ВУКОВАР: Прошло је 35 година од масакра над Србима, егзекутори хрватска паравојска!

(фото:Украјинска правда)
У понедељак 16. новембра навршило се 35 година од стравичног масакра који су починили наоружани хрватски паравојници над српским цивилима у Вуковару. У две куће у Улици Николе Демоње под бројем 72. и 74. извршен је тежак злочин током којег је убијено петнаесторо цивила, међу којима је било и четворо деце.
Позивају се организације Срба из Вуковара и Хрватске као и удружења жртава да прикладно обележе овај страшан и од институција заборављен злочин који и данас леди крв у жилама. Неке породице више немају живих сродника а њихови гробови су зарасли у коров, неки немају још увек ни спомен плочу. Стога позивамо све медије да информишу јавност о годишњици овог некажњег злочина хрватских формација, припадника Збора Народне Гарде.
Позивамо удружења Срба из Хрватске да покрену иницијативу и изграде споменик овим невиним жртвама на подручју суседног Шида (или неке друге општине у Србији) и на њему уклешу имена ових петнаесторо мученика. Срамота је да три и по деценија нико не спомиње и не обележава овај масакр. Многима су пуна уста патриотизма, борбе за људска права српског народа у Хрватској; говори се о Олуји, о Петровачкој цести, о акцији „Бљесак“ а ћути се о почетку рата, о крвавој 1991. години и маскру над српском децом и цивилима.
Под хитно је неопходно подићи свест и обележити годишњицу масакра о којем је највише за живота говорио чувени патолог Зоран Станковић који је и обдуковао ове невине жртве. Комеморација жртвама злочина у Борову Насељу и подизање споменика тамо где он неће бити оскрнављен, је морална обавеза дуг свих нас према нашим невиним жртвама.
„Ноћи дугих ножева“ симболичан је назив за серију убистава српских цивила које су извршили припадници хрватске паравојске на подручју Вуковара, непосредно пред улазак припадника ЈНА у град у периоду од 15. до 18. новембра 1991.На више локација у Вуковару од 10. новембра па све до дана ослобођења 18. новембра 1991. убијено је преко седамдесет српских цивила.
Највећи злочин почињен је 16. новембра 1991. у Улици Николе Демоње под бројевима 72. и 74. која припада у вуковарској градској четврти Борово насеље. Злочин су починили наоружани припадници хрватских паравојних формација тзв. Зенге које су свој терор над грађанима српске националности започели још 1. маја 1991. године када званично започиње „сезона лова на Србе“ која је подразумевала убиства, привођења, злостављања, минирање српских кућа, локала и објеката, претње, узнемиравања, прогон…
Борово насеље је од почетка ратних дејстава па све до 20. новембра 1991. било под контролом хрватских снага. Живот Срба у овом насељу био је изузетно тежак. Свако је могао провалити у кућу и склониште, убити, заклати а да за то не одговара. Пљачке и узнемиравања српског и пројугословенског живља били су честа и редовна појава.
Због пораза на бојном пољу и све већих војних губитака, хрватски паравојници и „Зенге“ по наређењу највиших инстанци, кренули су у „обрачун“ са српском нејачи. Ишли су од куће до куће и убијали све што би затекли. С обзиром да нису били способни да се војнички искажу на бојишту, хрватски војници су своју „храброст“ исказивали над женама, децом, старим, немоћним и болесним особама. Према подацима невладиних организација само у та три дана пред улазак јединица ЈНА у Вуковар, хрватске снаге су убиле најмање четрдесет петоро цивила, мада се верује да је број убијених још већи.
Највећа стратишта су била у Улици Николе Демоње, затим у дворишту дечијег вртића „Сунце“, те на Железничкој станици, потом у Козарачкој улици, код Лучке капетаније, у дворишту градске болнице…Терор над Србима у Борово насељу трајао је до 20. новембра 1991. када су се и последњи екстремисти предали. Нажалост, до тог дана хрватски паравојници су већ поубијали многе цивиле у знак одмазде због пораза на бојном пољу.
