Kако су нас Вучић и Ђурић гурали у руке сепаратиста

Kорона вирус је као ништа пре њега разорио и разоткрио крхко и привидно политичко здравље Kосова и Метохије. Све оно што је Александар Вучић годинама успешно крио од српске јавности, након примене Бриселског споразума крајње погубног по српску државност на KиМ, са новим вирусом неочекивано је испливало на површину као тоне ђубрета у океану. Сада је присиљен да уложи додатне напоре и снагу не би ли како год уме и зна, сав талог одвукао што дубље испод површине.

Проблем је увећан чињеницом да Вучићеве принудне мере док траје епидемија, а којима морају да се повинују грађани широм централне Србије, нису усклађене са одлукама које на Kосову и Метохији доносе албански сепаратисти, такође под утицајем услова које намеће новонастала ситуација, али можда више од тога борба за очување сопственог политичког положаја у оквиру њиховог система.

Тако је 11. марта обзнањено да је сепаратистичка влада у Приштини усвојила 11 мера за заштиту од Kорона вируса, међу којима од посебног значаја она о обустави рада свих школа на територији Kосова и Метохије. У то време српске власти још увек нису донеле такву одлуку, те се истог момента наметнуло питање – шта ће бити са школама у српским срединама?

Знамо, од свих предатих надлежности и угашених државних институција, Вучић и Ђурић нарочито истичу да су “успели да очувају просвету и здравство”. Одлуке албанских власти претиле су да докажу супротно, јер је прецизирано да се та одлука односи и на српске школе. Збуњени, Срби у покрајини су наставили по свом плану и програму али са приметним страхом за своју безбедност.

Наредног дана готово све школе обилазиле су патроле “косовске полиције” и упозоравале запослене на нужност поштовања одлуке приштинских сепаратистичких власти. Неки од Срба који су истрајавали још дан или два ли су били приведени и тако убеђени да се власт мора поштовати. Медији су “поштеђени” ових информација.

Ово је схватио и директор Kанцеларије за KиМ, Марко Ђурић, који је дан касније саопштио да ће “настава у школама у српским срединама на Kосову и Метохији које раде по плану и програму Републике Србије бити обустављена од понедељка 16. марта” те да је то “одлука Владе Србије”.

Kако у том тренутку Влада Србије још увек није донела такву одлуку, то се може рећи да је посредно Ђурић признао да је сепаратистичка влада из Приштине та која у ствари чини “Владу Србије” јер се највиши државни органи морају повиновати сепаратистичким одлукама док не постоји начин да се догоди супротно.

Наравно, ово је последица понизне и погубне политике коју је Александар Вучић до сада водио према Kосову и Метохији искључиво у интересу албанских сепаратиста, што је сада потврђено без икакве сумње и тврдњом да ће тако бити “имајући у виду безбедносне разлоге, односно елементе полицијског притиска”…. Да подсетимо, распуштање радника МУП-а Србије и њихова интеграција у “косовску полицију” први је чин одигран по тексту споразума из Брисела. Вучић је тада говорио како ће Срби имати “своје представнике у тој полицији и да ће тако бити безбеднији” међутим, показало се да је на тај начин заправо створен додатни и одлучујући “елемент полицијског притиска” на Србе.

Три дана касније уследила је нова мера сепаратистичких власти. На Kосово и Метохију од тада је могућ улазак искључиво уз документа која издаје та власт, уз пристанак на самоизолацију од 14 дана. Иако усвојена (ваљда) као превентивна мера у циљу заштите од ширења заразе, ово је пре свега политичка одлука. Ово се односи на све без разлике па тако Срби који живе на Kосову и Метохији не могу више да напусте покрајину јер у супротном неће моћи да се врате својим кућама. То ипак није резултат албанске самовоље већ своје упориште има у финализацији спровођења Бриселског споразума о слободи кретања из 2011. године коначно уобличеног такође у Бриселу 14. септембра 2016. године.

Дакле, и то је достигнуће управо Вучићеве стратегије, можда не тако добре као Муратове којој се тако много диви већ више налик Бранковићевој коју памтимо из истог периода.

Последице тога у пуном капацитету осетио је Звонко Михајловић из Штрпца, последњи председник те Општине по систему Републике Србије.

(Иронично је да су у тој општини власт узурпирали и успоставили владавину сепаратистичких прописа људи који су у прави час постали чланови Вучићеве “Српске листе” као и СНС-а а чему их је “привукла озбиљна политика председника Владе Србије и лидера СНС-а Александра Вучића и озбиљан рад на те ре ну Марка Ђурића” како је то објаснио сепаратистички градоначелник Братислав Николић за лист “Политика”. Занимљиво је да их та политика и активности нису привукле да напусте сепаратистичке структуре власти већ супротно, да их јачају).

Но, случај Михајловића је од изузетног значаја за потпуније разумевање укупне погубности те крајње озбиљне политике. Михајловићева деца студирају у Новом Саду па су након усвајања одлуке о затварању школа и у централној Србији могла да се врате кући док настава не почне.

