Јован Бојовић: Командант ослобођеног Чачка и јунак последњег јуриша на Краљево
Поручник Јован Бојовић био је командант Јеличког четничког одреда, погинуо је предводећи јуриш на немачке положаје код Ратарске школе после сазнања да су Немци претходног дана отпочели масовно стрељање цивила у граду.
У ноћи 14. на 15. октобар почиње свеопшти напад на Ратарску школу са јасном намером да се освоји и одмах настави и још исте ноћи, ослободи Краљево. Чета смрти и Летећи одред, под командом Момира Марковића и Новице Цогољевића иду напред. Иза њих, као подршка, читав Одред смрти Јеличког четничког одреда. Нападом управља поручник Јован Бојовић.
Под силним налетом, Немци попуштају. Пред самом школом, од ударца гранате, нестаје Драгачевац Миле Станчић – командир гучке чете. Летећи одред Новице Цогољевића успева да ускочи у школу. Пењу се ка крову зграде где су митраљеска гнезда Немаца. Одред смрти неутралише Немце око школе. У том тренутку, курир јавља Бојовићу да комунисти уопште нису кренули у борбу. Тенкови Вермахта, у пратњи пешадије, су се прошетали на првобитне положаје комуниста. Окружен и доведен у безизлазан положај, Јован Бојовић по навици, васпитању и образовању, у тренутку, преузима једини корак.
Наређује јуриш на Краљево. Узвикујући: „Напред браћо, за мном! За Краља и Отаџбину!“, он трчи испред својих бораца. Новица Цогољевић и његова група уништавају митраљеска гнезда, осим оног на југо-источном крилу зграде. Немци последње резерве из Краљева шаљу на Јована. Тенкови са леве и десне стране, минобацачи из града, митраљез са Ратарске школе, сва немачка пешадија, сви ударише на Јована и његове момке. Горело је и небо и земља. Надомак школе падају Видосав Петровић из Виче и Милорад Селаковић из Зеока (оба из Драгачева).Јован Бојовић наставља напред.
У скоку према школи, као што соко поскочи кад полети, погоди га дум-дум метак и он оста да лежи. Наредник Милан Зарић притрча и виде малу рану изнад обрве. Покуша да му придигне главу да дође до даха. Тек тада увиде да нема више славног вође Драгачеваца и четника. Тражио је, у том мраку и блату, у минутима који су трајали као вечност, обухваћеном паљбом, готово једини још жив, пиштољ свога команданта и официра, да га преда породици. Пошто није успео да га нађе, скинуо је двоглед са груди Јована Бојовића. Касније, одневши га на Равну Гору ђенералу Михаиловићу, сазнаде: „Ја сам му, Милане, дао овај двоглед када је, у мају, са Ђорићем, први пут дошао на Равну Гору.“ – рече Чича. Ударна група Милутина Јанковића, каснијег војводе драгачевског, удари са леђа на немачко лево крило и проби обруч Немаца око Ратарске школе. Тако спасише четнике преостале у школи и око ње, и изнеше тело Јована Бојовића…
Као спомен, остала је предивна песма чији стихови говоре:
„Одред смрти јавља Дражи, Бојовића да не тражи,
Бојовић је славно пао, за Србију живот дао!
За Србију и за Краља и за Дражу ђенерала!“
Данас једна улице у Краљеву носи име по хероју поручнику Јовану Бојовићу, што смета многим потомцима комуниста.
Како је дошло до свега овога
„Златно доба српске демократије“, како су историчари назвали период између 1904. године и 1914. године, сматра се најплодотворнијим временом у савременој историји Србије. У селу Ртари, општина Дучаловићи, срез Драгачевски, управо тада, 1909. године, свет је угледао један дечак у познатој кући Бојовића. Крстише га именом Јован.
Прође Јовану детињство док су око њега тутњали Први и Други Балкански рат, а онда дође и онај Велики, касније назван Први светски рат. Окупација, која је наступила 1915. године, је у читавој Србији,па тако и у Драгачеву, била тешка. Окупационе снаге, углавном Мађари, били су сурови. Драгачево је остало без свештеника, који су, углавном, интернирани у логоре у Мађарској или су били у кућном притвору. Цркве су биле руиниране, па тако и она Јованова, у селу Тијање. Окупација, иначе тешка, постала је још тежа у време појаве четника, 1917. године.
