ПОДГОРИЧКА ПРЕДСТАВА: Када српски глумци глуме политичке стручњаке! Овако су 1997. типовали на Мила и помогли му да Црну Гору поведе путем одвајања од Србије!

Година је 1997. Месец октобар. Други круг председничких избора у Црној Гори. Момир Булатовић против Мила Ђукановића.

Завршни скуп Мило је одржао у Подгорици. Те среде, 15. октобра 1997. године, на бину на Тргу Ивана Милутиновића попели су се и српски глумци Горица Поповић, Горан Султановић, Тања Бошковић, Воја Брајовић и Љуба Тадић.

Из Београда су дошли у Подгорицу како би пружили подршку Ђукановићу.

Био је то вероватно први пут на овим просторима да је толико јавних личности изван политике јавно подржало неког политичара.

Београдски глумци тог октобарског дана говорили су о Ђукановићу представљајући га као паметног, образованог, културног и европског човека који ће државу повести међу слободне и уређене земље.

Тања Бошковић посебно је истакла да Мило иде у позориште и чита!

Да ли је Мила после 1997. године ико видео у позоришту, ево, не знам. Али не знам ни одакле глумици сигурност да су одлазак у позориште и читање — није рекла да чита књиге — гаранција доброг и одговорног политичара.

Но, свакако, ови глумци су из Србије дошли да народу објасне ко је прави човек за тај народ и за Црну Гору.

Наравно, важно је напоменути да су Србија и Црна Гора тада биле једна држава. Звала се Савезна Република Југославија.

Речи ових глумачких величина, изговорене на бини на којој се налазила оригинална црногорска тробојка, пласиране су са глумачком уверљивошћу — мада је Брајовић запео са ијекавицом — и свакако су допринеле томе да грађани укажу поверење Милу Ђукановићу.

Резултат је био следећи:

Мило Ђукановић освојио је 50,80 одсто, односно 174.745 гласова.

Момир Булатовић освојио је 49,20 одсто, односно 169.257 гласова.

Разлика је била 1,60 одсто.

Са само 5.488 гласова више у кутијама, Црна Гора је са Милом кренула путем који ће је само девет година касније одвојити од Србије.

Толико су „добро“ Ђукановића, политичара који чита, проценили глумци из Београда.

Можда су баш за тих 5.488 гласова биле пресудне поруке српских глумаца са подгоричког трга, касније названог Трг независности.

С правом се питам да ли би оно што су тада изговорили поновили и данас.

Јер много тога они говоре.

Кажу и да им је у неком позоришту лоше, да им управа није по мери, па и даље играју представе у том истом театру.

Кажу и да им је лоша држава у којој живе, па се преселе чак у Холивуд. Али узалуд — више раде у Србији, чак и на једној приватној телевизији. Гле чуда, њен власник био је син политичара из Републике Српске.

Неки од тешке муке скокну до Хрватске и отворе душу. Оплету по Србији баш онако из душе, понекад на ХРТ-у, а може и на РТЛ-у.

И шта нам све ово говори?

Ништа, осим да они само раде свој посао. Плаћени су да уверљиво глуме.

Јер, како оно беше у чувеној монодрами Зијаха Соколовића:

„Глумац… је глумац… је глумац.“

Сетите се тога када глумце видите на било којој бини. Све је то представа.

Или се једноставно сетите Подгорице из октобра 1997. године и запитајте се шта би било да су глумци с почетка овог текста били на оној другој, Момировој бини.

Курир