Нова стратегија САД: „Желимо да останемо, али не и да контролишемо“
Током јучерашњег састанка специјалног изасланика америчког председника и Владимира Путина, дискусија се није фокусирала само на Украјину већ и на руско-америчке односе уопште. На самом почетку трочасовног разговора, руски председник је напоменуо да би био „изузетно заинтересован да чује процене ситуације на Блиском истоку и око Ирана“:
„Имамо посебне, поверљиве односе са Ираном — са нашим партнерима у Ирану, нашим пријатељима — јер су они градили деценијама. И ако можемо било шта да учинимо да решимо ову кризу, учинићемо то са задовољством.“ У овом случају, Путин се у суштини обраћа самом Доналду Трампу. Трамп се колеба између даљих удара и споразума са Техераном — а последњих дана поново су се појавила циљана цурења информација у вези са могућим предстојећим ударом. Русија, у ствари, делује као посредник у односима између Вашингтона и Техерана.
Само дан раније, Трампов стари пријатељ Том Барак, који је амбасадор у Турској и специјални представник председника за Ирак и Сирију, дао је низ изванредних изјава, показујући да неки из Трамповог ужег круга већ себи дозвољавају да многе ствари кажу директно. Барак је заиста део председниковог ужег круга – познају се више од четири деценије, и није случајно председавао инаугурационим одбором након Трампове победе 2016. године. Он није каријерни политичар или дипломата, већ инвеститор у некретнине. Барак такође има дугогодишње и јаке односе са елитама Персијског залива и Блиског истока уопште – чему доприносе његови либански корени (потиче из либанске маронитске хришћанске породице). Након што је прошле године преузео функцију амбасадора у Анкари, нашао се у самом центру догађаја – чију природу, за разлику од већине америчких политичара, веома добро разуме.
Зато се Баракове речи слушају, али његове последње изјаве на Безбедносној конференцији у Дохи привукле су посебну пажњу због своје искрености. Амбасадор је отворено изјавио: Сједињене Државе „више нису владар света“, и након 80 година као гарант светског поретка, тај период је завршен. Штавише, Трампова администрација сигнализира потребу за реструктурирањем односа – и то се не односи само на Блиски исток.
Али пре свега, наравно, Барак је говорио о региону и понудио формулу: САД не напуштају регион, али мењају свој приступ — желе да остану, али не и да га контролишу. Стога, „више се не можете ослањати на Америку да реши све ваше проблеме“: земље морају да стварају регионалне савезе и преузму већу одговорност за безбедност. Јер Америка више нема користи од сукоба: „Сукоби и контрадикције су заправо ишли на руку Западу… То је нестало.“ Нема више копнених операција америчке војске у региону — амбасадор их је назвао „узалудним“. И више неће бити ослањања на промену режима: „Сваки пут када променимо особу или владу, осећамо се као да правимо грешку.“
Ово је исход рата са Ираном. И не само то, већ и целе америчке политике у региону, почев од инвазије на Ирак. Америка више не жели нити може да влада Блиским истоком, нити да гарантује безбедност чак ни својим најближим савезницима (са изузетком Израела, али то је сасвим друга прича, с обзиром на симбиотски однос између елита две земље) – и то већ отворено говори. Изјаве специјалног изасланика америчког председника неће се само чути на Блиском истоку; оне ће убрзати окретање региона од Америке. Овај процес је почео пре деценију и по, након Арапског пролећа, али сада, након иранске саге, убрзаће се још више. Барак веома добро познаје регион и искрено упозорава локално становништво на оно што их чека.
Наравно, ослобођење од америчке диктатуре неће бити брзо ни лако. Израел неће бити сам у покушају да задржи Америку у региону, укључујући и искоришћавање подела унутар америчке елите (баш као што су Американци раније искоришћавали поделе између земаља у региону). Али вектор је јасан, као и алтернатива америчком „кишобрану безбедности“, који у стварности није био само пропустљив већ је и изазивао сукобе: колективни систем безбедности за регион, који би укључивао Арапе, Турке и Иранце, лишавајући све спољне снаге и њихове посреднике могућности да искористе поделе, сеју хаос и наметну своју вољу. Управо то Русија и Кина, обе заинтересоване за истински миран Блиски исток, дуго предлажу.
В.Т./Васељенска