Идеја четништва, била је у Срба, стара већ неколико деценија, а њихове акције су имале своју историју још у време Кнеза Михаила. Ширила се, све више, након Берлинског Конгреса, у областима Старог Влаха (Старе Србије) – Рашкој области, Косову, Метохији, Херцеговини и Маћедонији, које су остале ван граница међународно признатих, новоуспостављених Србије и Црне Горе. Притиснута, често, овим међународним уговором, Краљевина Србија је покушавала да заустави овакве акције. Жеља за слободом, међутим, великог дела нашег народа осталог ван матичне државе, који су у Србији видели светионик слободе, била је јача, јаснија и историјски оправдана.
Велике силе које су окруживале Србију, царевине Аустро-Угарска, а нарочито Турска, биле су конзервативне творевине, које су неминовно, трулећи изнутра у декаденцији застарелости, журиле у сопствено урушавање. Доласком краља Петра I Карађорђевића на власт, 1904. године, који је у младости и сам био ратник, комита, устаник и четник, акције четника оживљавају и ојачавају. Додуше, званична власт у Србији их и даље не подржава. Богати појединци, који су били пореклом из неослобођених крајева, материјално и организационо помажу и подржавају акције четника. Најчешће на Косову и Македонији.
У пролеће, 25. маја 1904. године, у Македонији гине чета Анђелка Алексића, у којој је био Тома Васиљевић, из драгачевског села Турица. Вокална историја, тако карактеристична за поробљене народе, кроз епске песме о јунацима, живела је тада, код Срба, јако и интезивно. У Дренови, код Тетова, 1909. године, у борби противу надмоћних Бугара, мања група четника створи и први пут отпева чувену песму „Спремите се, спремите четници“.
Окупација Србије, која је дошла 1915. године, отерала је из земље оба краља, и старог Петра и младог Александра, владу, војску и део народа и свештенства у изгнанство, преко албанских гудура, у „плаве гробнице“ Егејског мора, на гробља Крфа и Вида, на Зејтинлик, српско војно гробље у Солуну, на избегличка и војна гробља широм Медитерана. Тада поче да јача четничка акција у самој отаџбини. Нарочито у време Топличког устанка 1917. године, четници су се могли приметити у готово читавој Србији. Тако и у Драгачеву. Методе сузбијања четника, од стране окупатора, биле су сурове. Тада, па чак и ако их није видео, мали Јован Бојовић је, вероватно, сав био испуњен причама о јунацима из шуме. А и Срби су знали – где се појаве четници – ускоро долази слобода.
Не прође ни година дана, и дође слобода – 1918. године. Проби српска војска фронт на Кајмакчалану, уз помоћ Француза. Немачки цар Вилхелм I узвикну: „Зар је могуће да ће 60000 одрпанаца да реши питање Великог рата?“ Одрпанци (Срби) стигоше од Солуна до Алпа за непуна три месеца.
Поново поче да се обнавља живот и демократија у земљи – сада много већој. Поче поново народ у Драгачеву, страховито десеткован, да обнавља светиње и живот у слободи, тако скупо плаћеној. Читаво то време определи и живот Јована Бојовића.
Ходајући стазом утабаној вековима стварања српске независности и демократије, ослушкујући порекло својих Бојовића, у старини Вукајловића, из славног херцеговачког племена, Дробњака, а прошавши у детињству тај најстрашнији рат који су Срби икад видели, Јован Бојовић крену да се образује за официра. Тај пут га повеза са скопском војном академијом, сада названом „ 1300 каплара “, по њеним штићеницима који су у тешким данима Колубарске битке и касније, право из клупа, ушли у ровове, да би, многи од њих, у њима и остали. Био је Јован талентован и напредан официр са одличном перспективом. Ту га је затекао и Други светски рат.
Након слома Краљевине Југославије, у априлском рату 1941. године, већи део официра Војске Краљевине Југославије, српске националности, завршило је у радним и конц-логорима нацистичке Немачке. Војска се у хаосу расула, тражећи пут кући. Осећање срамоте, због брзог пораза, код Срба била је слична као код Француза годину дана раније. Један од ретких виших официра који је избегао заробљавање, био је ђенерал-штабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Пробивши се из Босне у Србију, он долази у ваљевски крај. Намера му је била да, на тековинама четништва, обнови Војску Краљевине Југославије.
