КО ЋЕ СРБИМА ПИСАТИ ИСТОРИЈУ? Професор који је сарађивао са организацијама које се баве српским ратним злочинима и геноцидом у Сребреници тражи укидање националних уџбеника

Марко Шуица (Фото: Принтскрин)
Тек што је у Србији започета израда националних уџбеника, чији је циљ очување српског језика, културе, историје и националног идентитета, појавили су се захтеви да нова власт укине законске одредбе којима је њихово увођење омогућено. Један од најгласнијих заговорника таквог потеза је професор Филозофског факултета у Београду Марко Шуица, који од новог Министарства просвете и Народне скупштине очекује да укину постојеће законско решење и врате претходни систем издавања уџбеника.
Његов захтев, изнет у интервјуу за лист „Данас“, отвара питање које далеко превазилази расправу о тржишту школских књига: ко треба да има пресудну реч у обликовању историјског знања будућих генерација Срба и да ли ће очување националног идентитета остати један од приоритета образовног система.
Шуица је свој захтев новој власти формулисао сасвим јасно:
„Народна скупштина, на предлог новог Министарства просвете, требало би да стави ван снаге одредбе Закона о уџбеницима којима је успостављен државни монопол над такозваним уџбеницима од националног значаја и да врати претходна законска решења.“
Иако се Студентска листа још није званично изјаснила о томе да ли ће наставити започети пројекат националних уџбеника, Шуица, међутим, не оставља много простора за компромис. Закон усвојен крајем 2025. године оцењује као рестриктиван и антидемократски, а увођење националних уџбеника представља као политички покушај претходне власти да утиче на свест ученика.
У интервјуу истиче и следеће:
„Ускраћивање плурализма и слободе избора у настави урушава темеље демократског друштва, гуши критичко мишљење и представља повратак на контролу институција која мора да оде у прошлост.“
Оваквим ставом Шуица државну бригу о садржају национално значајних уџбеника представља као претњу демократском друштву.
Међутим, поставља се питање због чега је управо у случају српске историје спорно то што држава жели да обезбеди јединствене уџбенике, док се у државама региона образовна политика и историјско памћење обликују у складу са њиховим националним интересима.
Да ли је заиста проблем у квалитету наставе или у томе што би Србија на овај начин обезбедила непосреднију контролу над садржајима који се тичу њене државности, културе и националног идентитета?
Ко је Марко Шуица и са ким годинама сарађује?
Марко Шуица је редовни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, стручњак за средњовековну историју Србије и методику наставе историје, као и дугогодишњи аутор школских уџбеника.
Међутим, његова професионална биографија открива и вишедеценијску сарадњу са међународним организацијама које се баве реформом наставе историје, нарочито на простору бивше Југославије и у корист Хрвата, муслимана и Албанаца.
Од 2001. до 2004. године Шуица је био координатор пројекта немачког Института „Георг Екерт“, посвећеног истраживању и развоју уџбеника историје у Југоисточној Европи.
Од 2010. године ангажован је на различитим програмима Савета Европе, укључујући пројекте о настави историје у постконфликтним друштвима, националним мањинама и тумачењу осетљивих историјских догађаја.
Посебно је занимљива његова сарадња са организацијом EuroClio, Европским удружењем наставника историје, које годинама ради на регионалном повезивању историчара и изради материјала о спорним историјским питањима.
Према подацима које је сама организација објавила, Шуица је био међу експертима пројекта Learning History That Is Not Yet History, у којем су учествовали историчари и наставници из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Централна тема тог пројекта била је управо настава о ратовима деведесетих година и начини на које се ти сукоби представљају новим генерацијама.
Међу учесницима и сарадницима били су историчари из Хрватске и Босне и Херцеговине, укључујући Сњежану Корен, Мелису Форић и Деу Марић, као и стручњаци из других земаља региона.
EuroClio, Сребреница и питање колективне кривице Срба
Најосетљивији део рада међународних организација са којима је Шуица сарађивао односи се на тумачење ратова деведесетих година и питање геноцида.
EuroClio је у јуну 2025. године објавио материјал посвећен тридесетогодишњици геноцида у Сребреници и начинима на које се овај догађај представља у настави историје у Босни и Херцеговини.
Организација је учествовала и у представљању приручника за наставнике о коришћењу архиве Хашког трибунала, са циљем да се материјали о ратовима деведесетих користе у школској настави.
Док се у делу политичког дискурса у Босни и Херцеговини одговорност за ратне злочине користи за ширење оптужби на српски народ и Републику Српску, поставља се питање како спречити да се слични наративи пренесу у школске уџбенике.
Да ли ће се српским ученицима историја ратова деведесетих представљати кроз свеобухватно истраживање догађаја, укључујући страдања српског народа, или ће нагласак бити на интерпретацијама у којима се Срби појављују превасходно као починиоци, а не и као жртве злочина?
Хоће ли уџбеници посветити одговарајућу пажњу Јасеновцу, Пребиловцима, страдању Срба у Другом светском рату, операцији „Олуја“, злочинима над српским цивилима у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и последицама НАТО бомбардовања?
Или ће се под изговором регионалног помирења и различитих историјских перспектива постепено релативизовати делови српске историје који се не уклапају у политичке наративе појединих држава региона?
Ово су питања која добијају посебну тежину када професор који је годинама учествовао у међународним пројектима о заједничком тумачењу спорне прошлости сада од нове власти захтева укидање постојећег система националних уџбеника.
За Шуицу је државни уџбеник средство политичке контроле
У наставку интервјуа за „Данас“, Шуица износи још оштрију оцену државног утицаја на наставу историје.
„Када један центар моћи свесно диктира искључиву, једину дозвољену визију прошлости, садашњости и будућности, тада говоримо о аутократском друштву.“
Он затим истиче да постојање само једног државног издавача уџбеника историје није спојиво са савременим демократским друштвима, јер, према његовом мишљењу, служи наметању званичног тумачења прошлости.
Оваква аргументација, међутим, не одговара на суштинско питање: ко гарантује да историјске интерпретације које долазе од приватних издавача или се развијају кроз међународне пројекте неће такође бити обликоване политичким и идеолошким интересима?
Уколико је проблем то што држава утиче на избор садржаја које ће ученици изучавати, због чега би утицај издавачких компанија или регионалних организација био мање споран?
Посебно када се говори о историјским догађајима у којима се тумачења српских, хрватских и бошњачких историчара и политичких представника често суштински разликују.
Питање националних уџбеника зато није само питање конкуренције међу издавачима, већ и питање националне одговорности.
Иако се Студентска листа још није званично изјаснила о судбини националних уџбеника, захтев професора Шуице представља један од конкретних предлога који су упућени новој власти.
Софија Марић / Васељенска
