Да ли је Милан Недић спасао пуковника Јована Тришића од немачког стрељања?

Одмах по образовању Владе, Недић је наложио шефу свог кабинета да ступи у везу с Михаиловићевом организацијом, како би му упутио хитну поруку. Писмо је, сведочи Станислав Краков, било кратко и опрезно. Недић је тражио од Михаиловића да се сретну у Београду и ускладе своју акцију.

Михаиловић је касније изјавио да није отишао на састанак, али је у Београд упутио своје сараднике, мајора Мишића и потпуковника Павловића. Недић је упознао Михаиловићеве људе са смртном опасношћу која се надвила над српским народом и Србијом.

Немци су, по његовим речима, намеравали да поделе Србију између непријатељских суседа, а та њихова тежња била је пресудна за његову одлуку да прихвати власт.

Опасност по Србију није престајала због комунистичке акције, али и експлозије општенародног устанка, у којем је као вођа фигурисао пуковник Михаиловић.¹

За опстанак српског народа, по Недићевом уверењу, било је неопходно да се Михаиловић са свим одредима одмах пребаци на територију Босне и Херцеговине, организује борбу против усташког терора и тако пружи заштиту српском живљу.

Требало је да се српски национални елеменат организује у оквиру својих војних формација и тако створи моћну основу за општу акцију у погодном моменту. За то време Недић би са својим трупама очистио Србију од комунизма, који је највећа опасност за српски народ у садашњости и, још више, у будућности.

Комунисти се не боре за слободу Југославије, „већ за њено потпадање под Совјете“. Недић је понудио да финансијски и оружјем помогне Михаиловићеву акцију у оквиру свог договора с Немцима. Сличну поруку, по мајору Палошевићу, послао је епископ Николај Велимировић из манастира Љубостиња.

Други Недићев предлог био је да се бар координира акција против комуниста.

Он је предвиђао да три његова оружана одреда која су се запутила у северозападну Србију ухвате везу са „четничким одредима који су под командом генералштабног пуковника г. Драже Михаиловића“, и на тој линији сачекају наредбу за продужење дејстава.²

Како објашњава пуковник Тришић, „ђенерал Панта Драшкић (министар рада, али са задатком да води рачуна о оружаним снагама) био је разрадио план за борбу против комуниста у коме је предвидео и снаге Драже Михаиловића, али без претходног знања и одобрења Дражиног“.¹

Драшкић је тај план направио с неколико водећих личности Министарства унутрашњих послова (шефом јавне безбедности Цеком Ђорђевићем, Александром Јоксићевићем вишим саветником, пуковником Славком Јаковљевићем, шефом Драшковићевог кабинета), али и с командантом жандармерије Тришићем. Међутим, Тришић је план послао Михаиловићу по његовом поручнику Пипану и жандармеријском потпуковнику Олујевићу.

Он није могао да иде јер је у том тренутку предавао дужност генералу Радовановићу. Партизани су код Љига напали ауто у којем су била та двојица и потом стрељали потпуковника Олујевића, док су поручник Пипан и шофер успели да побегну. План је тако изгубљен, а читава ствар деконспирисана.²

На Равној гори Недићев предлог није озбиљно разматран. Много више од стварних покушаја да се дефинише дубља национална стратегија било је подсмеха и оцена Недићеве „издаје“. Жалећи се касније због тога што је Михаиловић ћутке прешао преко конструктивних предлога, генерал Недић је указао на његову околину (пре свега Драгишу Васића) која је утицала на одбацивање тих идеја. Удео у томе, по оцени Недића, имало је и то што је Михаиловић био љут на њега због прератне казне од 30 дана притвора док је био пуковник.

Прилика да се национални и борбени елемент на целом простору српства усагласи била је пропуштена. Учињена је, како се чини, судбоносна грешка којом је комунистима дат замах да створе своју главну базу на подручју српских крајева ван матице Србије¹

Станислав Краков објашњава да је на терену код жандарма, који је био ухваћен као припадник равногорске организације, нађена легитимација с потписом помоћника команданта жандармерије пуковника Тришића. Гестапо је, желећи да избегне хапшење високог владиног службеника, дао налог специјалној полицији да изврши дискретно хапшење и претрес Тришићевих радних просторија.

Тришић је ухапшен у присуству генерала Радовановића, а у његовој канцеларији нађена је велика количина празних легитимација, спискови са 1.200 имена сарадника равногорске организације и други компромитујући материјали из којих се видело да он има активну везу с Михаиловићевом организацијом.

Захваљујући чињеници да је шеф специјалне полиције Илија Паранос избегавао да о овоме обавести свог шефа Драгог Јовановића већ је одмах тражио пријем код генерала Недића, одлучено је да се сав компромитујући материјал уништи.

Ипак, сам чин да је био ухваћен у илегалној активности био је довољан Гестапоу да Тришић буде одређен за стрељање. Тек после директног одласка генерала Недића до генерала Бемеа, та одлука је преиначена и Тришић је упућен у заробљеништво. Сам Недић је био веома киван на пуковника Тришића јер му је својом неопрезношћу причинио велике тешкоће. – Станислав Краков, Генерал Милан Недић, књ. 1, Београд 1995, стр. 267-268.

Бојан Димитријевић/Војска Недићеве Србије