У близини Улице Николе Демоње још по избијању сукоба формиран је штаб хрватске војске где су се војници редовно окупљали те је живот српских породица у овом крају био додатно отежан. Претреси, узнемиравања и малтретирања Срба су била честа и редовна појава. У Улици Николе Демоње живео је са супругом и децом и Тихомир Ковачевић, Србин цивил који је због узнемиравања и претњи морао да напусти своју кућу и ново пребивалиште пронађе у склоништу „Комерц-а“ одакле су га 1. новембра 1991. насилно одвели припадници хрватских снага са још неколико особа те су га након мучења стрељали.
У Улици Николе Демоње остали су многи српски цивили верно ишчекујући дан слободе и улазак припадника ЈНА у град. У кући под бројем 72. крили су се чланови породица Чечавац, Милошевић и Новаковић. У суседној кући под бројем 74. скривали су се чланови породица Павловић, Трајковић, Павић и Траваш. Само два дана пред улазак припадника ЈНА у Вуковар, у ноћи са 15. на 16. новембар 1991. хрватски војници, припадници Збора Народне Гарде, војници под заповедништвом Милета Дедаковића Јастреба, Марка Филковића или других хрватских команданата, а посве поклоници идеологије Фрање Туђмана, кренули су у чишћење кућа и улица од српског живља.
Најпре су у својој кући бр. 72 убијени Мирослав Чечевац (25), његова супруга Слађана (20) и њихов син Горан, који је имао само годину ипо дана. Заједно са њима су убијени и Ана Новаковић (41), Илинка Милошевић (32) и њен син Бранимир, стар једанаест година који су се ту привремено сакрили. Бранимир је усмрћен са два пројектила која су му испаљена у главу. Нажалост, у овој кући није било преживелих. Бројни ТВ репортери и новинари забележили су камерама извлачење тела ових недужних цивила из подрума и породичних кућа.
Како је Тањуг јавио 01.12.1991. године, патолози су установили како су тела Горана Чечавца и Бранимира Милошевића била у потпуности изрешетана и да су имала прострелне ране свуда по телу, а такође утврђено је да обојица на глави имају улазну и излазну рану од метка.
У суседној кући под бројем 74. убијено је деветоро цивила које су претходно и мучене па масакриране а Милица Трајковић, иако рањена, једина је успела да преживи масакр. Две ноћи и три дана, Милица је лежала сакривена у мрачном, влажном подруму чекајући ослобођење и спас. У том подруму били су Милица Трајковић, њен супруг Велимир (61), њена ујна Савка Павић (61), Савкин син Радослав (25), те рођаци Нада Павловић (41), њена мајка Михољка (66) и Надино двоје деце – петнаестогодишња ћерка Зорица и седамнаестогодишњи Жељко Цветковић (син из првог брака). Ту су били и Надин супруг Теодор Тошо Тошковић као и комшија Милан Траваш.
Аутори књиге „Геноцид над Србима 1941-1945 и 1991/1992“ наводе према сведочењу једине преживеле Милице како се са улаза у затворени подрум зачуо глас човека који је упитао да ли има некога у подруму. Одговорено му је да су ту само цивили након чега је хрватски злочинац или више њих провалио унутра псујући свима мајку четничку, наводи се у књизи. Злочинац је репетирао је пушку и наредио цивилима да одмах напусте подрум. Један за другим, преплашени цивили излазили су из подрума. Нада је само грлила своју децу стрепећи за њихов живот.
Претпоследња је била Сава Павић, старица од 62 године која је рекла: „Сад ћу ја дијете, сад ћу“. У том моменту зликовац је потегао обарач и усмртио несрећну старицу а том приликом је ранио и Милицу која је била одмах поред, скривена у мраку. Како је пала, Милица је одмах повукла дебео јорган преко себе и остала скривена. Злочинац је највероватније није приметио те је Милица само пуком срећом остала жива. У књизи „Геноцид над Србима 1941-1945 и 1991/1992“ наводи се „како су Михољка и Нада усмрћене тупим предметом док је Зорици (15) глава била разбијена тупом страном секире а уста пуна стакла“. Било је трагова мучења, говорили су патолози. Надиног супруга Теодора Тошу Тошковића хрватски војници одвели су иза куће и тамо га стрељали.
