Илија Петровић: Историјска неука у Срба

И тако, у уверењу да се ради о збивањима важним за прошлост србскога народа, 4. септембра лета Господњег 2024, свој троделни текст Опрезно с “ослобођењем”, слат 14, 16. и 19. августа на безмало петсто електронских адреса и објављиван на неким порталима, овога пута незнатно прилагођен у целину под насловом Окупационо “ослобођење” 1944, пошаљем Зборнику Матице србске за историју.

На превелико моје изненађење јер сам мислио да имају “научнија” посла но да се баве са мном, до мене је, уз “срдачан поздрав” Уредништва поменутог Зборника, 13. септембра стигло писмо претходног дана послато из Београда (укључујући и слово “а” у почетној “поштованој” речи):

“Поштована колега Петровићу,

Са жаљењем Вас обавештавамо да је Ваш рад ОКУПАЦИОНО ‘ОСЛОБОЂЕЊЕ’ 1944, предат за Зборник Матице српске за историју, Редакција часописа одбила, пошто је стигла негативна рецензија. Уредништво се сагласило да Ваш рад по садржини, обиму и тематици не одговара профилу нашег часописа. Предлажемо Вам да свој текст предате у облику фељтона неким дневним новинама”.

За почетак – врло одлично, чак одликовано јер сам званично-научно признат за колегијалног историчара.

Али… нема то везе с оном девојком и кварењем њене среће.

Помислио сам, уверен у то: брзина којом је одговорено значи да уредничко друштво Матичиног Зборника није ни гледало нити га је занимало шта пише у примљеном рукопису јер се оно присетило преписке са мном око мога текста “Хорвату су за све криви Срби”, приказа Хорватове књиге Идентитети на периферији : Изград­ња идентитета Буњеваца и Шокаца у Војводини 1848-1941), Нови Сад 2020, страна 423, формата Б5. Првобитно, тај приказ дат је за Рад музеја Војводине, гласило војвођанских музеја у Новом Саду, институције у којој де­лује речени Хорват, др Александар, али је “пажљиво од­би­јен” с образложењем да је “одређен колега који ће написати пр­иказ”. Потом је рукопис дат Зборнику Матице србске за историју, чији је главни уредник др Петар В. Крестић (1963), из Београда, у међувремену виђен за “историјског” академика (“Да не бјеше под тијем именом / Не шћаше се бојат од урока”), уз препоруку да се отклоне пет или шест неких нејасноћа, дао сагласност да се приказ објави у на­редном броју. То­ком припреме за штампу, инсистирало се на још неко­ли­ким објашње­њ­има правописне и терминолошке природе да би ми, на Бого­ја­в­љење 2022. године, стигло обавештење “да је Уредни­штво Зборника Ма­тице српске за историју након прегледа текста пред штампу и после још једне, негативне рецензије од стране Редак­ци­је од­лучило да Ваш при­каз не буде објављен у часопису”. Примљено је то са разумевањем – неотуђиво је редакцијско право да одлу чује да ли ће неки прилог бити об­јављен или (од)бачен у корпу за отпатке -, али се Ре­дакцији морало од­говорити, одмах, врло кратко: “Море, од почетка сам знао да својим де­ло­вањем срамотите Србство”.

Нешто касније, пошто се издовољих “историјским” признањем, схватих да је у питању нешто сасвим треће – заштита лика и дела покојнога Тита, у ужим круговима познатог као БроЗло, који је свој полувековни комуноусташки политички, војни, економски, територијални, језички и сваки други однос према Србима засновао и спроводио најразличнијим мерама геноцидне природе (била је то садржина одбијеног текста), чиме је, добрим делом и деловањем његових послушника потеклих из србског народа и отуд отписаних јер су превођењем у комунисте престали бити Срби, стекао титулу “највећег сина наших народа и народности”.

Но, добро, било која од ове две ставке да је Уредништву послужила као основ за “негативну рецензију”, смисао целе “одговорне” приче садржан је у истини да званичну историју у Срба и њене историчаре од каријере не занима шта се са србским народом дешавало јуче или неки дан раније, 1944. године, на пример.