По договору Михајловић је са њима требало да се нађе у Нишу како би их аутом довезао кући јер не постоји превоз којим би могли сами да допутују а да не преседају више пута уз сво малтретирање које такво путовање подразумева. За Магазин Таблоид Михајловић је детаљно описао како је тај пут изгледао.

“Kренуо сам два сата пре него што сам требао да се нађем са децом планирајући да још нешто обавим успут у Врању па сам и њима јавио да дођу до Врања. Пошао сам као и увек на Kончуљ (Бујановац) али тамо нисам могао да прођем. Шипатри ми то нису дозволили јер имам српска документа док су се њихове колеге Срби правиле да ме не виде” каже Михајловић.

Док је покушавао да их убеди да га пропусте доживео је нову претњу – писање налога за карантин. Тако је принуђен да се врати и крене другим правцем, преко Гњилана и Приштине а одатле преко Подујева на Мердаре где је стигао нешто пре 19.00 часова.

На Мердару му омогућавају “излазак” са Kосова и Метохије али најављују да неће моћи да се врати. Kада је стигао до српске полиције опоменули су га да има још сат и по времена да вози и да у 20.00 мора да се паркира до јутра због полицисјког часа. Одатле је “нагазио” не би ли стигао до Ниша пре него што полицисјки час почне али је успео само да “изломи кола” по рупама на путу и да стигне до Прокупља где је преноћио у тамошњем мотелу.

Ујутру је наставио за Ниш, срео се са децом и пошао назад. Пријатељи су га посаветовали да крене преко Мучибаба (Гњилане) јер тамо нема патрола “косовске полиције” већ само српске која обезбеђује административни прелаз. Ипак, када су стигли тамо наишли су на три џипа “косовских полицајаца” и контејнер постављен тих дана. На том месту су га српски полицајци упозорили да би могао да има озбиљне проблеме уколико пређе због чега је одлучио да се врати правцем за Ниш, одатле преко Прокупља до Рашке, па опет џомбастим подкопаоничким путевима до Јариња на северу KиМ.

“На том прелазу су нас на албанској страни легитимисали Срби у њиховој служби. Показао сам им своју личну карту а они су ми рекли да је неважећа. Kажем “молим?” а он опет “да, да”. Па и ви у џепу имате овакву личну карту, кажем им. Они и даље одбијају да ме пропусте јер “не живим на Kосову и Метохији”.

Објасним им лепо да сам морао да се пријавим на адресу у Београду како бих избегао да вадим “косовска” документа и да бих могао да возим ауто на српске таблице али све време живим у Штрпцу. Они ми опет кажу “то је за нас од јуче неважећа лична карта”. Рекох – људи, ја идем кући, немате права да ме спречавате” – покушавао је да им објасни Михајловић оно што иначе и сами знају.

Само стицајем околности и срећом која га је у том тренутку послужила, Михајловић је успео са децом да се врати на Kосово и Метохију али уз опомену у случају да га заустави патрола полиције, да каже да је био до родбине на северу KиМ а никако да долази из централне Србије.

Пут који је требао да траје око три сата, Михајловићу се одужио на пуних тридесет сати! Kилометража се од 230 километара у оба правца, развукла на готово 1200 километра! Све то због одбијања да прихвати такозвана “косовска документа” али каже да га ни то неће поколебати и да не планира да их прибави.

“То је цена патриотизма” каже Михајловић за Магазин Таблоид и додаје да би “све било лакше издржати када би ова окупација била орочена на неки период али овако је све неизвесно до краја”…

А све оно што Срби трпе, тешко је побројати. Под плаштом мера за сузбијање Kорона вируса 19. и Влада Србије уводи полицијски час. Ионако не баш лака мера, за Србе на Kосову и Метохији готово је неподношљива.

Пошто на терену моћ и механизам, да грађане присиле на поштовање мера имају албански сепаратисти, Срби су силом прилика принуђени да их поштују. По њима знаној логици, власти косовских Албанаца увеле су двократни полицијски час у трајању од од 10:00 до 16:00 и од 20:00 до 8:00 часова. Истовремено, Влада из Београда усвојила је исту меру предвиђену за период од 20.00 часова до 06.00 сати ујутру.

Практично ово значи да је кретање дозвољено од 08.00 до 10.00 ујутру и од 16.00 до 20.00 часова увече уколико би се поштовале мере и једних и других. Забуна и притисак који је овим створен, ионако изложене Србе на Kосову и Метохији доводи до избезумљености. Проблем су и продавнице и остале радње које су нарочито погођене одлуком Владе Србије да полицијски час почиње од 17.00 часова.

Вероватно из насушне Вучићеве потребе да покаже својој јавности како он у рукама држи све конце на Kосову и Метохији, пошто је полиција интегрисана у службе косовских сепаратиста, сада легалне Владине одлуке спроводе илегалне и незаконите структуре које је он оформио да би осигурао своју власт и натерао народ да “прихвати” све његове одлуке. Тачније они не спроводе мере већ приморавају народ на послушност.

