Епидемије Новога доба

Злосрећно доба

Да не буде забуне: ново доба није вре­менско одређење нечега што се десило, или се дешава у савре­ме­ном свету, већ је Ново доба један од наказних демократских механизама који­ма савремени нови светски поредак на­стоји да оствари своје далекосежне стратешке циљеве: светски порески систем, светски су­д, светску армију, светску централну банку с јединственом валу­том, светску социјалну државну помоћ, дириговано свесветско еко­номско планирање, укидање права на поседовање властитог оруж­ја, принудну контролу светског натали­тета, контролу образовног система, брисање људског индивидуа­ли­зма, верности породич­ним традицијама, националном родољ­уб­љу (отаџбини) и религиј­ским назорима, укидање традиционалних цркава и завођење нове светске религије, што би, по оче­ки­вању оних који се залажу за тај нови светски поредак, водило потпуној је­днакости свих људи и апсолутној демократији; као да човечанству није било довољно ове досадашње, која му је нанела више несрећа него све куге и колере заједно, и тифуси са њима, а о гриповима да и не говоримо.

Замишљен као једноставан и, због тога не много упадљив, механизам Новог доба окренут је религијској свести човековој и делује на њу подсвесно, али зато разарајуће. Ново доба је покрет створен са циљем да офор­ми нову плане­тар­ну религију која би заменила постојеће религи­озне погледе на свет и која би била “малтер новог светског порет­ка”. Пошто је при­ста­лицама нове светске владе јасно да се њихов сан може засновати искључиво на религијској свести, они се зду­шно труде да традиционалне религије, нарочито хришћанство, за­ме­не некаквом тобожњом религи­јом хуманистичког интернационализма.

Подразумева се да се ту не ради о религији у црквеном смислу, али, што је по човечанство трагично, ни у изворном јер relogo, religare, како је то говорио Драган Недељковић, “значи бити у ве­зи, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Ре­лигиозно стање је­сте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”.

Уз “епидемију” управо помињаних да­лекосежних стратешких циљева, раме уз раме стоје и неке епидемије приземније природе, оне које су обичног човека нагониле на размишљање о опстанку “од данас до сутра”.

Током неког птичјег грипа (голубљег, или врапчијег, или ластавичјег, небитно) стално се причало о вакцинисању; неки су се вакцинисали, неки не, али се не сећам да ли се причало о смртним случајима. Па се појавио кокошији грип (или пачји, или гушчији, свеједно), опет се причало о вакцинисању; овога пута нису се вакцини­сали ни мно­ги од оних који су то чинили у “претходном” грипу, а није било ни мртвих, бар се за њих није чуло. Па се појавио свињски грип (или говеђи, или магарећи, неважно), да би се све опет поновило, скоро се нико није одазвао позиву за вакцинисање. Па онда неки сарс (или парс, или марс – ко га шиша), и он прође без вакцинисања, можда уз тек покоји смртни случај. Па је на ред дошло поткивање источних и западних нилских коња…

После се присетих да су пре скоро четврт века “конгресовали” неки који су себи присвојили право да одлучују о судбини људске врсте и тамо, пошто је извесни др Кин, социолог некакве наводне религије, испапагајисао намеру новога светског поретка да се популација на Зем­љи сведе на једну десетину (на око седамсто милиона, обичном свету непознато по којим мерилима одабраних – присутни “управљачи”, баш као да се претходно нису договорили шта ће да им тај дркин “открити”, све то пропратили аплаузом у сти­лу “тито-партија”.

Наравно, тим је аплаузом исказано и “знање” да за оних девет десетина благовремено отписаних нема довољно барута, метака, бомби, нагазних и других мина, а масовна употреба сиротињског уранијума, још мање обогаћеног, биће да није препоручљива због будућности њих самих, оне преостале једне десетине. Још наравније, исто то “знање” подразумевало је и обавезу да се до те претпостављене једне десетине стигне на неки “хуманитарнији” и “милосрднији” начин од онога већ примењиваног над Србијом – неком епидемијом (или неким епидемијама) као неодбрањивом “природном појавом”.