Злосрећна истинитост такве моје тврдње, уз чињеницу да је повелик број Срба данас национално не­писмен, да су многи од њих без имало националног достојанства, али да су са­мо малобројни спремни да понешто науче о моралним вред­но­стима сопственог национа, заснована је на уверењу да им то нема ко приуштити јер су званични историчари у Србији подалеко од србске нацио­налне мисли. Будући да се њихово научно и неучно деловање креће у кругу из кога се нити види нити наслућује србски национални интерес, може послужити и краћи, узгредни увид у историописарске налазе неких уредничких другова и другова њихових другова, објављиваних, какве ли случајности, баш у њиховим зборницима.

На пример, Матичин Зборник 109/2024 “чланкује” и расправља о изузетно важним питањима из 13, 16 и 19. века, живо га интересују аустроугарска спољна политика, Хабзбурзи без круне и економски аспекти информбироовске резолуције, а нису без значаја ни прикази и белешке о пречански Србима до слома Аустроугарске, породици Дунђерски и “више стотина фотографија и разгледница, које су значајан историјски извор… о људима, догађајима и времену” нешто млађем од сто-двеста година по Косову и Метохији.

Или, опет на пример – да ми се не би замерило за злонамеран избор, завирићемо у зборнике Матице српске за исто­рију, годишта 2005-2011, бројеви 67-83, у једанаест књига:

– Од четрдесет девет (49) чланака и расправа, само седам односи се на “новије време” (прве две или три деценије 20. века), од тога по један на Ирску, Египат и Француску. Свега је један са средине прошлог века, а он се бави “врло важним” скида­њем фереџе у Босни;

– Од сто осам (108) прилога и грађе, дванаест би се могло сместити у новије време, али и то само условно. Један од прилога тиче се Леонида Иљича Брежњева (1906-1982), дугогодишњег ге­нералног секре­тара Комунистичке партије Совјетског Савеза и шефа државе, а један, о хрватским уџбеницима ис­то­рије (аутор Горан Латиновић, на 26 страна), као да је с изузетно злом наме­ром стрпан у ову кате­го­рију текстова, иако би му при­падало висо­ко место међу чланцима и расправама, ако ни због чега другог а оно као подсти­цај да се о србској национал­ној историји почне у Србији размишљати трез­вено;

– Од седамдесет три (73) приказа или белешке, свега петнае­с­так њих тичу се књига са новијом тематиком, што за поменуте зборнике и није нека особита препорука.

Тако у зборницима, вероватно не само Матичиним, а моје искуство “младо” неких тридесетак година, стицано је на достигнућима исте те “школе”.

Опет на пример, али само уз имена оних које сам познавао – млађе не могу помињати, макар они били добри ђакови својих старих учитеља:

Крајем јула 1990. го­ди­не, после збора Србске демократске странке др Јована Рашковића (1929-1992), психијатра, универзитетског професора, политичара од невоље србске, у Белом Манастиру, док се припремао нови број новосадске Самоуправе, предложио сам њеном главном уреднику да се у једном од наредних бројева отвори распра­ва о вра­ћа­њу Барање Војводини Србској. Уредник је ову идеју оберучке прихватио и одмах предложио да нађем зналца који би напи­сао иницијални текст. Не часећи кренуо сам у потрагу за буду­ћим писцем. Разго­варао сам с ака­демицима Славком Гаври­ло­вићем (1924-2008), Василијем Кре­стићем (1932) и још неким исто­ричарима, што академицима, што “само” профунивима, не би ли се нашао “пра­ви”. Гав­ри­ловић је одбио да се у ту тему упушта јер је питање “врло осетљиво”, ни Крестић није поступио друкчије исти­чући да, и “иначе вр­ло ангажо­ван у трагању за истином о српском на­роду”, не би желео “да свој на­учни дигнитет крњи дневнопо­ли­тичким расправама” (што значи да му је србска Барања била беспослица за дневнополитичку расправу), а није било фајде ни од оних неименованих.

