Скандалозно потискивање СПЦ: Како Хрватска кроз државни регистар прекраја православље?

Недавно је у недељнику „Новости“ изашао чланак о могућностима верског изјашњавања грађана у Централном регистру становништва Републике Хрватске. То је нови систем електронске евиденције података који је заменио досадашњи попис становништва. У чланку се наводи да „када особа путем система е-грађани приступи регистру и одлучи да упише своју вероисповест, први избор који јој се при одабиру православне вере нуди јесте непостојећа – Хрватска православна црква. Српска православна црква налази се на самом дну падајућег менија, док су испред ње понуђене, између осталог, црногорска и украјинска православна црква. Реч је о подлом покушају легитимисања непризнате верске заједнице чије постојање доноси искључиво најцрње конотације.“ Како ово оценити канонски и теолошки?

Неоспорно је да држава има право да води евиденцију о свом становништву. Такође, није спорно да сваки појединац има неотуђиво право да се верски изјасни како жели и да припада верској заједници којој жели. Надаље, нико не доводи у питање право државе да евидентира све стварно постојеће верске организације, биле оне званично регистроване или не. То је чисто статистичко питање.

Спорно је, међутим, када држава у свом регистру покуша да манипулише црквеним, односно канонским статусом верских заједница и да сугерише како одређена верска заједница која није канонска православна Црква заправо јесте канонска православна Црква. Ово је већ покушај мешања државе у унутрашње устројство Православне цркве.

Православна црква је јединствена светска Црква, нераскидиво састављена заједничком вером, светим тајнама и црквеним правом. У њеном саставу тренутно се налази укупно 16 самосталних канонских, односно црквеноправно законитих Цркава. Све што је изван овог оквира не припада Православној цркви. Тих 16 Цркава су: древне патријаршије (цариградска, александријска, антиохијска и јерусалимска), млађе патријаршије (руска, српска, грузијска, румунска и бугарска), аутокефалне архиепископије (кипарска, грчка и албанска), аутокефалне митрополије (чешко-словачка и пољска), као и две Цркве чији се административни статус у поретку Цркава налази у поступку решавања (америчка и македонска). Видимо ли на овом списку такозвану Хрватску православну цркву? Не. Можемо ли онда међу православне Цркве сврставати верску заједницу која није део православног заједништва? Очигледно не можемо. А шта ако ипак то учинимо? Онда смо то учинили или из незнања, у шта бих желео да верујем, или свесно манипулишемо и људима дајемо погрешне сугестије.

Унутар Православне цркве Српска православна црква ужива статус канонске Цркве на територији Републике Хрватске. Иако су и неке друге Цркве (бугарска, румунска, македонска) у новије време основале своје парохије у Хрватској, у жељи да се старају о својим малобројним верницима који тамо живе, остаје чињеница да је СПЦ званично канонска Црква, статистички далеко најбројнија, историјски утемељена на хрватском тлу у непрекинутом континуитету још од средњег века и да има непроцењиву улогу у хрватској историји и култури. Већ сам број њених сакралних објеката и културна вредност њеног уметничког блага говоре сами за себе.

Како је онда могуће да таква Црква заврши на последњем месту државног списка у регистру? Док прво место заузима за православље непостојећа такозвана Хрватска православна црква, са занемарљивим бројем верника и, колико је познато из медија, свега једним службеником?

Подсетимо се: према попису становништва из 2021. године, међу православцима је далеко највише Срба — 101.250, док је Хрвата 15.980, што представља смањење у односу на 2011. годину, када их је било 16.647. За вернике Српске православне цркве (СПЦ) у Републици Хрватској изјаснило се 1.518 људи, и то у рубрици „остали хришћани“. Такође, припадника СПЦ било је и у категорији „остале религије, покрети и погледи на свет“, и то 183. Нико се није изјаснио као верник такозване Хрватске православне цркве (ХПЦ) – нула.

Испред СПЦ на овом државном списку нашла се и такозвана „Црногорска православна црква“, која је такође неканонска и за Православну цркву непостојећа, а која уопште нема познате црквене структуре у Републици Хрватској. Број оних који су се изјаснили као њени верници износи свега 15.

Православна црква није одређена етничком припадношћу. Сасвим је могуће бити Хрват по националности, а православац по вероисповести – и има доста таквих. Православна вера није власништво ниједног народа, па ни српског, руског, грчког или хрватског. Локална православна Црква не може се стварати самовољно, изван заједништва васељенске Православне цркве. Држава не може стварати Цркве, али исто тако не би смела ни да се меша у унутрашња црквена питања, манипулишући канонским статусом Цркава или дајући људима погрешне сугестије у вези с тим питањем.

Ортодокс.хр