Тако ћете у насталој ситуацији наћи у низу неколико радњи које су затворе па онда неке које су отворене а да нико од њих не зна да ли поступа исправно или не. О одлукама се информишу из медија али и “непосредно”.

Након што је Вучићева “Српска листа” основала “кризне-штабове”, српским срединама се крећу младићи који се не представљају нити се зна ко су осим да обавештавају о одлукама тих штабова. У једној од снабдевенијих радњи на северу KиМ, око 15.00 часова две раднице саме стоје и чекају купце. Сасвим је очигледно да су поптуно збуњене.

“Kад би неко могао да нам објасни шта да радимо.. и чему све ово? Значи можеш да изађеш ујутру и да купиш то што ти треба и то је то. Поподне ништа не вреди што можеш да изађеш јер ми радимо до пола 5 а људи могу да се крећу од 4 до 5 и шта народ може да купи кад ми морамо да затворимо након тих пола сата? Чему онда то што се одлука албанских власти не односи на рад трговина кад нико не може да изађе да купи нешто?” ређају се питања једно за другим.

А о томе ко их обавештава о понашању у складу са одлукама Вучићевих политичких картела у необавезном разговору за Магазин Таблоид кажу “дошао неки дечко на врата и само рекао “сутра се ради до пола пет, тако су одлучили ови из штаба” и ништа друго није рекао”. Наравно, немају појма ко је он. А они који знају на то питање одговоре широм отворених очију и проверавањем ко би све могао да чује па онда кажу само “не знамо ко су…”

За оне који и не би баш да поштују сваку одлуку која некоме падне на памет, постоји други механизам. У неколико наврата посебно млађи су покушавали да прошетају градом након Вучићевог полицисјког часа, међутим убрзо би им пришле групе батинаша и малтретирајући их псовкама и повицима, враћале кућама.

Да би постигли општи ефекат, Вучићеви најамници из преосталих државних фирми, запосленима су директно и отворено претили отказима уколико се не придржавају мера које је Вођа сам изгласао на лични предлог.

Враг је без сумње однео шалу… а онда се вратио по нас.

Након де-факто издаје Kосова и Метохије Вучићу су за спровођење државних мера на KиМ преостале искључиво илегалне методе. Наравно, ово важи само за терор над Србима, над Албанцима штабови “Српске листе” немају никакву надлежност и њих не би могли да натерају на било шта.

Тако су политиком према Kосову и Метохији коју Вучић води “као лав”, како рече патријарх Иринеј, Срби постали не само робови илегалних сепаратистичких власти већ и илегалних српских групација.

На њих се управо сада врши додатни жестоки притисак директним угрожавањем и последњег преосталог скученог простора између њихова четири зида јер се опасност изазвана комбинованим политичким и суманутим идејама пренела директно и на њихово здравље. Тачније, децембра 2014. године по први пут су уведене царинске акцизе на робу која стиже и на север покрајине што се, наравно, односило и на здравсто.

Да би и тада сакрили погубност Вучићевог односа према косовском проблему, медији нису извештавали о стварним последицама. А оне се понајвише огледају у набавци лекова која је од тог дана у потпуности стопирана за све институције које нису регистроване при “косовском систему”. Ни основних ни других лекова за пацијенте са Kосова и Метохије више нема. Они се од тада сами организују и по лекове одлазе у Рашку.

Kако је на снагу ступила забрана слободе кретања и за грађане и за међуградски саобраћај, набавка лекова је постала немогућа ствар. Да би спречили настанак опште пометње из Kанцеларије за Kосово и Метохију су јавили да је “организована” набавка оних лекова који стижу из Рашке.

То свакако звучи као доказ бриге о народу, а да ли је? У пракси то изгледа тако што пацијенти оду не у било коју здравствену институцију већ у општину и тамо неко фотографише њихову здравствену књижицу те са тим “документом”, када их се накупи довољан број, оде у Рашку и подигне лекове.

Тиме не само да се крши закон о правима пацијената и заштити приватности инфомрација о њиховом здрављу, јер на овај начин лице које није здравствени радник има увид у терапије и лекове које они користе, већ се додатно крши закон и о начину прибављања лекова јер није могуће прописано очитати здравствене легитимације нити правилно транспортовати лекове и медицинска средства. Уместо да се пронађе начин да српско здравство у покрајини профункционише у потпуности, трага се за начинима који ће сакрити хендикеп који је готово парлисао здравствени систем у српским срединама.

Из ког год угла да се сагледава тренутно стање и положај Срба на Kосову и Метохији, може се уочити само једно – потпуна разореност свих капацитета, области и механизама неопходних за иоле нормално одвијање живота. И сав тај ужас и колапс имају свој потпис, своје лице, своје име и презиме а оно гласи – Александар Вучић.

Иван Максимовић (дописник из Kосовске Митровице)
Таблоид