(Три и по године касније, у Новом Саду, на представљању неке књиге о аутономији Војводине, на питање једне присутне “слушалице” шта мисли о изјавама и предлозима тадашњег Генералног секретара Уједињених нација да се организује нова мировна конференција о Југославији, Крестић одбија “да решава задати проблем” јер “свој научни ауторитет” не жели да крчми “на прет­поставкама о нечему што још није јасно ни дефинисано”. Али зато, почетком децембра 1992. године, кад је Слободан Милошевић (1942-2006) од њега, као свога главног саветника за историјска питања, затражио мишљење о мојем вишемесечном инсистирању да се граница у Западном Срему “дефинише” линијом Осек-Чепин-Ђаково-Шамац, бар двоструко краћом од тада постојеће, одговорио је – и то јавности саопштио у једној радијској емисији (“Недељом у десет”, 9. децембра) – да “није реално да Осијек и Винковци буду српски”).

Академик Чедомир Попов (1936-2012), уз усмену оцену да је моја књига о Срп­ском националном вијећу Славоније, Барање и Западног Срема сјајна, те да је писана толи­ко јасно да је то понекад превише јасно, средином 1993. године питао је и себе и мене да ли је тренутак да се она објављује. Наравно, тим речима он је забашурио своју намеру да одустане од писања ре­цензије.

За исту ту књигу, Момчило Митровић (1948) историчар, родом из Славоније, тада дела Србске Крајине, на раду у Инсти­туту за новију историју Србије (после 2002. године његов директор) иако му биографија казује да се “бави историјом друштва у Србији после Другог светског рата” а тих се дана бавио прикупља­њем избегличких изјава у згради Комеса­ријата за избеглице, одбио је да пише рецензију јер није “довољно упо­знат с описаним збивањима”, нити је “специјалиста за нај­новију историју”. Само је недостајало да објасни каква је и колика разлика између новијег и најновијег и колико времена треба да прође на би ли најновије постало новије.

Исти рукопис доживео је нешто ружнију судбину “у сусрету” са Душаном Берићем (1948-1923), родом из већ зараћене Босне (деловао је у програмском савету тамошње Србске демократске странке), историчаром, професором Филозофског факултета у Новом Саду, који се “оправдао” изјавом да неће више да ради џабе, плата му је марка и по, не може радити без хо­норара, за једну књи­гу о рату у Босни писао је пред­говор и добио је двеста марака, за ово – тражи сто марака! Душко је остао без хонорара а моја књига без рецензије.

Уз подсећање да је најпре (1993) обећао да ће написати предговор за “сумњиву” књигу а после седам-осам дана одбацио ту “варијанту”, академик Попов је чувши крајем јануара наредне године да је књига о Србском националном вијећу још у рукописном стању, прихватио да напише рецензију. Кад сам му рекао да то учини тако да бих написану рецензију могао објавити као предговор, свој грохотни смех зауставио је речима “знао сам да ћеш ми доскочити”.

Коначно, 12. марта 1994. године, нешто пре телевизијског Дневника, јавља ми се Чедо и одмах почиње са хвалом: књига је сјајна, открива мање познате или, за мно­ге, не­познате чињенице, има велику документарну вредност утолико пре што је њен аутор био учесник и сведок, пратећи текст писан са мером, има неких дилема које би у раду требало рашчистити… и тако целих седам или осам минута. “Али, да не при­чамо телефоном, да се у понедељак у једанаест нађемо у Матици, у Рукописном одељењу”.

Чим ми је рекао да је књига “сјајна”, и то још три или четири пута поновио током нашег разговора, знао сам да од нашег по­сла неће бити користи. Али, нека, морам се срести са Чедом, ма­кар да од њега узмем свој “сјајни” рукопис.

