ПОЛИТИЧКИ БУМЕРАНГ ДПС-А: Деведесете се не могу свести на један телеграм!

Кад бумеранг крене назад, није крив онај ко га је бацио

Постоји једна стара политичка мудрост коју би поједини посланици Демократске партије социјалиста могли да ураме и поставе изнад скупштинских клупа: не отварај теме за које нијеси спреман да прихватиш да се о њима разговара до краја.

Управо се то догодило у случају Андрије Мандића. Критика упућена предсједнику Скупштине Црне Горе због телеграма саучешћа претворила се у политички бумеранг који је, умјесто да погоди планирану мету, отворио много ширу расправу о прошлости, политичким двоструким стандардима и одговорности оних који су деценијама управљали Црном Гором.

Посланици ДПС-а, тражећи Мандићеву смјену, очигледно су вјеровали да ће једним политичким потезом придобити јавност, мобилисати своје присталице и противника довести у дефанзиву. Међутим, политика није шаховска табла на којој противник мора да одигра потез онако како сте ви замислили.

Понекад сами отворите врата кроз која потом уђу питања на која нијесте рачунали.А када се једном отвори расправа о деведесетим годинама, онда нема резервисаних мјеста за политичке невинице. Историја није приватно власништво ниједне партије, нити је архива у којој једни имају право да бирају шта ће се читати, а шта ће остати закључано.

Андрија Мандић и право на политичку мјеру

Телеграм саучешћа сам по себи не би смио да буде повод за политичку хајку, нити доказ да је неко тим чином заслужио да буде смијењен са јавне функције. Саучешће је, прије свега, израз односа према смрти, губитку и људском болу. Његов политички контекст може бити предмет јавне расправе, али се не смије унапријед прогласити довољним разлогом за политичку пресуду.

Андрија Мандић има право на политички став, као што његови критичари имају право да тај став оспоравају. Али право на критику није исто што и право на политичку инквизицију.Посебно је важно да предсједник Скупштине, без обзира на то ко обавља ту функцију, буде изложен аргументованој контроли јавности. Међутим, захтјев за смјену морао би да почива на озбиљним разлозима, а не на претпоставци да ће сваки спорни политички гест аутоматски постати средство за рушење противника.

Мандићеви политички ставови могу бити предмет неслагања, али покушај да се један телеграм претвори у велики политички процес може произвести управо супротан ефекат од жељеног. Умјесто да оснажи аргументе иницијатора смјене, такав приступ може јавности да наметне питање: зашто се политички аршини тако често мијењају у зависности од тога ко је на оптуженичкој клупи?

И ту почиње проблем за оне који су мислили да ће ову расправу завршити једним скупштинским захтјевом. ДПС би да дијели лекције из прошлости — али да ли прихвата испитивање сопствене прошлости?

Када ДПС покрене питање односа према ратним деведесетим, одговорности и политичких симбола, јавност има право да постави и друго питање: да ли су исти критеријуми важили и за политику коју је та партија водила док је била на власти?

То није позив на колективну осуду, нити покушај да се једна политичка странка унапријед прогласи кривом. То је захтјев за досљедношћу.

Јер ако је прошлост довољно важна да се због ње тражи смјена једног политичара, онда је довољно важна и да се озбиљно анализирају одлуке других политичких актера из истог периода. Ако су мјерило морал, одговорност и однос према жртвама, онда ти критеријуми не могу важити само за политичке противнике. Ако се тражи истина, онда она не може бити истина једне партије, већ чињенице утврђене на основу докумената, архива и независне провјере.

У супротном, добијамо политички театар у којем једни играју тужиоце, други оптужене, а сви заједно покушавају да убједе публику да се представа одржава искључиво ради правде.

Иронија је у томе што публика одавно зна да се завјеса подиже сваки пут када затреба политички спектакл, а спушта чим на ред дођу конкретни одговори. Деведесете се не могу свести на један телеграм

Односи тадашњег црногорског руководства са руководством Републике Српске, као и питања помоћи која је, према различитим тврдњама, током ратних година стизала Србима преко Дрине — од горива, хране и лијекова до других потрепштина и војног снабдијевања — заслужују пажљиво и документовано истраживање.

Међутим, тврдње о конкретној помоћи, њеном обиму, каналима и политичким одлукама морају се провјеравати на основу доступних доказа. Није озбиљно да се историјске чињенице проглашавају утврђеним само зато што се уклапају у данашњи политички наратив.

Ако се већ враћамо у прошлост, онда се морамо вратити са документима, а не са партијским паролама.Зато се с правом поставља питање: ако је телеграм саучешћа довољан да се отвори питање политичке подобности Андрије Мандића, зашто онда не би било простора за темељно преиспитивање политике Мила Ђукановића и тадашњег државног руководства?

Не унапријед осуђујуће. Не селективно. Не ради освете. Већ зато што јавност има право на цјеловиту слику прошлости. ДПС не мора да се сагласи са Мандићем. Али ако жели да буде увјерљив када говори о одговорности, мора прихватити да се и његова политичка прошлост посматра истим мјерилима.

Једнака мјерила за све — то је суштина одговорне политике. Све друго је покушај да се историја користи као партијски реквизит.

Политички спектакл за једне, рачуни за све остале

Ипак, постоји нешто што је много важније од свакодневних скупштинских препуцавања, политичких саопштења и покушаја да се противник представи као највећи проблем државе. То је живот обичног човјека.