Припадници ЈНА извели су Милицу из подрума пруживши јој одмах сву неопходну помоћ. У подрум је тада заједно са војницима ЈНА ушао и Мирослав Павић, син убијене Савке и брат од ујака рањене Милице, који је изнео своју мртву мајку Савку из подрума, наводи се у књизи.
Бројни медији из Београда и Новог Сада по ослобођењу града, информисали су јавност о злочину који су починили хрватски војници – припадници Збора Народне Гарде. Мотиви за стравичан злочин су највероватније (како и обично) били етничка националност жртава, гнев због губитака на војном пољу, чињеница да су се неки чланови породица убијених борили на страни ЈНА, лажне оптужбе за „петоколонаштво и радио станице“ …. мушки чланови ових српских породица одбијали су да обуку агресорске униформе и да пуцају на свој народ и цивиле, како су то чиниле готово све комшије хрватске националности због чега су врло често трпели преке погледе али и претње и увреде. Једна од отежавајућих околности била је и чињеница да се брат Мирослава Чечавца у то време налазио на другој страни Вуковара будући да је као припадник ЈНА учествовао у одбрани цивилног становништва храбро се борећи против хрватских агресора и терора Зенги. Иначе нешто пре сурове ликвидације, хрватски војници који су били свесни све скоријег уласка припадника ЈНА, наредили су српским цивилима да оду у објекат „Борово Комерца“. Српски цивили, знајући за одвођења вуковарских Срба, за њихове присилне нестанке и трагичне судбине, нису веровали хрватским војницима и одбили су ове наредбе. Тиме су свесно или несвесно дали до знања припадницима Збора Народне Гарде како желе остати у својим кућама и дочекати припаднике ЈНА. Због своје српске националности сматрали су да немају разлога да беже из својих кућа и са својих огњишта. Желели су да дочекају ослободиоце и наставе живот у миру. И Мирослав Чечавац са нестрпљењем је ишчекивао долазак свога брата и осталих припадника ЈНА чврсто верујући да се њиховим вишемесечним тешкоћама током хрватског терора напокон ближи крај. Међутим, српски цивили у Улици Николе Демоње баш као ни они у Козарачкој улици нису били свесни да је њихово одбијање наредбе хрватске војске и одлука да остану у својим кућама, заправо било потписивање смртне пресуде. Ово је изазвало велики гнев међу припадницима Збора Народне Гарде који су у српским породицама видели „четнике, пету колону, издајице, сараднике ЈНА“ због чега су одлучили да их све ликвидирају. Тако су злочинци у размаку од само неколико сати кренули у акцију „чишћења улица – кућа и подрума“ од српског становништва.
Обдукцију убијених радио је истакнути патолог др Зоран Станковић који је више пута говорио о овом страшном злочину.
– Управо сам ја обележио свако тело и одрадио свој посао тамо професионално, и тиме омогућио да се злочини процесуирају. Међутим, прећуткују се злочини над Србима, на пример, над целом породицом и десетак српских цивила у Улици Николе Демоње. Било је индиција које су говориле о ратном злочину. Ми смо имали само сведоке Србе који су остали у Вуковару и који су могли да говоре о тим жртвама. Али, смо ипак регистровали да је ту у вртићу било убијања неких људи – као што су Лукић, Везмар, Урош Удовичић, које је побила група Мартина Сабљића, Ћибарића, Шипоша и осталих. Осим тога, потврђено је и постојање убијених Срба у улици Николе Демоње 72, односно 74, где је била убијена цела породица Чечавац – значи онај мали, отац и мајка. Велики број тела нађен је око болнице и око лучке капетаније.. – истакао је Зоран Станковић, истакнути српски патолог, професор и доктор медицинских наука, санитетски генерал-мајор у пензији и председник координационог центра за југ Србије.
