Зашто Норвежани не желе у Европску унију

Зашто Норвежани не желе у Европску унију.

Норвешки емитер НРК известио је у четвртак да је на недавном догађају у Министарству спољних послова норвешки амбасадор у Москви Роберт Квиле рекао да жели да се Норвешка придружи ЕУ. Амбасадор сматра да је реч о безбедности Норвешке и да временом чланство у НАТО неће бити довољно.

Истовремено, под безбедносним се разуме и климатска и економска питања.

Норвешко министарство спољних послова пожурило је да се одрекне Квилеових изјава, уз напомену да је то лично мишљење амбасадора. Али изјава није прошла незапажено.

Тако је Марит Арнстад , чланица Стортинг (парламентског) комитета за спољну и одбрамбену политику из Партије центра, која је део актуелне владе, рекла да је изјава амбасадора у супротности са званичном политиком Норвешке, у којој се наводи да је неприкладна. да се одмах пријавите за чланство.

Питање уласка Норвешке у ЕУ у последње време добија посебну актуелност у контексту компликоване геополитичке ситуације у свету. Међутим, иако многи политичари о томе расправљају, још нису предузети конкретни кораци у том правцу.

Чланство земље у ЕУ је већ неколико деценија предмет дебате политичара, партија и покрета. Двапут је у новијој историји једно питање постало толико критично да је стављено на референдум.

Прво народно гласање одржано је 24-25 септембра 1972. Излазност је била 79,2 одсто, а 53,5 одсто оних који су гласали одговорило је „не“. Резултати референдума су били саветодавне природе, али је Стортинг следио вољу народне већине. То је довело до оставке владе Тригвеа Брателија , за коју је чланство Норвешке у ЕУ било питање принципа. Већина владајуће Радничке партије такође је подржала европске интеграције. Присталице ЕУ укључивале су странку Хøире и синдикате.

Уочи референдума у ​​штампи је била активна кампања за чланство, што је делимично утицало на резултате (у децембру 1971, према анкетама, 70% Норвежана је било против), али су на крају победили противници.

Други референдум о чланству у ЕУ одржан је 28. новембра 1994. године. Излазност је била веома висока – око 89 одсто, а опет противници евроинтеграција победили су са благом предношћу (52,2 одсто). Истовремено, у региону главног града (Осло и Акерсхус) број бирача за био је 66, односно 63 одсто. „Најевроскептичнији“ регион био је Финмарк, који се граничи са Русијом, где је 74,5% одговорило са „не“.

Овога пута резултати референдума нису имали последице по владајућу Радничку партију и премијерку Гро Харлем Брунтланд , која се залагала за улазак у Европску унију. Они су остали на власти, а осим тога, Норвешка је остала чланица Уговора о Европском економском простору, чији су услови укључивали интеграцију са ЕУ и придржавање њених директива.

Норвешка се до сада сматра земљом која је најтешње интегрисана са Европском унијом, иако није чланица. Али зашто се никада није придружила и који су главни аргументи противника европских интеграција?

Најважнији од њих је да ће земља ако уђе у ЕУ изгубити још више независности у доношењу важних политичких одлука. За слободољубиве Норвежане важно је да такве одлуке доносе Стортинг и влада, а не Брисел.

Посебно важан фактор у том погледу је слобода управљања ресурсима, првенствено рибарством. Противници чланства страхују да ће друге земље једноставно „испразнити“ рибљи фонд.

Други важан аргумент је да би чланство у ЕУ могло да погоди норвешку пољопривреду и прехрамбени сектор, јер је производња хране у јужној Европи много јефтинија него у самој Норвешкој.

Осим тога, сматрају евроскептици, због посебности географског положаја, еколошку политику такође треба водити самостално.

И на крају, још један од главних аргумената је да је Норвешка, као чланица Уговора о Европском економском простору, већ блиско интегрисана са ЕУ, а многе бриселске директиве су обавезне.

Ово се односи и на спољну политику – земља се увек придружује новим санкцијама против Русије и држављана ЕЕА не захтевају визе за улазак у земљу;

У последње време и противници европских интеграција скренули су пажњу на то да учешће у ЕЕА све више сужава „маневарски простор“ и могућност доношења независних политичких одлука. Захтевају усвајање новог споразума са ЕУ који би више водио рачуна о интересима саме Норвешке и могућности вођења независније политике у кључним областима.

Противљење чланству је и даље снажно: у анкети из марта 2023. 52% би гласало против, 27% би гласало за, а 21% не би гласало на могућем референдуму, према анкети из марта 2023. године. Ако узмемо у обзир само оне који би изашли да гласају, резултат плебисцита би био отприлике овакав: 66,2% „против” и 33,8% „за”.

Истраживање показује да су мушкарци скептичнији према ЕУ него жене. Само старосна група преко 80 година – 59% – је дефинитивно била за улазак у Европску унију. Они млађи би гласали против. Бројке такође показују да су млађи од 30 година највише несигурни: 35% не би изашло на референдум, а 37% би се противило придруживању.

На партијском нивоу, европске интеграције подржава лидерка десничарске партије Хøире Ерна Солберг . Међутим, Хøиреов дугогодишњи партнер у влади, Партија прогреса, се противи. Лидерка странке Силви Листхауг је рекла: „Не требају нам више инструкције из Брисела .

Актуелни премијер Норвешке, лидер Социјалдемократске лабуристичке партије Јонас Гар Сторе, сматра да то питање неће бити на дневном реду у блиској будућности. Међутим, министар финансија и лидер Партије центра Тригве Слагсволл Ведум страхује да би снажна изборна подршка странке Хøире могла довести до нове рунде дискусија након наредних парламентарних избора 2025. године.

Павел Анисимов

Бонус видео