Ободрити народ, истерати окупатора и заштитити угрожени српски народ на кога се дигла „ и ала, и врана“, били су основни задаци. Дражин друг са Војне Академије, мајор Александар Мишић, син славног војводе Живојина Мишића, победника Колубарске битке из Првог светског рата, га је посаветовао да не иде на Рудник, куд је намеравао. Он Дражи на планини Сувобор откри један вис за кога Дража није знао. То место зове се РАВНА ГОРА. Михаиловић одмах одлучи да одатле крене отпор наци-окупатору. Народ поче прилазити тој групи од тридесетак људи и испитивачки их гледати. Оном најстаријем међу њима, пуковнику Михаиловићу, одмах даде надимак Чича. То је било у првој половини маја месеца 1941. године.
Одвојен од фронта, а бежећи од хапшења у Скопљу, Јован Бојовић, заједно са побратимом Душаном Ђорићем и његовом женом Јеленом, одлучи да се не преда и да настави борбу против окупатора. Прво су отишли у Ђорићев родни Крушевац, али пошто је број Немаца у том граду постајао све већи, Бојовић рече: „Ајмо нас троје у моје Драгачево. Тамо нас ниједан окупатор никад неће наћи.“ Тако и би.
Јелена и Душан Ђорић и Јован Бојовић стигли су на планину Јелицу, у Драгачево, управо у време када је и Михаиловић стигао на Равну Гору. Сазнавши за то, они се одмах упућују код њега и стављају му се под команду. Михаиловић им, као и свим другим официрима, наређује да се врате у свој срез и да започну са припремама војне и цивилне организације на терену. Већ 22. маја, у кући банског већника Миша Милисављевића, други непокорени официри Драгачева, организују скуп.
На њему се окупљају сви највиђенији Драгачевци тог доба који су били слободни и у близини: свештеници, готово сви председници општина, народни посланици, сенатор Средоје Бркић, официри, подофицири и резервни официри, остали у животу и на слободи након априлског рата – једном речју, елита Драгачева. Тада се и формира одред четника Драгачеваца, подељен у чете, са јединственом командом. Јован Бојовић неуморно, и дању и ноћу, успева да за три месеца уобличи ову организацију. На великом скупу у Горачићима, 20. јула, освештана је четничка застава. Јединица добија име Јелички четнички одред. Прикључују јој се и Латвички и Трнавски четнички одред, из суседних срезова. У Велесу, 6. септембра, на рођендан краља Петра II, на чело ЈЧО постављен је Јован Бојовић. Основани су, у оквиру јединице, и Одред смрти и Чета смрти.
Ускоро, као и у читавој западној Србији, почеше кошкања са Немцима. Убрзо је Јелички четнички одред избацио Немце из Драгачева. Немци у Чачку су ову војну организацију процењивали на 10000 бораца. Па чак, ако је и тај број био претеран, они су четнике изузетно респектовали. Читав септембар протекао је у кошкању са Немцима. Спорадичне борбе натерале су Немце да ретко излазе из града. Сво време Јован је припремао напад на Чачак. Извршио га је, са својом јединицом, са десне обале Западне Мораве, у ноћи између 30. септембра и 1. октобра. Потом су левом обалом, низ Западну Мораву, наставили да потискују преостале Немце ка Краљеву, уз сталне и тешке борбе.
Краљево, некад Карановац, град је на предграђу ушћа Ибра у Западну Мораву. Немачка команда Србије је одлучила да Краљево брани по сваку цену. Довучене су силне снаге; артиљерија, тенкови, чак и авијација из Крушевца и Ниша. Требало је по сваку цену спречити спајање Јеличког и Расиснског четничког одреда, и ширење устанка на централну Србију и Поморавље. За то време, југословенски комунисти, који су стално и упорно, иако неупоредиво мањи од организације Михаиловића, тражили да буду једнаки партнер. Али не и у борби, већ пре свега у прерасподели плена.Дубоко у залеђини, у местима које су листом освојили четници, тражили су сву власт. Неспоразуми су све више претили да ће се развити у сукоб.