Да би се такве “појаве” појавиле, задужени су научници који своју генијалност, да ли из наивности, да ли из интереса, стављају у службу оних без савести и “забринутих” само за опстанак оне једне десетине. Тешко је лаичком уму разабрати којим се све путвима крећу и окончавају лабораторијска истраживања свега и свачега и коме се или чему намењују новооткривене измишљотине.

Да је све то заиста под великом сумњом, посредно се може закључивати и из онога што нам је 15. марта 2020. године понудио др Зоран Милошевић текстом “Убиства научника у свету”, објављеним на Балканској геополитици (https://balkanskageopolitika.com/2020/03/15/ubistva-naucnika-u-svetu/), а из те ће понуде овде бити пренесен само навод да је “недавно постао познат податак да је седамдесет четири научника (инжењера и доктора медицинских наука) који су радили за НАСА убијено. Све ове смрти су званично објашњене ‘самоубиством’ или ‘несрећом’… Други начин ‘убијања’ научника је уз помоћ новог метода ‘губљења памети’… Данас постоје три начина да човек изгуби памет: први је медикаментозни, уз примену наркотичких препарата, други техногени са коришћењем генератора, али је најбољи начин комбинација ова два”.

По прилици, сличне су судбине, бар када се “губи памет”, и руски научици, мада се, кажу, то тамо дешавало с онима који још нису упели да остваре “истраживачки максимум”. Каже се, даље, да се тој врсти, а од почетка овога века било их је тридесетак, памет губила селективно: остајали су без “научне памети”, а од оне преостале ништа им није недостајало, осим што су се “изненада” освешћивали, или су их проналазили, по коју стотину километара далеко од куће, “на обичним путевима, железничким станицама, у парковима”.

Руски портал politus.ru нагађа, или зна (пошто у свом објашњењу користи израз “очевидно”) “да у свим овим случајевима циљ убијања – и губљења памети – је спречити развој науке и истраживања у држави у којој су радили”.

Потписник ових редака нешто је резервисанији према управо реченом порталском циљу – “развоју науке и истраживања”, будући да никоме из “одлучивачког развојног круга” не може бити у интересу да “укида” истраживаче који су на путу да “нешто” открију.

Али, зато, много је вероватније да је некоме од речених истраживача, одједном, из чиста мира, прорадила савест и да је, чак и у најбезазленијој форми, негде, некоме, можда у сну, изразио сумњу у стварну вредност онога што се може изродити као “откриће”.

И, исто је тако вероватно да, кад откриће буде “на видику”, или већ буде “откривено”, његов наручилац, препознатљив или невидљив (најчешће ово друго), може користити своје “право” да, било због чега, сумња у лојалност односног “откривача” и да, стога, предузме једну од већ наведених “заштитних” мера: или да истраживача “укине”, или да му “изгуби памет”.

У целој причи споредна је улога било кога од “упослених” истраживача, важни су једино они који наручују неко истраживање и строго га контролишу.

Остаје само питање ко би били наручиоци и контролори.

Не ти, Читаоче, или ја, то су неки “други”, ни налик нама.

Неки други, познати као саветници за иностране односе, билдербершки клубаши, три­латерални комисионари и разни други белосветски фор(не)умници – сви безимени, али зато сви од злих очева и још горих мајки, сподобе према којима ће не баш тако давни Хитлер деловати као несташко из дечјег вртића.

Амерички примат

Хитлеру се није дало да оствари своје замисли, али су их зато Американци несметано баштинили и врло успешно, бар за сада, наставили да се баве успостављањем још новијега светског поретка по сопственој мери. Заме­тком тога њиховог дугорочног плана може се сматрати Стална међународна свет­ска лига створена 1867. године и замишљена да послужи као међународни трибунал “који би доносио коначне пресуде у свим ко­н­фликтима међу појединачним народима”. Та је ор­ганизација активирана крајем Великог рата (1917), с идејом о стварању Сједињених Држава Европе, “тог првог корака ка Сје­ди­њеним Државама Света”.

