ ДА ПИШЕ ЈЕЗИЧКУ ПОЛИТИКУ

Овдје долазимо до новог феномена. Некада су језичку политику водиле државе. Данас је све више воде — апликације, банке, трговачки ланци, софтверске компаније и кориснички интерфејси. Некада је грађанин на шалтеру добијао образац. Данас добија екран. На екрану нема политичке декларације. Нема заставе. Нема пароле. Само списак језика. Али тај списак језика ипак говори.

Када се у једном систему нађу енглески, њемачки, руски и хрватски, а изостане српски, то више није само питање лингвистике. То постаје питање критеријума по којем је неко одлучио шта је „природна“ језичка опција за корисника у Црној Гори.

Наравно, из једног примјера не треба изводити закључак да је читав банкарски или трговински сектор спровео организовану политику потискивања српског језика.

Али управо зато овај случај треба посматрати као сигнал, а не као доказ сам по себи.Сигнал који заслужује одговор. Ко је бирао језике? По којем критеријуму? Зашто је хрватски потребан, а српски није? И да ли је тај критеријум исти у банкама, трговачким системима, дигиталним сервисима и другим компанијама?

УСТАВНИ СТАТУС И ПОЛИТИЧКА РЕАЛНОСТ

Парадокс Црне Горе постаје још видљивији када се узме у обзир актуелни политички контекст. Током 2026. поново је отворено питање промјене уставног статуса српског језика. У расправама о уставним реформама питање је било политички присутно, али приједлог да српски добије статус службеног језика није ушао у усвојене промјене.

Тако је настала необична ситуација.

С једне стране, српски је језик који према попису говори највећи појединачни број грађана. С друге, он није службени језик по Уставу. Треће, његова службена употреба је уставно загарантована. И, коначно, у свакодневном животу појављују се системи у којима га нема, док се појављују други језици који имају знатно мањи број говорника у Црној Гори. То је раскорак који се не може објаснити само граматиком.

НАЈОПАСНИЈА ПРОМЈЕНА ЈЕ ОНА КОЈУ ВИШЕ НЕ ПРИМЈЕЋУЈЕМО

Језик се не потискује само забраном. Може се потискивати и невидљивошћу. Ако га нема на формулару — навикавамо се. Ако га нема у апликацији — навикавамо се. Ако га нема на банкомату — навикавамо се. Ако га нема у реклами — навикавамо се. Ако га нема у пословној комуникацији — навикавамо се. И онда једнога дана не постављамо више питање зашто га нема.

Почињемо да се питамо зашто би га уопште требало бити. То је можда најдубљи степен језичке маргинализације. Не када вам кажу да ваш језик не смије да постоји, него када вас постепено убједе да није необично што га нема.

„СРПСКИ ЈЕЗИЦИ“ УМЈЕСТО СРПСКОГ ЈЕЗИКА

И ту долазимо до суштине. Историјски процес на простору бивше Југославије може се посматрати и као процес територијализације језика.

Један језички простор дијелио се према политичким границама. Затим су политичке границе добијале своје језичке стандарде. А стандарди су потом коришћени да додатно утврде политичке и националне разлике.

Тако смо дошли до парадокса који се може сажети у једну реченицу:

Од једног српског језика добили смо више „српских језика“ — српски, хрватски, босански и црногорски — чије се разлике често не завршавају на лингвистици, него почињу тамо гдје почиње политика.

Ово, наравно, не значи да треба негирати право било које заједнице да свој језик назива како жели. Језик је и питање идентитета.

Али управо зато мора важити исто правило за све. Ако је идентитет једних легитиман, онда је легитиман и идентитет других. Ако је једнима дозвољено да свој језик именују националним именом, онда се другима не може одузимати право на исто. И ако држава признаје више језика у службеној употреби, онда то признање не може остати само мртво слово Устава.