У речено време стигох у Матицу, на минут пре Чеда. Чини ми се и без поздрава, Чедо започиње са похвалама, а ја се присећам своје бојазни да ово, јолдаш добро бити неће: “Написао си сјајну књигу… Књига је сјајна. Мож­да је мало претерано, али то је то… Тако је писао Јован Ри­стић (1831-1899, србски државник, дипломата, историчар из времена Кнежевине Србије – ИП), с тим што је позиција Ристићева била у ондашњој политици истакнутија. Он је био у врху српске државе, а била су му доступна и документа из дипломатских односа… Његови Спољашњи одно­шаји Србије 19. века тако су писани… Ти си, за разлику од њега, деловао на једном ужем подручју и многе ти ствари нису биле доступне… На другој страни, видим да си многе од приложених докумената ти креирао, чиме они још ви­ше добијају на аутен­ти­ч­ности…” Онда ми каже да је књигу читао с изванредним занима­њем, да је многе ствари први пут сазнао, да је из тог текста учио. Сагласан је, вели са деведесет девет посто закључака. Све је то доста изнијансирано. Потпуно се слаже и с оценом датом за Ма­ти­цу српску, “она је гломазна, трома, не реагује како би требало”. Али се пита, не као историчар него као човек, да ли би било згодно у овом тренутку рушити мит зарад истине…

И тако десет и по минута, можда и неку секунду више.

А онда, преко уског сточића за којим седимо, нагиње се пре­м­а мени и тихо, да то неко, не дао бог, не чује, пита: “Али да ли је тренутак да се све ово објављује?” Чедо, побогу, Јелена Гу­ско­ва већ је у Русији објавила три књиге с тематиком из југо­словенских догађања и нико јој не приговара да је прерано.

Настављамо наш скоро једнострани разговор (он прича, ја слушам и убацим тек по коју реч), па Чедо устврди да ова књи­га, ако се сад објави, не би могла проћи незапажено. Изазвала би велике потресе. Већ несложне Србе додатно би испрово­ци­ра­ла да полемишу о многим догађајима или поступцима. “Примера ра­ди, пре неки дан једном колеги, математичару (мож­да је и ака­де­мик, нисам добро схватио – ИП), макси­мално српски оријен­ти­саном, без твоје сагласности препричао сам неке поје­ди­ности из твоје књиге… Рекао сам му да си на­писао сјајну књи­гу, али сам у дилеми шта са њом сада. Он је то дочекао с оду­ше­в­ље­њем: ‘Треба то одмах објавити!’… У недоумици сам”. Поново изриче свој суд о “сјајној књи­зи”, с тим што сада свој суд допуњује оценом да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно… Чита се лако, на самој је граници историје; мало недостаје па да то буде историја”. У себи се чудим овој последњој констатацији, али му не противречим. Само признајем да, наравно, ја нисам имао уви­да у многе појаве и списе са стране, као што је то имао Јован Ристић, нисам учество­вао у свим догађањима, позадина многих збивања мени је непо­зната. Ја сам писао о ономе што сам ја могао пратити и знати.

Онда Чедо каже да би се можда и сада књига могла објавити ако би се у наслову назначило да се ради о једној врсти мемоара. Помиње Черчила и још неке који су о свом раду писали књиге и давали им различите наслове, али су све оне, у основи, били ме­моари. Ако бих и ја тако поступио, ако бих убацио реч “успо­мене” или “мемоари”, много би ублажило ствар. Свакоме би се могло одговорити да неки евентуални напад на коју од конста­тација у књизи такође може бити субјективне природе, бар онолико коли­ко су субјективни и ме­моари, односно успомене.

Када рекох Чеду да он ипак напише текст који би могао би­ти рецензија у улози предговора, долазимо “до краја улице”: Чедо ни­је вољан да то напише, пошто би му они који нису задовољни соп­ственим третманом у књизи, могли замерити што пише о до­гађајима које лично не познаје. “Али ако би то били мемо­а­ри, он­да би рецензија једног човека који се бави књижевном кри­тиком била права ствар”. Пре но ћемо се растати, а већ је прошло целих двадесет три минута од нашег сусрета, Чедо примећује, као узгредно, да би се и он могао понети “чапкунски”, па рећи да се књига објави, јер му се заиста свиђа, али се боји да би ефекти били негативни. Понавља да је књига “на граници историје”, да је “текст сјајан”, и изриче још неке комплименте. На томе се и растајемо.