Кад је већ дошло до стварања Сједињених Држава Европе у виду Европске Уније, за њено проширење и пријем нових чланова “задужена” је Немачка, најснажнија америчка колонија у Европи (и у свету, чак). Она то чини тако што је прекоредно, без посебних формалности, у накнадном победничком заносу, примила у Унију све своје савезнике у двама светским ратовима, али пред Србију поставља услове који за једини циљ имају да понизе и њу и србски народ. Све то по рецепту који је пре подруг века, недуго по немачком уједињењу, “прочитао” Фјодор Михајлович Достојевски (а он није незналица) и оставио нам за стално подсећање да су “занесеност, охолост и бес­крајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побе­ђивао али који је, за дивно чудо, био често по­беђиван. При томе не би требало узимати у обзир уобичајено са­мозадовољно хвали­сање Немаца – традиционалну особину немачког карактера. За Немачку (уједињењем – ИП) је наступио нови, сјајан и значајан период у њеном раз­витку. Дакле нису се појавили само понос и шовинизам, већ се по­јавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”.

И шире, наравно, по Хитлеровим замислима.

У претпостављеним америчким условима, струк­ту­ра светске и националне политике нужно мора бити измење­на, а њен главни руководилац “постаје тајна закулисна власт која се заснива на ритуалима и традицији јудаизма и новцу међуна­род­них јеврејских банкара… Националне владе губе власт… Под паро­лама демократије и либерализма формира се дотле невиђено роп­ство, најжешћа политичка диктатура коју је већ сада могуће виде­ти у ‘конструкцији јединствене Европе’ из деведесетих година (20. века)… Мондијалисти су оперисали “магичним бројем 2000. године, када је, по њиховом мишљењу, на целој планети требало да буде успостављен нови светски космополитски поредак. У таквим условима, сматрали су они, Светска влада преузеће не само контролу, већ и руковођење “свим сферама друштвене делатно­сти, укључујући и религиозну” (Олег Платонов, Тајна светска влада – Зашто ће пропасти Аме­ри­ка, Београд 2001, 122-124).

Да би се та визија остварила, постепено је разрађиван систем управљања и односа у будућем поретку: најпре је фор­миран Савет за иностране односе, после су настали Билдер­бе­р­шки клуб, Трилатерална комисија и Светски форум, али треба претпостави­ти да ће се у управљачкој шеми појавити и још неки борд за ујед­на­ча­вање или преиначење.

Савет за иностране односе

Ову организацију основали су “јудејски чланови Друштва округлог стола које је маја 1919. године у Паризу преображено у Институт за међународне односе, са секцијама у Француској, Енглеској и САД”. Из његове америчке секције настао је Савет за иностране односе (СИО), чијих “око 60 одсто свих чланова и 80 одсто руководилаца… чине лица јеврејске националности. Практично сви чланови СИО припадају масон­ским ложама или Ротари клубовима. У Савету нема хришћанских свештеника, али зато има велики број рабина”. Деловање овог Са­вета “остваривало се паралелно с обликовањем… међународне организације – Лиге народа”, да би се у условима другог светског мира, “постепено преобразио у главни стратешки центар за вође­ње хладног рата Запада против Русије”.

Активност Савета за иностране односе плани­рали су и усмера­вали водећи амерички политичари и финансије­ри, од којих ваља поменути Алена Далса, Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежињског. Онај први формулисао је елементе страте­гије за разарање Русије: “Ми ћемо уложити све што имамо, све зла­то, сву материјалну помоћ и ресурсе на обраду и заглуп­љива­ње људи… Посејаћемо тамо хаос и неприметно ћемо им заменити праве вредности лажним и натерати их да верују у св­е лажне вред­ности… Ми ћемо на све начине подржавати и уз­дизати такозване уметнике који ће почети да усађују и утувљују у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва – једном речју, сваке немо­ралности. У управљању државом изазваћемо ха­ос и не­ред… Про­сташтво и безобзирност, лаж и обмана, алкохо­лизам, наркома­ни­ја, животињски страх једних пред другима и бестидност, издајни­штво, национализам и непријатељство међу на­р­о­дима све ћемо то усађивати лукаво и неприметно… На тај начин ћемо разарати покољење за покољењем… Бавићемо се људи­ма од дечачких, мла­дићких година, увек ће нам главна ставка би­ти мла­деж, разара­ће­мо је, чинити неморалном, искварити. Напра­виће­мо од њих шпи­ју­не, космополите”.