Станковић је приликом гостовања у емисији „Историја Србије из првог угла“ о том случају изјавио следеће:
– За мене је било несхватљиво да је нечије дете мртво, а да њега нема, нити се интересује за ту децу. Зато смо ми у средствима јавног информисања говорили о малом Чечавцу, о малом Бранимиру Милошевићу који су били међу том децом.. Међутим, нико се није јављао. Оно што ми није ниједног тренутка пало на памет као човеку који врши идентификацију лешева и обраду тих података је да су њихови родитељи мртви и ја сам тек касније видео да су родитељи малог Чечавца мртви, да је мајка малог Бранимира мртва и они су били у непосредној близини. Ми смо ту децу ставили у тај шатор, и свако вече кад смо одлазили смо их покривали тим чаршавима у нади да ће неко доћи и преузети њихова тела. Сво време док смо ми то радили ишчекивали смо појаву њихових родитеља и најближих али они нису дошли и ми смо њих сахранили на бугарском гробљу. – рекао је Станковић.
Станковић је у филму „Вуковар – последњи рез“ додао како се италијанска новинарка Милена Габанели затекла у тренутку када су извлачили тело малог Горана Чечавца и осталих цивила из подрума њихове породичне куће. Новинарка Милена је то видела и одмах се обратила медијима речима: – У име бога, је ли ? Где су сада међународне организације? Где је Амнестy интернатионал ? Где је Ватикан? Ту су само заклани цивили, има и деце…нигде ни паса, нема никога..на мом језуки бих рекла једноставно шокирана сам, на крају смо 20. века а враћамо се оваквим делима вековима уназад. Шокирана зверствима хрватских војника о језивим сценама насиља информисала је читав свет а нарочито италијанску јавност.
Вечерње Новости су 1991. пренели и потресну исповест осамдесетогодишње Српкиње Милке Дубајић из Вуковара, која је након ослобођења била у прихватном центру у Шиду: – Њима је било убити Србина као комарца. Чим виде неког отвара се паљба од више усташа које на тај начин искаљују свој бес и оданост врховништву. Могли смо то само да гледамо и чекамо када ћемо ми доћи на ред. О некаквој помоћи или сахрањивању несретног човека није могло бити ни говора, јер одмах оде твоја глава. Пуне су нам баште лешева у распадању. – испричала је тада старица медијима.
Истог дана 16. новембра 1991. у Боровом насељу из сконишта „Нова обућара“ изведени су и стрељани од стране припадника хрватске војске (ЗНГ-а) : Инић Ратко, 1952. Вуковар, његова супруга Инић-Јанковић Милена и њихов син Инић Марко који је био дијабетичар и душевни болесник. Са њима је стрељана и Ана Лукић Маљевац, Хрватица удата за Србина која је претходно силована.
У коментару који је пре коју годину испод објаве „Црвених Беретки“ о овом злочину, оставила Д.С. Српкиња из Боровог насеља, комшиница и познаница убијених, стоји да породица Павловић данас више нема живих сродника, као и да су се људи и новинари који су се том приликом окупили онесвешћивали од језивих призора. Она је на друштвеним мрежама написала: – Мртва уста не говоре. Породица Павловић је сва побијена, углавном секирама и колико знам, данас нема живих сродника који би евентуално поднели неку тужбу. Злочин без казне! И да највећи монструми и пси рата данас су њихови национални хероји! Тела ових наших мученика извукла је ЈНА, уз присуство великог броја новинара, ТВ екипа, и људи из Борова. Од ужасних призора, људи су падали у несвест. Мала Зорица најприје је заклана поломљеном флашом па докрајчена секиром. О овом ужасном злочину сведочио је више пута на ТВ, др Станковић, наш најпознатији патолог, који тамо на лицу места није могао сакрити ужас и сузе.Милену и Ратка сам лично добро познавала…На жалост,није тачно, да су умрли од метка, њихова судбина је била много, много страшнија…О Павловићима,да не говорим…људи су повраћали, кад су их нашли….сам Сотона би се постидео, од стравичних мука, којима је усмрћена ова потпуно обична, аполитична, сиромашна и потпуно невина породица…“
Моја посавина