(Претпостављам да је Чедо Попов тако мислио и радио имајући у виду “мисао” Слободана Јовановића – 1869-1958 – правника, историчара и политичара, једно време и председника Србске краљевске академије, који је фебруара 1939. године, намеран “да заустави српско пропадање на једној реалној црти” , изјавио да “ми треба да умањимо своју српску зону па да је утврдимо, тј. да поступимо као кнез Милош (Обреновић – 1780-1860 – ИП) кад је вратио сву српску акцију у границе Београдског пашалука. Иначе ћемо се истрошити у борби са Хрватима и доћи у тежак положај”. Исто то, само мало друкчије, садржано је у Чедовом уверењу исказаном средином јануара 1992. године да би се србски народ могао спасти уколико би оду­стао од амбиције да “сачувамо сваког Србина” у границама не­какве заједничке државе. “Због очувања оног што се некад зва­ло на­ционална супстанца, или сада – национално биће, неоп­ходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и морамо да бранимо сопстве­ни национални интерес”. Нерасположен за “одсуд­ну” одбрану, он ће тада додати и да се “народи, као и велике по­родице – троше. Не нестају, не изумиру лако, али не­мају ви­ше оне борбености, спремности на жртву. Није то увек слабост не­ког народа, мож­да је то и нека мера мудрости. Можда се један на­род може одр­жати и не жртвујући се стално и не бо­рећи се са ветрењачама по сваку цену да би истерао светску исто­ријску ис­тину и правду”).

У међувремену, 26. јануара, др Младен Стојанов (1932-1999), социолог, из Редакције Матичиног зборника за друштвене науке, прочитао је један мој краћи текст о Србској Зем­љи. Чини му се, и поред тога што у њему има елемената поли­тико­ло­шког, да би га требало објавити у историјском часопису. Казујем да је Славко Гавриловић прочитао тај исти текст и да је на њему забележио да не одговара Зборнику за историју, већ да би пре био за Зборник за друштвене науке. За сваки случај (због тога што мислим да и један и други избегавају да се мешају у своје послове јер се у мом тексту помињу Срби ста­рији од Словена из 6. и 7. века, али то не кажем ни сада, као што нисам рекао ни Славку), молим га да се он консултује са Гаври­ловићем и да за­јед­но виде да ли уопште одговара за један или други зборник. Ја нисам осетљив на евентуално одбијање тек­ста, те он не треба да се устручава од давања неког негативног суда. Стојанов, истина, напомиње да ће он својој редакцији из­ре­ћи шта мисли о садржини понуђеног чланка и да ће она, редакција, такав став прихватити. Прихватила га је, наравно, јер текст није прихватила.

Тај је текст касније (1997) уврштен у моју књигу Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, а универзитетски професор и књижевни критичар Јо­ва­н Делић (1949), потоњи академик, пошто је све то “изучио”, одбио је да напише рецензију јер су текстови “публи­ци­стичког карактера”, те да о некима од њих не би ни желео да расправља, на­ро­чито не у тону који аутор нуди. За ауторов стил рече да је “са­вр­шено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање ја­сан”, односно, како је то одмах објаснио, аутор понуђених тек­стова никада не би могао бити дипломата, пошто за мисли које из­лаже не држи ни­јед­ну резервну варијанту којом би, ако га неко нападне због написаног, требало све то ублажити, у неком другом правцу усме­ри­ти или се “оправдати” како је запис погрешно протумачен.

Таквих и сличних унезверитетских професоровања било је још, али је за ову (не)прилику и ово премного… За утеху што нисам био једини “оштећени”, послужило ми је присећање да сам почетком септембра 1992. године чуо од Васа Војводића (1928-2013), историчара, пензионисаног предавача на Филозофском факултету у Новом Саду, да је један његов обимнији рукопис о Босни и Херцеговини пропао (иако је уговор о штампању у београдској “Просвети” био потписан) јер су, како је то сазнао преко својих још увек очуваних веза на Филозофском факултету у Но­вом Саду, академици Славко Гавриловић и Чедомир По­пов неким тајан­стве­ним каналима “топло препоручили” да му се то не штампа.