Данас, у Савету за иностране односе налази се целокупна политичка, економска и културна и научна елита (јаке ли науке, а нарочито културе!) САД, а под његовом контро­лом налазе се Систем федералних резерви и Њујоршка берза фондова; сви најпознатији амерички универзитети (Колумбија, Харвард, Јејл, Стенфорд, Калифорнија, Масачусетски институт за технологију); сва водећа светска средства информисања (СНН, НБС, СБС, Слободна Европа, Њујорк тајмс, Њусвик, Вашинг­то­н пост, Кришчен сајенс монитор, Ридерс дајџест, Тајм, Вол­-стрит џорнел, Форин аферс, Асошиејтед прес); велики изда­ва­чи и њихове најважније асоцијације (Исто, 128-132).

Билдербершки клуб основале су америчке тајне службе у чијем је окриљу 1948. године формиран и Амерички комитет за ује­дињење Европе на челу са Вилијемом Џозефом Донованом (Див­љим Билом), руководиоцем Управе стратешких служби, и Але­ном Далсом, директором ЦИА. У спрези са њима радио је активни ме­ђународни шпијун Џ. Д. Рацингер, генерални секретар Европског покрета, у дипломатским круговима називан “сиви кардинал” пре­ко кога је ЦИА “пребацивала новац за подривачку делатност у Европи”. Рацингер је уживао подршку многих утицајних људи у Европи, али су му праве газде били Дејвид Рокфелер, Дин Раск, је­дно време амерички министар спољних послова, председник Рок­фелерове фондације Х. Хајнц, председник Карнегијеве фондаци­је Д. Џонсон и председник Барухове корпорације Д. Колмен. Фор­мално, Билдербершки клуб основан је у мају 1954. у хотелу Бил­дер­берг у Остербеку (Холандија), а његово се данашње седиште на­лази у Њујорку у оквиру Карнегијеве фондације. “У првим до­кументима Билдерберг групе говори се о изградњи новог међу­на­родног поретка и о остваривању планова дугорочне спољнополи­тичке делатности Запада према СССР-у и земљама Трећег све­та… Највише је од оснивања Билдерберг групе профитирала јудео-ма­сонска елита САД. Она у овој групи има политички најзрелију организацију: 42 представника председничког апарата, Министар­ства одбране, Стејт департмента и других органа власти САД, 25 представника најкрупнијих корпорација, банака и пословних кру­гова, 54 представника америчких универзитета, средстава инфор­мисања и друштвених организација масонског типа. Фактички, руководилац Билдерберг групе, као и Савета за иностране односе, јесте Дејвид Рокфелер, (док је пре двадесетак година био) формални председавајући – Британац лорд Питер Карингтон” (Исто, 133-136).

Трилатерална комисија формирана је 1973. године и њен је настанак “повезан са јачањем супарништва између управљачке ел­ите Запада и растуће економске моћи Јапана… После разматра­ња на Савету за иностране односе, светска завера доноси одлу­ку о стварању организације која би билансирала интересе разних група јудео-масонске елите света. У вези с овом одлуком, Дејвид Рокфелер је наложио пољском Јеврејину Збигњеву Бжежињ­ско­м да формира структуру нове организације, која би објединила нај­више политичке и пословне лидере Запада”. Пошто је испунио задатак, он је постао и идеолог новог светског поретка. У свом програмском чланку објављеном 3. марта 1975. године у Њујорк магазину, Бжежињски је образложио “нужност ли­дерства светске завере која ће, преко Међународног монетар­ног фонда и Светске банке, деловати на економију планете. ‘Мо­ра­мо изградити механизам глобалног планирања и дугорочне пре­расподеле у корист Западног света’. Управо је ово усмерење по­стало главно у делатности Трилатералне комисије”, а њене одлуке “постале су својеврстан закон за политичаре свих западних земаља”. Према речима америчког сенатора Барија Голд­во­тера, Трилатерална комисија Дејвида Рокфелера јесте “механизам да се политичари САД подреде интересима међународних банкара” (Исто, 136-138).

