Фашикратија: Обнова нацизма под маском демократије

Фашикратија: Обнова нацизма под маском демократије

У тексту “Нацизам је преживео” (https://naukaikultura.com/nacizam-je-preziveo-2/), 3. јула, Драган Млађеновић постави питање “шта се десило када је Немачка 1945. формално изгубила рат”, али не желећи да читаоце доводи у недоумицу, одмах одговори: “Чак око 150.000 најгорих нацистичких злочинаца такозваним ‘пацовским каналима’ склоњено је и наставило да са новим идентитетом живи у земљама тзв. ‘демократског света’ и недемократских диктаторских режима Јужне Америке као што је то била Аргентина. У овој земљи су се нашли највећи нацистички зликовци: Мартин Борман, Хајнрих ‘Гестапо’ Милер, Рајнхард Гелен, Јозеф Менгеле, Анте Павелић и многи други”.

Драган томе додаде да је “у послератном оснивању Обавештајне службе Савезне Републике Немачке… под патронатом америчке обавештајне службе, главну улогу одиграо нацистички генерал Рајнхард Гелен… начелник пешадијске обавештајне службе на источном фронту”, који је “у тренутку слома нацистичке Немачке… прешао Американцима са целим својим ‘Специјалним одељењем’ (особљем и шпијунском мрежом на терену у којој је било многих ‘успаваних агената’), са комплетном архивом, документацијом и картотеком”, али не рече ко је ту, са којим циљем и на који начин у свему томе ушићарио. Ни, помињући земље “тзв. ‘демократског света’ и недемократских диктаторских режима”, принудио је овог потписника да се сети како се, пре равно три године, тзв. демократијом и недемократијом бавио нешто отвореније.

Како следи:

Мада је старогрчки државник Перикле (495-429. пре Хри­ста) објаснио да у демокра­тији “не влада мали број људи, него већина (на­рода)”, речници страних речи уверавају нас позива­јући се на грч­ки извор (де­мо – зем­ља, свет, народ + кратео – владам), да је де­м­о­кратија политички поредак у ко­ме власт при­пада народу, да ли дословно, да ли преко “народних пред­ставника”, да ли, у србском несрећном случају, преко стра­нач­ких послушника.

Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сум­њи­чавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво про­у­чи­мо, јер она је један од истакнутијих експеримената у исто­рији управљања. Она је, као прво, огра­ни­чена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физич­ки је ограничена те­шкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих гра­дова Атике. Пра­во гласа огра­ничено је на оне синове двоје сло­бо­д­них атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове по­родице уживају грађанска права или директно сносе војна и фис­кал­на оптерећења државе”.

Распет између управо датих научних објашњења, овај пот­пис­ник забринуо се пред одређењима којима су “овлашћени” мислиоци представљали тај појам на србском језику.

На пример:

Ноам Чомски рећи ће да је демократија “систем у коме од­лу­ке доносе по­ве­зане елите, док је народ само посматрач зби­вања а не уче­с­ник у њима”. Мудар какав јесте, он ће томе дода­ти и да је “народу доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњих, али ни­ка­ко не треба да се ме­ша у послове – попут со­ци­јалне политике – који се њих уопште не тичу”.

Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште сло­бо­ду или цивилизацију, или обоје”, што је извесног приватног ту­ма­ча нагнало да смисли како нам је “то ушло на велика врата а из­лази нам на нос”. Сводећи све то на “најмањи заједнички са­држа­лац”, Џон Адамс је “открио” да је “неопходно одбранити по­јединца од већине”, чиме је једнога залудњег читаоца “овла­стио” да каже ка­ко је “демократија причинила човечанству ви­ше несрећа и зала него све куге и коле­ре заједно”.

Да би мало “скратео” доколицу, тај залудњак почео је да прелистава страњске речнике у потрази за појмом “кратео” и, не­сналажљив по природи, пронашао је, азбучним редом, свега неко­лико примера насталих по угледу на демократију:

– аристократија, владавина “племенитих”;

– аутократија, самовлашће;

– бирократија, чиновничка власт;

– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенил­них такорећи;

– олигократија, владавина мањине;

– плутократија, владавина богатих;

– технократија, владавина технике и техничара (мада кра­тија овде није “кратео – владам”, него “кратос – ја­чи­на, снага”).

Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноли­кости датих појмова, седам прутова у свежњу са секир­че­том, од­носно “кратијом” у средини (латински: fascis, као знак не­при­ко­сно­вене власти староримских властодржаца), уверљи­во казује да влада “пемениташ” по рођењу, само један, у име владајуће ма­њине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из каби­не­та, обеспа­мећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће по­сто­јати “не слобода, не­го ред, хијерархија и дисци­пли­на”, поредак у коме ће свемоћ др­жав­не силе и њено­га номи­нал­ног вође избри­сати свако сећање на појединачне слободе.

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак годи­на успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској по­ве­с­ници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитле­ровог “рат­ног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, по­стати господујућим народом на кугли земаљ­ској”. На томе се обе­ћању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија оства­рена у нашим данима, кроз накнадну немачку по­бе­ду у двама свет­ским ратовима и, потом, брзопотезно учла­њење свих немачких ратних савезница у Европску унију.

Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама за­пад­не демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским на­родом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.

Данс, три године пошто је то написано, може се констатовати да, макар колико се помињали нацизам, борба против њега или његова примена у некој обновљеној а вербално измењеној верзији, и информативне службе, и аналитичари политичких (не)прилика у свету, и политичари, и историчари, устежу се да ствари и појаве назову правим именом.

Нико од њих није спреман да “тзв. демократију” и “недемократију” назове фашикратијом.

Илија Петровић / Васељенска