ЦРНА ГОРА НА НОВОЈ РАСКРСНИЦИ

Црна Гора зато данас има избор који је много већи од избора између двије граматике. Она може да настави путем постепене језичке сегрегације, у којој ће сваки нови политички идентитет тражити сопствени језички простор. Или може да прихвати чињеницу да је њено језичко богатство сложеније од једног уставног назива. Јер Црна Гора није само држава једног језика.

Она је држава више језичких и идентитетских заједница. А српски језик, према званичном попису, није периферна појава него најраспрострањенији језик по уобичајеној употреби.

Зато би најмање што институције, банке, трговински ланци и дигитални сервиси могли да ураде било да поштују ту чињеницу. Ако већ постоји могућност за енглески, њемачки, руски и хрватски, онда питање српског не би смјело бити политички проблем. Требало би да буде техничко питање.Једноставно: додајте и српски.

БИТКА ЗА ЈЕЗИК НИЈЕ БИТКА ПРОТИВ ДРУГОГ ЈЕЗИКА

Највећа грешка била би да се борба за присуство српског језика претвори у борбу против хрватског, босанског или црногорског. То би значило прихватити исту логику која је довела до проблема. Циљ не треба да буде избацивање било ког језика.

Циљ треба да буде да српски не буде избациван.

Јер питање данас више није само како се један језик зове.

Питање је да ли грађанин има право да свој језик види у школи, на шалтеру, у банци, на банкомату, у трговини, у апликацији, на интернету и у службеној комуникацији.

Ако је одговор да — онда се то право мора видјети и у пракси. Зато је случај једног паркинг-апарата много важнији него што на први поглед изгледа.

Јер апарат не говори само језиком који му је програмиран. Он говори и о томе како једно друштво види своје грађане. Ако се настави пракса да српски језик буде уставно признат, бројчано најзаступљенији, али све мање видљив у јавном и пословном простору, онда ће се створити нова језичка стварност: српски ће формално постојати, али ће се практично све мање користити.

То је суштина процеса који се може назвати — од српског језика до „српских језика“.И зато питање које данас стоји пред Црном Гором није да ли ће неко говорити црногорским, српским, босанским или хрватским. Нека говори свако својим језиком.

Право питање је много једноставније: Хоће ли у Црној Гори бити мјеста за српски језик онда када га њени грађани траже — или ће право на његово постојање остати само у Уставу?

Није проблем што постоје други језици — проблем је ако за српски нема мјеста

Српски језик у Црној Гори данас није пред забраном. Али јесте пред питањем свог стварног мјеста у држави. То је много озбиљније питање. Јер језик не нестаје онда када нестане из Устава. Језик нестаје онда када престане да буде потребан институцијама.

Када престане да буде понуђен грађанину. Када престане да буде уграђен у технологију. Када престане да буде видљив. А оно што се данас види у Црној Гори јесте управо борба око те видљивости.

Зато прича о једном апарату није прича о паркингу. То је прича о томе ко има право да буде видљив у јавној и пословној Црној Гори. И зато је питање српског језика много веће од питања једног назива. Оно је питање да ли ће Црна Гора прихватити сопствену демографску и језичку стварност или ће наставити да је преуређује према политичким потребама.

Јер ако је могуће да у земљи у којој 43,52 одсто грађана каже да уобичајено говори српским језиком на екрану буде понуђен хрватски, руски, њемачки и енглески, а да српског нема — онда више није довољно рећи да је српски „у службеној употреби“.

Морамо питати: У којој употреби? Гдје? Када? За кога?

И коначно: Да ли ће српски у Црној Гори остати живи језик својих грађана — или ће постати још један примјер језика који је формално преживио, али је политички и институционално потиснут са простора на којем је вијековима живио?

Од Македоније до Хрватске. Од Хрватске до Босне и Херцеговине. Од Косова и Метохије до Црне Горе. Један простор се распарчавао, а са њим и језички простор.

И зато данас више није најважније питање: колико имамо имена за један језички систем?

Најважније је: колико ће простора остати за српски језик у земљама у којима је некада био један од темеља јавног и културног живота?

То је права тема црногорске језичке политике.И то је питање на које ће Црна Гора тек морати да да одговор.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме