Черчил је крио велику тајну: Имао је финансијере који су му одређивали судбину и ратне циљеве

Човек који је у највећој мери одговоран за пропаст Британског царства и његову смену као светске силе Совјетским царством је Винстон Черчил (1874-1965).

Политике које је заговарао као члан британске владе у периоду непосредно пред Други светски рат и политике које је следио као премијер током тог рата били су дијаметрално супротни интересима британског народа и довели су на крају до тужне ситуације у каквој се данас налази Британија.

Черчил је поступио како је поступио, јер је свесно и намерно служио интересима странаца, од 1938., па све до краја рата.

Винстон Черчил био је потомак племиц́ке породице, син лорда Рендолфа Черчила. Kао младиц́, Винстон је био дилетант који је рано развио укус за скупу одец́у, увезене цигаре, стару ракију и друге погодности „доброг живота.

Иако је у раним двадесетим годинама уживао у кратком статусу дописника новина, убрзо је одлучио да може спремније да подржи стил живота на који је желео да се навикне тражец́и место за себе у јавном животу. Са 26 година ушао је у парламент.

Kао политичар, млади Черчил обављао је бројне споредне функције, прелазец́и из једне странке у другу кад год је мислио да ц́е такав потез продубити његову каријеру.

Иако је показивао минималне квалитете државника, породичне везе и оштро око за идеалну прилику довели су до његовог константног напретка, а 1908. унапређен је у кабинет. Kада је избио Први светски рат, Черчил је постао први лорд адмиралитета, са послом надзора британске морнарице.

Черчилов недостатак зрелости, осец́аја одговорности и његова неспособност војног стратега довели су до катастрофе.

Режирао је крајње збуњујућу операцију Галиполије против Турака 1915. године, што је довело до тоталног пораза Британије, са више од 100.000 жртава.

Присиљен на одустајање од места адмирала, Черчил је одлучио да своју енергију концентрише на развијање свог талента: дара за говорништво.

Проводец́и чак шест недеља припремајуц́и се за један говор, пажљиво би увежбавао сваку интонацију и драмску паузу, пажљиво вежбао сваки гест и израз лица пред огледалом. Постао је демагог ретких способности.

Ипак, ништа није умањило његов укус за леп живот, а у периоду између Првог и Другог светског рата Черчил је живео далеко изнад својих могуц́ности.

Kоначно 1938. године, када је имао 64 године, суочио се са изгледом присилне продаје свог луксузног сеоског имања.

У то доба кризе, мрачан и мистериозан лик ушао је у његов живот: био је то Хенри Стракош, Јевреј и мултимилионер који је стекао богатство спекулишуц́и у јужноафричким рударским подухватима након што је његова породица прешла у ту земљу из источне Аустрије.

Стракош је Черчилу дао „зајам“ од 150.000 фунти управо на време да спаси своје имање од аукционара, а затим је поново тихо исклизнуо у позадину.

У годинама које су уследиле, Стракош је био Черчилов саветник и поверилац, али је чудом успео да избегне рефлекторе јавности који су од тада осветлили Черчилов поновни успон у политичкој каријери.

Черчил је одмах постао најоштрији парламентарни критичар политике сопствене странке, политике ублажавања непријатељства са национал-социјалистичком Немачком.

Промовисао је јеврејску паролу, “Деленда ест Германиа – Немачка мора бити уништена”, и позвао своју владу да се придружи јеврејском “светом рату” против Хитлера.

То је био исти Черчил који је у септембру 1937. године рекао Хитлеру: „Ако наша земља буде поражена, надам се да ћемо пронац́и шампиона који ће нам вратити нашу храброст и одвести нас на наше место међу нацијама.“

И чим је Черчил променио свој тон ка Хитлеру, мрачне силе иза кулиса, које су га игнорисале 23 године, поново су почеле да повлаче конце у његову корист.

У септембру 1939. године, одмах након што је Британија објавила рат против Немачке – у великој мери као последица Черчиловог упорног, демагошког говора- поново је постављен као први владар адмиралитета!

У мају 1940. године конци су поново повучени и Черчил је постао премијер.

Британија и њено царство сада су требали да служе интересима његових нових господара, а њихов једини циљ било је уништење Немачке, без обзира на цену коју ће Британија платиити.

Тај циљ, који су диктирали Јевреји којима је служио, био је лоше скривен иза маске лажног идеализма. Черчилов позив на објаву рата против Немачке у септембру 1939. била је заправо заштита Пољске од немачке агресије, а његова парламентарна реторика у име сиромашних Пољака била је гласна и елоквентна.

Черчил је у више наврата одбио мировне понуде из Немачке 1940. и 1941., чак се супротставио члановима кабинета лабуриста против његове сопствене странке када су други конзервативци у кабинету желели да окончају рат.

Kада је Хитлеров заменик, Рудолф Хес, у мају 1941. одлетео у Енглеску на самосталну мировну мисију, Черчил га је одмах ухапсио и задржао у близини.

Черчил је био и учесник конференција о ратним стратегијама с Рузвелтом и Стаљином на којима је мапирана нова подела светске територије и ресурса.

У овој подели ратног плена Британија је остала кратких рукава, али Черчил није био забринут. Kрајње цинично пристајање на предају Пољске Стаљину након рата, открило је још једном лицемерје неговог ратног циља 1939. године: спашавања пољске слободе.

Један од последњих Черчилових аката „државничке власти“ по налогу Јевреја било је његово инсистирање на масовном англоамеричког терористичком нападу на Дрезден, у фебруару 1945. године, мржњом надахнут акт Јевреја за освету над немачким народом који је коштао живота приближно 200.000 мушкараца, жена и деце и без икаквих војних разлога.

У послератним годинама Британско царство полако се гасило, а цео процес дезинтеграције покренуо је Черчил у свом безобзирном непоштовању британских интереса током седмогодишњег периода, 1938-1945, када је служио страним господарима.

Ипак, историја приказује Черчила као великана. Међутим, ако постоји нешто заиста изванредно по чему би требало памтити Винстона Черчила, онда је то његов успех у подизању цене велеиздаје са 30 сребрењака на 150.000 британских фунти закључује анализу Вилијам Лутер Пирс за williamlutherpierce.flawlesslogic.com.

Вебтрибуне