Партију пензионера Црне Горе — ПИР — прије свега занима шта грађани имају од оваквих политичких расправа. Хоће ли због захтјева за Мандићеву смјену пензије бити веће? Хоће ли лијекови бити приступачнији? Хоће ли се смањити листе чекања у здравству? Хоће ли млади лакше доћи до посла, а старији грађани до сигурности и достојанственог живота?

Неће, барем не само зато што су посланици једни другима упутили неколико оштрих реплика. Од политичког спектакла не може се платити рачун за струју. Од патриотских парола не купују се лијекови. Од међусобних оптужби не расту пензије.

Можда ће неко рећи да је ово поједностављивање политике. Али пензионеру који на крају мјесеца мора да бира између лијека и неке друге неопходне потребе, политика је већ довољно сложена. Њему није потребна нова рунда историјског надгорњавања, већ конкретан одговор како да преживи од пензије коју је зарађивао читавог радног вијека.

Зато је иронично када се политичари понашају као да је највећи проблем Црне Горе то што њихов противник сједи у одређеној фотељи. За многе грађане највећи проблем је што њихова сопствена свакодневица изгледа као непрекидна борба са цијенама, здравственим трошковима и неизвјесношћу.

Фотеље су, очигледно, много важније онима који се за њих боре него онима који од својих примања покушавају да саставе мјесец.

Пензионери нијесу статисти у туђим политичким представама

Пензионери немају времена да чекају да политичари заврше своје вишедеценијске обрачуне. Њима је сваки мјесец важан, сваки рачун важан и сваки дан без потребног лијека важан.

За њих политика није само питање ко је кога надгласао у парламенту, ко је коме упутио оштрију ријеч и ко је успјешније искористио историјску тему за дневнополитичку промоцију. Политика мора бити мјерљива резултатима.

Ако се већ говори о одговорности, онда се она мора показати и у односу према најстаријим грађанима. Ако се говори о правди, онда се мора поставити питање социјалне правде. Ако се говори о будућности државе, онда се мора знати како ће та будућност изгледати за човјека који данас живи од скромне пензије.

Није довољно позивати се на европске вриједности док грађани чекају на здравствене услуге. Није довољно говорити о демократским стандардима док се политичка енергија троши на обрачуне који не доносе видљиву корист друштву.

Европски пут није само низ политичких декларација. Он мора значити боље институције, одговорније управљање јавним новцем, ефикасније здравство и достојанственији живот грађана. У томе би се, ваљда, требало слагати и власт и опозиција.

Историјска истина без селективне правде

Партија пензионера Црне Горе — ПИР не спори да суочавање са прошлошћу има значај за демократско друштво. Жртве заслужују поштовање, истина мора бити утврђена, а одговорност се мора утврђивати на основу чињеница и права.

Али прошлост не смије постати изговор за занемаривање садашњости, нити средство којим ће се једни политички противници дискредитовати, док ће други бити поштеђени непријатних питања.

Зато позивамо све политичке актере да историјске теме отварају аргументовано, одговорно и једнаким аршинима. Ако постоје докази, нека буду представљени. Ако постоје спорне одлуке, нека се испитају. Ако постоје различита тумачења, нека се сучеле пред јавношћу.

Али немојмо од сваке расправе правити политички циркус у којем се најгласнији проглашавају најморалнијима, а најоштрија оптужба највећим доказом.Црној Гори није потребна историја као средство партијског преживљавања. Потребна јој је историја заснована на чињеницама и политика окренута животу грађана.

Ко ће на крају платити цијену политичког надгорњавања?

Политички бумеранг који се вратио онима који су га бацили може бити добра лекција о границама дневнополитичких маневара. Међутим, највећа штета настаје када се политичка енергија годинама троши на расправе које не мијењају живот грађана.

Андрија Мандић може бити критикован, као и сваки други јавни функционер. ДПС има право да тражи његову смјену, као што јавност има право да процјењује оправданост тог захтјева. Али ниједна партија нема монопол над истином, моралом или тумачењем прошлости.

Онај ко тражи одговорност мора бити спреман и да одговара на питања о сопственом политичком насљеђу. Онај ко тражи једнака мјерила мора их прихватити и за себе. А онај ко тврди да му је интерес грађана на првом мјесту мора то доказати конкретним резултатима.

Зато би за све посланике било корисно да, након завршетка скупштинских расправа, изађу међу грађане и саслушају шта их заиста мучи. Можда ће тада открити да је пензионеру много важније колико ће му бити повећана пензија него колико је политичких поена освојила једна партија на рачун друге. Можда ће схватити и да грађани не траже политичаре који ће се бескрајно надметати у тумачењу прошлости, већ одговорне људе који знају како да рјешавају проблеме садашњости.

ДПС је, тражећи Мандићеву смјену, можда очекивао политички погодак. Добио је, међутим, и питања која не могу нестати једним скупштинским гласањем. А најважније питање и даље остаје исто: шта од свега тога имају грађани Црне Горе?

Пензионери не траже привилегије. Траже праведније друштво, сигурније здравство, веће материјално достојанство и старост без страха од сваког новог рачуна.

Зато поручујемо свима: мање политичких представа, мање селективног моралисања, мање празних обећања — а више одговорности, више социјалне правде и више конкретних резултата. Јер, на крају, грађани не живе од политичких бумеранга. Живе од свог рада, својих пензија и одлука оних којима су повјерили управљање државом. А ако политичари то забораве, грађани ће им на демократски начин показати да ниједна фотеља није важнија од њиховог достојанства.

Момо Јоксимовић/Српска24.ме