10. октобра 1941. године почињу борбе око зграде Ратарске школе, кључне тачке за освајање Краљева. Иако комунисти избегавају борбу, виша команда упорно намеће Бојовићу комунисте за партнере у борби. Он их поставља на лево и десно крило фронта. Јелички четнички одред ставља у средину и упорно напада. 12. и 13. октобра, у ноћ, умало не улази у школу. Комунисти по боковима ниједном не учествују у борби. У ноћи 13. октобра, Бојовић се са својим људима, када је био надомак школе, једва извукао назад из припремљене немачке замке.
Немци су, за то време, у самом граду, огроман број мушких становника Краљева и околине који су контролисали, узели као таоце тих дана. Претили су страховитом одмаздом. Повлачење са положаја није подразумевало аутоматско ослобађање талаца из казамата. Страх, паника, јауци из града, стално доцњење у акцији, због опструкције комуниста, навело је устаничку команду да крену у што хитнији напад.
Јован тада наређује да се следеће ноћи у школу уђе по сваку цену. У ноћи 14. октобра почиње свеопшти напад на Ратарску школу са јасном намером да се освоји и одмах настави и, још исте ноћи, ослободи Краљево. Чета смрти и Летећи одред, под командом Момира Марковића и Новице Цогољевића иду напред. Иза њих, као подршка, читав Одред смрти ЈЧО. Нападом управља Јован Бојовић. Под силним налетом, Немци попуштају. Пред самом школом, од ударца гранате, нестаје Драгачевац Миле Станчић – командир гучке чете. Летећи одред Новице Цогољевића успева да ускочи у школу. Пењу се ка крову зграде где су митрљеска гнезда Немаца. Одред смрти неутралише Немце око школе. У том тренутку, курир јавља Бојовићу да комунисти уопште нису кренули у борбу. Тенкови Вермахта, у пратњи пешадије, су се прошетали на првобитне положаје комуниста. Окружен и доведен у безизлазан положај, Јован Бојовић по навици, васпитању и образовању, у тренутку, преузима једини корак.
Наређује јуриш на Краљево. Узвикујући: „Напред браћо, за мном! За краља и отаџбину!“, он трчи испред својих бораца. Новица Цогољевић и његова група уништавају митраљеска гнезда, осим оног на југо-источном крилу зграде. Немци последње резерве из Краљева шаљу на Јована. Тенкови са леве и десне стране, минобацачи из града, митраљез са Ратарске школе, сва немачка пешадија, сви ударише на Јована и његове момке. Горело је и небо и земља. Надомак школе падају Видосав Петровић из Виче и Милорад Селаковић из Зеока (оба из Драгачева). Јован Бојовић наставља напред.
У скоку према школи, као што соко поскочи кад полети, погоди га дум-дум метак и он оста да лежи. Наредник Милан Зарић притрча и виде малу рану изнад обрве. Покуша да му придигне главу да дође до даха. Тек тада увиде да нема више славног вође Драгачеваца и четника. Тражио је, у том мраку и блату, у минутима који су трајали као вечност, обухваћеном паљбом, готово једини још жив, пиштољ свога команданта и официра, да га преда породици. Пошто није успео да га нађе, скинуо је двоглед са груди Јована Бојовића. Касније, одневши га на Равну Гору ђенералу Михаиловићу, сазнаде: „Ја сам му, Милане, дао овај двоглед када је, у мају, са Ђорићем, први пут дошао на Равну Гору.“ – рече Чича.
Ударна група Милутина Јанковића, каснијег војводе драгачевског, удари са леђа на немачко лево крило и проби обруч Немаца око Ратарске школе. Тако спасише четнике преостале у школи и око ње, и изнеше тело Јована Бојовића. Комунисти, побегли са положаја, заузимају Чачак, Драгачево и Ивањицу, разоружавањем малих јединица у тим местима и пале општинске архиве. Након рата, у својој историографији, правдали су се густом маглом што су напустили положаје. Читавих двадесет дана пре датума који су они означили као почетак грађанског рата између четника и партизана.
Магле је било, и била је густа, „црвена магла“, како рече славни српски писац Драгиша Васић, Чича број 2, како су га звали за време рата. Та, „црвена магла“, још обухвата и Краљево, и Драгачево, и Србију ево и осам деценија касније.
Компас инфо