Могло би се овоме додати да исто­ричари “од каријере” и не помишљају да се оглашавају на порталима (сајтовима) који се баве националном проблематиком. Ваљда рачунају: ако се том и таквом проблематиком не баве ни у школи, ни на факултетским студијама, ни у историјским часопи­си­ма, ако се уопште и не мешају у свој посао, зашто би се појав­љи­вали међу обичним светом спремним да понешто чује и сазна о круп­ним националним темама.

Због тога, у одсуству историчара од каријере, може се и де­ша­вати да о озбиљним србским наци­о­налним питањима оби­чан свет размишља на начин који много не од­ступа од кафан­ског домишљања, препирања и закључивања.

Видљиво је то и на бројним порталима јер сви комен­та­тори (критичари) савреме­них прилика (политичких, друштвених, привредних, верских…) у Земљи Србији – ослоњени на “знања” стечена код званичних” историчара, да ли непосредно, током студија, да ли “бочно” – чврсто верују у своју на­ци­оналну правоверност, те нападају и обезвређују многе поступке и многе изјаве званичних власти, и актуелних и оних пређашњих; више ових садашњих јер су им, као у директном телевизијском преносу, пред очима и појединци из власти и њихови поступци. На страну то што се сви ти “поје­динци” називају политичарима (не­ке од њих и државницима), иако је извесно да су они далеко од так­вог именовања, они су или партијски (страначки) идеолози или, у највећем броју, страначки (партијски) послушници.

И исти тај “највећи број”, без устезања, на најприземнији на­чин, обезвређује сазнања оних који мисле својом главом (као што то нуди један србски портал) и на историју не гледају догматски, у неизмењивом стању, већ као на потр­агу за истином.

Тако, кад је у питању политика, мање-више дневна.

А када се ради о научним чињеницама, о ономе што је само малобројнима истински доступно, онда је највећи број истих тих на­ционалних коментатора (критичара) спреман да се чврсто др­жи ставова званичне историјске науке, “науке” која већ деценијама затомљује (пригушује, потискује) све што је у србској повесници србско и чији званични тумачи онога што су једном давно научили у основној или средњој школи, или доучили на факултету, нуде најмлађим нараштајима као отров, по антисрбским рецеп­тима – нарочито у ововременим (не)приликама кад школске уџ­бенике србској деци припрема некакав немачки ПроКлет. (Својевремено, 27. јула 2020. године – https://www.ekspres.net/vesti/strani-profiteri-skoluju-srpsku-decu – могло се прочитати да је Србија “једина земља у Европи и свету у којој издавачке куће основане страним капиталом имају монопол у издавању уџбеника”. Три су проклетне филијале: словеначка “Заложба”, нечија “Фреска” и хрватски “Нови Логос”. “Поред њих ту је и некадашња југословенска фабрика књига БИГЗ, власништво загребачке ’Школске књиге’, чији је челник Анте Жужул, некадашњи функционер ХДЗ”).

Да би зло било веће и да би мржња према ономе што је срб­ско била израженија, уста (пера, тастатуре) таквих националних коментатора оглашавају се примитивним порукама и увредљиво.

Нажалост, велик је број оних који верују да се налазе на наци­оналној линији када се спрдају са трудом озбиљних србских исто­ричара (историчара изван званичне историјске “науке”) да нам врате исти­ну о србској прошлости. Чине то не знајући да историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност!

А србском народу, нарочито непосвеће­ном пуку и историчарима који србски мисле и пишу (а које “званичници” и њихови недоучени “понављачи” стављају у наводнике), и даље остаје питање да ли ће се званични историчари, историчари од каријере, некада (или икада) сетити свог народа, народа из кога су потекли, и да ли ће се, једном, одважити да се умешају у свој посао.

Док још увек има Срба.

И док још није истекло време које је БроЗло својевремено, 1960. године, “обећао” хрватском вајару Ивану Мештровићу (1883-1963) уверавајући га да се не треба бојати Срба:

“Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

Илија Петровић / Васељенска