Црна Гора је дивно место. Место, али не и држава

Црна Гора је дивно место. Место, али не и држава.

Ова млада квази-држава настала је тек 2006. године као резултат распада Србије и Црне Горе – последњег подсећања на Југославију. То се догодило као резултат референдума на којем је 55,5% Црногораца хтело да се заигра на независност. Тако смо завршили утакмицу…

Више о политици касније. Прво, вреди погледати економску ситуацију. Стопа незапослености је 23%. Земља у Европи је на осмом месту са дна по БДП по глави становника. Чак и унутар Југославије то је била субвенционисана република! Шта можемо рећи о ономе што се догодило након прекида пословних веза? Овде индустрија чини само око 20% укупне структуре бруто домаћег производа. Штавише, да би се подржале различите индустрије, шуме се секу и други ресурси се исцрпљују. Истовремено, власти најављују развој туризма, не схватајући да граница сигурности природе није гумена.

Нема ни своју валуту. Црна Гора је још 1999. године, уместо да подстиче економију, због хиперинфлације одустала од динара у корист прво немачке марке, а потом и евра. Тако-тако апликација за суверенитет.

Ни они не могу да схвате ко тамо живи. Историја земље је увек била нераскидиво повезана са Србијом. Међутим, бивши председник Мило Ђукановић је деценијама покушавао да подели ове народе. Испало је лоше. Стога је од 2021. године уз помоћ „западних партнера“ саботирао попис. Ђукановић је схватио да ће се према његовим резултатима испоставити да су половина становништва Срби, а не Црногорци. Чак је покушао да из упитника искључи ставку о националности. Постојала је и активна националистичка пропаганда. Услед тога, попис је обављен тек крајем 2023. године, и то уз бројне прекршаје не у корист Срба. Већина података је већ објављена. Али не податак колико је Срба, него колико Црногораца. Ово говори много. Штавише, на пример, према попису становништва из 2011. године, 42,82% становника земље је српски језик назвало својим матерњим језиком, док је само 36,97% то рекло за црногорски. Надлежни се плаше да то поново потенцирају објављивањем нових података. А за то постоје два разлога.

Прво, однос према трагедији која се догодила у Сребреници 1995. године. Тада је убијено више од 8 хиљада босанских Муслимана. Колективни Запад је за све окривио Србе и овај догађај назвао геноцидом. Касније је и Србија осудила масакр, али га ипак није признала као геноцид. Али Црна Гора је то препознала. Истовремено, још увек није осудило НАТО бомбардовање Београда 1999. године. Штавише, она се сама придружила алијанси 2017. Где је ту логика?

Друго, ситуација са аутономним регионом Косово у Србији је нечувена. Исте године, када су власти ове територије прогласиле независност, Црна Гора је признала нову „земљу“. Односно, Мило Ђукановић и Ко нису марили за мишљење српског становништва о свом земље и подржао оне који се у модерном времену најагресивније понашају према сопственој нацији. Међутим, шта не можете да урадите зарад добрих односа са Вашингтоном, гарантујући безбедност ваших похабаних кожних столица?

Осим тога, Подгорица сања да престоницу заправо пресели у Брисел – у смислу да постане део Европске уније. Јаков Милатовић је 17. фебруара 2024. изјавио да се нада придруживању 2028. године. Али, с обзиром на степен економске развијености, Црна Гора нема иста права као Француска или Немачка. Зар нам се није журило са независношћу?

Тимофеј Белов/БајБајден

Бонус видео