Илија Петровић: АктуелНИШТА и подКАСТРАТИ

Претпостављам да се ниједна земља у свету не може похвалити количином самопроглашених зналаца свега и свачега, нарочито ничега, о којечему што се још није ни догодило — равном оној која у Србији већ годинама, по разним телевизијама (а)националне фреквенције, замлаћује обично добро необавештене Србе.

Ради се, мање-више, о ликовима „смештеним“ у озбиљне године, власницима разних титула и звања, понекад вишеструких, некима од њих и „власницима“ универзитетских катедрала и, стога, заслужних да буду почашћени уласком у врсту коју је неки давни Сенека обележио изреком да „бити свуда, значи бити нигде“.

И такво одређење помогло ми је да схватим како се могло десити да пре тридесетак и кусур година, док сам се јавно бавио невољама србскога рода у тек обновљеној неоусташкој Хрватској, нико од тих и њима сродних зналаца није прискочио да помогне — нису их се тицале невоље србских страдалника, једино су их занимале „вредности“ некога тамо наводно демократског Запада.

Ником од њих није се дало ни да се у себи запита — јавно, ни за живу главу — по чему је хрватски покушај да оконча геноцид над србским народом, започет током Другога светског рата, тек проба за оно што њен ововремени демократски заштитник са Запада, у међувремену унапређен у НЕОФАШИСТИЧКИ, намерава да приреди Русима, од старине србскоме племену чије станиште, Русију, Енглези зову Раша.

А како би друкчије, кад су они, Руси, тамо стигли одавуд, преко Рашке, још у времену док је колико-толико било свеже сећање на грчку језичку сметеност да србске Рашане именују као Трачане.

(Грчки географ Страбон није узалуд пре нешто више од две хиљаде година записао да „многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији“).

У тако самодовољном „знању“, речени актуелништаци и подкастрати препустили су недошколованој и обезобраћеној омладини да представу о стварним вредностима онога што их окружује стиче сопственом спознајном (не)способношћу. Зато се и могло десити да један део те омладине, ко зна због чега испуштен из онога што су Срби од заклетве сматрали домаћим васпитањем, буде препуштен улици да тамо бивствује без и примисли да постоји нешто што се именује као припадност србском националном бићу. А ако се не препознаје или, што је ближе истини, и не помишља на духовне вредности које су обликовале србски народ кроз векове, онда је разумљивије што све то води отпадништву од свега предачког.

И то баш у времену кад се јалови НЕОФАШИСТИЧКИ Запад „досетио“ да челнике антируског украјинског руководства увуче у остварење сопственог геноцидног наума о уништењу србскога рода, творца људске цивилизације, почетног народа-мајке чији је језик, србски, језик-мајка.

У исто време кад се иста таква политика, геноцидна, води против србскога народа на Хелму, некима познатог као Балкан — средствима једино прихватљивим ономе слоју који је спреман да сопствено робовско уточиште види у шаци зоби „зарађеној“ код странаца.

Слоју названом блокадеришта, омладини која је намерачила да своју СТУДЕНОСТ преведену у беспризорно уличарење блокира сопственом дреком, србска историја доделиће одговарајуће боравиште — срамотно да срамотније не може бити. Толико срамотно да ће оно општепознато вишевековно предање о потурицама горим од Турчина деловати као орденоносно признање.

Јер, она је, та јадна омладина, прихватила да буде директан извршилац западнога геноцидног наума да, док речени НЕОФАШИСТИЧКИ Запад свим силама (вербално, финансијски, материјално, војно) отворено настоји да добро упрегнуте украјинске послушнике „произведе“ у победнике над руским народом и руском државом, исто то, само мало мање приметно, оствари потпуним уништењем србскога народа и србске државе.

По логици исте те омладине: Чему и Србија и србски народ, кад је она себе отуд давно избрисала и ту сопствену малоумност одушевљено пригрлила.

Илија Петровић/Васељенка