Светски форум

Ова институција основана 1992. године, као “Фонд Горбачова”, да би три године касније била преиме­но­вана у Светски форум. “Одлука о формирању Фонда Горбачова донета је на заседању Савета за иностране односе”, а претходило јој је формирање “специјалне организације која би служила као покриће за подривачку политику САД на територији бивших република СССР-а. Ова организација је добила назив Међународна асоцијација за инострану политику и регистрована је у Агенцији САД за међународни развој као приватна непрофитабилна установа ‘која доприноси прелазу на демократију и тржи­ште бивших совјетских република’… Преко ове ‘асоцијације’ Ми­нистарство одбране САД је, својим војним авионима, упутило у Русију из складишта Пентагона производе, медикаменте, одећу и униформе који су били расходовани”, а захваљујући чињеници да ти транспорти нису били контролисани, са њима су пребачени и многи шпијуни и специјална техника. Фонд Горбачова никао је “на основу персонала те исте Међународне асоцијације за иностр­а­ну политику”, а каснија Горбачовљева путовања по свету и бројна његова предавања пред “пробраном публиком” бацила су нову светлост на његову улогу у разарању Русије: после пада СССР-а “свет ступа у нову етапу развоја. Разарање Руске цивилизације означило је победу нове глобалне цивилизације. Догађа се замена старе парадигме развоја новом”. Занимљиво је, при том, да је Горбачов те речи изговорио у Фултону, у оном истом Вестминстерском колеџу у којем је 1946. године Черчил објавио крсташки поход против Русије. “У самој чињеници оваквог наступа било је нечег ритуалног.” Уз многе друге “заслуге” Горбачова и његовог Фонда за процесе глобализације могли бисмо овде поменути “пи­та­ње о нужности формирања међународне организације која ће узе­ти под своју контролу све религије света – такозване Органи­за­ције уједињених религија”, али и “план за успостављање глоба­л­не контроле над човечанством” (под маском ‘Пројекта глобалне безбедности’), чиме се “предвиђа снажно јачање власти наднаци­оналних међународних организација, а пре свега НАТО-а”. На то­ме се заснивала и Горбачовљева идеја о консензусу између бу­дуће Светске владе и националних држава којима предлаже да одустану од свог суверенитета у корист међународних закона; били би то потпуно нови закони, формулисани у “групи светских лидера”, односно “глобалном трусту мозгова” или “Савету мудраца” од сто људи, а који би свим становницима Земље диктовали “заједничка веровања, вредности, стандарде, начин живота”.[1]

У основи, прера­стање Фон­да Горбачова и Ме­ђународне асоцијације за инострану политику у Светски форум свело се на формирање нове мондија­листичке структуре којом “светска завера као да легализује идеју јединствене Светске државе и Светске владе… На првој конфе­ренцији Светског форума, која је одржана у септембру 1995. го­ди­не у Сан Франциску (САД), учествовали су многи представници Савета за иностране односе, Билдерберг групе, Трилатералне ко­ми­сије као и чланови многих масонских ложа” (Исто, 138-148).

