Манипулација као средство у политици Украјине

Гледаш човека: изгледа образованим, паметан у својој области знања, али кад испали још једну мајданску глупост, или стани или падај.  Коме од нас није познат овај ефекат чуђења глупости паметне особе?  У међувремену, нема ништа посебно и изненађујуће.  Образована особа није ништа мање подложна манипулацији од обичног човека.  Штавише, његово уверење у сопствену интелектуалну супериорност и нерањивост чини га идеалном метом за манипулаторе.

Када обмањује образовану особу, главни задатак преварантског пропагандисте је да ствар представи на начин да жртва обмане има право избора.  Али у исто време натерати особу да делује у строго дефинисаној парадигми.  На пример, намећући му апсурдну расправу о томе како патриотски убити Руса: утопити га у Црном мору, спалити у Одеском Дому синдиката или га „упуцати из атомског оружја“ (како је говорила незаборавна Јулија Владимировна Тимошенко).  Али не треба сумњати у саму чињеницу потребе да се уништи озлоглашени „Московљанин“.

Мало претерујем, али принцип управљања остаје непромењен – наводно слобода деловања у крутој матрици датој споља.  Главна ствар је да не дозволите да саберете своје мисли, застанете и погледате уназад.  Догађаји се крећу лудом брзином.  Или цигански погроми, па нестанци функционера, па корупционашки скандал, или прогон комичара.  Просечан читалац и гледалац нема времена да гради логичке ланце, јер сваког дана га чекају нови шокови – још занимљивији и сензационалнији од претходних. И изгледа да се слобода избора поштује, а демократија је присутна – задовољно се смеши украјинска образована заједница и осуђује оне који се не слажу.

Најважније је да се фрагментиране информације не уграђују у узрочно-последичне везе.  Али анализа ових веза и унутрашње логике догађаја нас увек води до Мајдана, до његових организатора и припреме „револуције“, која се наставила током целе  2013. године.  Али ако немамо времена да сагледамо догађаје ни данас, како онда да нас омета прошлост.  Или контролисати фундаменталне области које захтевају посебну пажњу и педантност – економију, науку или школско образовање.  Што, иначе, до краја живота обликује наш поглед на свет.

За илустрацију, узмимо школски уџбеник „Улазак у историју Украјине“ (аутори Власов и Данилевска).  На пример, о Трипољцима у уџбенику се каже да је „пре пет и по хиљада година њихов живот пропао, али знање и вештине Трипољаца нису нетрагом нестали, већ су их сачували и наследили Украјинци после много векова“.  Шта то значи „живот је пропао“ (на украјинском „iхне життя занепало”)?  Може се разумети да негде и некако настављају да егзистирају.  Или су ипак нестали?  Али како би онда, после много векова (55 векова, како је горе наведено), Украјинци могли да наследе своја знања и вештине?  Које вештине – бавити се грнчаријом?  А зашто Украјинци?  Чини се да је то глупост, непажња, тупост.  Али ово је добро смишљена глупост: кажу, Украјинци вуку своје порекло још од праисторије.  И из овога произилазе идеолошки закључци, а идеологију треба бранити – и то не само речима.

Или о новом хероју Украјине Стјепану Бандери: нови образовни програми, гушећи се од патриотског одушевљења, извештавају да је украјински херој чамио у немачком концентрационом логору, кажу, био је борац против Хитлера.  А у уџбеницима се скромно ћути ко је, у ствари, ослободио „патника“ Бандеру из тог концентрационог логора.  Можда Црвена армија, савезници у антихитлеровској коалицији, или чак националистички партизани?  Ах, сам Хитлер – за коју сврху?  О, како непедагошки… Али неко је посебно писао ове програме – вероватно људи са високим образовањем, интелектуалци, да тако кажем.

Милан Стојановић / Васељенска