Рука правде и дух ината: Благоје Јововић
(фото:Илустрација)
У временима када српски национализам често сведемо на жалопојке, кафанске песме и самовиктимизацију, долази нам прича која не тражи утеху, већ одговор. Дискретни херој Благоје Јововић није чекао да му неко други одреди судбину. Када је остао сам себи, преузео је одговорност онако како је Његош питао: „А ја што ћу, али са киме ћу?“ Мало руку, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога, а ипак одлука која се не мери бројем, него вољом. Моје племе сном мртвијем спава, а питање и даље стоји: куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове који живе доклен сунца грије?У том духу Александар Гавранић и Златан Видовић осећају да их дозива крв и крици невиних из Пребиловаца, Јадовна, Јасеновца и бројних српских стратишта. Схватају своју историјску мисију и своју историјску одговорност.
Све усмеравају у један циљ, инат. Пуцањ који није само освета, него сведочанство да џелати нису убили народ који су систематски убијали. Чин који говори и прошлости и будућности: сатирач нашег народа неће моћи мирно да шета. Пуна је Србадија Благоја.Витални дух филма Рука правде доноси поглед који нам је очајнички био потребан, још једну врсту пијетета према жртвама, али и причу о нама данас. О нашем опстанку и о идеалима. Народ који има одлучност да преживи, преживеће. Историјске лекције постају путоказ, правац постојања и начин живљења.
Велико сценаристичко перо господина Небојше сведочи о живопису сећања заборављеног јунака и оживљава нам исповест под Острогом и сведочанство митрополиту Амфилохију. Браћа Ћеранић, као и Јововићи, сведоче да се мора борити и веровати, и да, чак и када није лако, ипак је лепо.Рука правде је филм који нам је насушно потребан. Филм о нама и о заборављеним фрагментима нас у далекој Аргентини. О човеку који није чекао правду од других, него је узео у своје руке, не да би се само осветио, него да би народ остао жив у сећању и у одлуци да опстане.
Небојша Лазић/Компас инфо