Основни задатак будуће Светске владе био би да обезбеди услове за паразитско бивствовање претпостављене цивилизације америчкога новог светског поретка “на рачун природних ресурса целог човечан­ства” и на “гушење отпора земаља Трећег света које не желе да прихвате такав светски поредак”. За почетак, Светски форум имао је у виду “јед­нострано разоружавање армија оних влада које не желе да се пот­чине диктату САД и других западних земаља”, као и да се преко ОУН “забрани продаја оружја и стратешких компоненти оним земљама у којима се ‘нарушавају права човека’ или се на власти налазе наводни “диктаторски ре­жими”. Истовремено, поднесена је и иницијатива названа “Повеља људских дужности” која би свету наметнула космопо­лит­ске вредности Западног света потирући тиме основе хришћан­ског учења и патриотизам. (На једној од сеанси тога Форума, 1996. године, онај др Кин, поменут на самом почетку ове причице, изговорио је оно што је тамо наведено).

Све то имајући у виду, Лоренс Иглбергер, тада помоћник америч­ког државног секретара, врло је једноставно објаснио америчком Кон­гресу да ће се нови светски поредак базирати на “некој врсти но­вог изума у спровођењу дипломатије”, што би, по ре чима Ноама Чомског, значило да ће други плаћати трошко­ве америчких интервенција зарад “одржавања реда”. Или, како је то на разумљив језик превео Драгош Калајић, “економски и привредни интере­си САД изи­скују нови светски рат као идеално средство за разрешење број­них, све већих проблема: од рецесије до депресије, пре­ко хронич­ног заостајања за Јапаном и Немач­ко­м у светској аре­ни тр­говине, до већ хиперболичних размера буџетског дефицита и опште заду­же­ности, те угрожености хегемо­није долара… Исто­ри­ју САД карактерише срам­на једначина: рат једнако про­с­пе­ритет” (Др. Калајић, На бранику Европе, против новог светског по­ретка, Војно дело 1-2/93, Београд 1993).

Амерички злочин над Србима

Занемаримо ли на тренутак америчке “успехе” у Јапану, на Филипинима, по Вијетнаму, у Ираку, Авганистану, Либији, па у Бразилу, Гватемали, Хондурасу, Чилеу, Никарагви, Салвадору… и разна друга “саветодавна” америчка рушења неких власти у било којој несједињеноамеричкој држави, зауставићемо се овде на ономе што се од краја марта до половине јуна 1999. године дешавало по Србији (и Црној Гори).

Америка је тада против Срба ушла у рат а није га објавила. Она, дакле, није рачунала ни са склапањем мира, због чега јесте била усхићена својим злочинима по Србској Земљи. Њен апокалиптични дух надао се уништењу још једне старе цивилизације, изворне, оне чије се свеколике вредности налазе у темељима људског бивствовања, чиме је само потврдила истину да све што је људско – њој је страно.

Немачки психолог Рудолф Хензел оценио је да је бомбардовање Југославије 1999. године означило прекретницу у стратегији Северноатлантског пакта јер је тада напуштена наводно одбрамбена идеја на основу које је пакт и формиран, тако да он од тада води “агресивну, офанзивну, ратну политику, неогрнуту чак ни плаштом добре намере”. Уистину, такве “добре намере” није ни могло бити, будући да су у том једносмерном рату коришћени високотоксични и радиоактивни уранијумски пројектили, “као и да се последице тога и данас осећају”. Према његовим речима, земља је потпуно затрована, а због оштећења генетског материјала постоји опасност да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима. “Свесно и вољно почињен је геноцид. Уништавање као последицу има инфективне болести, тешка функционална обољења бубрега и јетре, агресивне леукемије и друге малигне болести, спонтане и превремене побачаје”.

Срби добро знају за библијски наук да ће грехови отаца пасти до деветога колена и они се врло труде да неким својим личним грехом не оптерете своје ближе или даље потомке; ако им већ у наслеђе не могу оста­вити нешто корисно, понајмање је потребно да их “задуже” проклетством.

Биће да баш због те забринутости за своје потомство, Срби и у свом личном сећању и у народном памћењу чувају називе својих девет предака: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, све тамо до кунђела, курлебала и сукурдола.

Остали свет не познаје такву библијску и родбинску везу предака са својим потомцима, а нарочито то није познато Американ­цима.

Но, ако Американци тако нешто не знају, не значи да се библи­ј­ска клетва не односи и на њих и њихове грехе. Данашњи Аме­риканци су добрим делом потомци најразноврснијих моралних безнадника и европског људског отпада (али не треба мислити да у тој ста­рој Европи није остало довољно шљама да се и данас прикључује Аме­риканцима у њиховим злочинима), од Колумбових дана па надаље, оних које радо називају “пионирима” заборављајући да су ти “пионири” својим злочиначким дело­вањем уништили изворне цивилизације такозваног Новог света: Индијанце, Ма­је, Инке, Ацтеке….

А касније, међусобно се убијајући у борби за материјална богатства, и од времена Џеферсонове Декларације о независности водећи по свету бар двестотинак “локалних” ратова (мање или више, свеједно), деловање аме­ричких вођа, и оних видљивих и оних из сенке, и њихових једно­мишљеника било је условљено генетским наслеђем, односно те­шким гресима предачким, родитељским и личним. Чинећи нове злочине, они су своје потомке додатно задуживали, а задужују их и данас, несрећом и неморалом, бешчашћу и нељудскошћу.

На тој је основи и створена америчка доктрина по којој се амерички национални интерес налази на свакој тачки земљине кугле, те да се тај интерес може штитити свим расположивим средствима, што укључује и уништење затечене популације на односној тачки, “огњем и мачем”. Таква је “идеологија” произвела и ону противсрбску операцију звану “милосрдни анђео”, те отуд и моје уверење да људској цивилизацији нема спаса све док амерички силници, самозвани “произвођачи” и једини “овлашћени утеривачи” онога што се, под видом “заштите људских права”, именује као демократија, штите своје наводне “стратешке” интересе.

У ововременим условима, “огањ и мач” постепено прерастају у разне видове биолошког рата, међу којима најубојитији могу бити разни лабораторијски произведени грипови, један за другим, осмишљени зарад “развоја науке и истраживања” неког будућег оружја “хуманитарнијег” од метка, бомбе, ракете или “сиротињског” уранијума, тако да човечанство, део који се налази изван већ помињаних управљачких кругова, остане без икаквих могућности за опоравак.

Такво ратовање нужно мора довести до распада економских система у многим земљама, што води осиромашењу преживеле популације и, посредно, глади са свим својим последицама. То, на једној страни, а на другој – Америка као највећи светски дужник са неких двадесетак хиљада милијарди долара дуга, тако ствара и услове да се раздужи без икаквих губитака у сопственој економији.

И чиниће то све док такозвана америчка цивилизација, изопа­чена и сумрачна у свом “америчком сну”, не буде изопштена на оном пространом северноамеричком острву између Атлантика и Пацифика, да се тамо угуши у јами сопствених грехова и моралног безнађа.

То је судбина савремене Америке и савременог америчког обез­љуђеног духа.

На сам крај ове приче лепо ће стати мисао коју је професор Неил Бјукенен изрекао у једном свом коментару за лондонски часопис Економист:

“Велике нације престају то да буду кад почну да се мешају у ра­то­ве који их се не тичу”.

Потписник ових редака, нескроман какав је, узима себи за право да ту мисао мало редефинише и каже да велике нације (макар се та “великост” свела на бројност) престају да то буду чим почну да из позадине, невидљиво за јавност, изазивају ратове који би их се тицали!

А лабораторијска производња разних вируса, само је облик ратне технологије која их се итекако тиче.

[1] Када је почетком 1997. године потпуно уобличена структура управљања Светским форумом, у њој се нашло управо 100 људи, међу којима су доминирали „представници светске завере, а пре свега Савета за иностране послове, што није остављало сумње да је реч о мондијалистичком карактеру и задацима ове организације. То потврђује и састав спонзора Светског форума, међу којима су такве глобалне масонске структуре као што су Фонд Рокфелер, Фонд Карнеги, Фонд за глобално друштво, Фонд Натан Камингс, телевизијска компанија Си-ен-ен, а, такође, и корпорације чији челници улазе у састав светске завере.

Илија Петровић