Историјски преседан: Како су Србија и Мађарска изградиле најбоље односе у својој историји

Никада нисам претпоставио да ћу водити паралелни интервју са двојицом саговорника, који су, уједно, отац и син. Србија и Мађарска имају најбоље односе у својој историји већ више од десет година. Те две земље, посматрано са Балкана, постигле су велики, могло би се рећи, историјски преседан. Већ више од десет година, Београд и Будимпешта одржавају најбоље политичке, економске и све друге односе у својој међусобној историји, на највишем нивоу. Био је то разлог да начиним интервју са Андрашом Бенчиком (Bencsik András) и његовим сином Давидом Бенчиком (Bencsik David), који имају значајан утицај на информисање мађарске јавности и врло су добро упознати са мађарско-српским односима.

Андраш Бенчик је познати мађарски новинар, оснивач популарног и утицајног недељника „Мађарски демократ“ (Magyar Demokrata). Основан у лето 1994. године од стране Андраша Бенчика, лист је прославио 30. годишњицу ове године. Недељник „Мађарски демократ“ је наследник првог конзервативног дневника (Pesti Hírlap, историјско издање из 1841. године) након промене мађарског режима 1989-1990.

У јануару 2012. године, Андраш Бенчик, иконични главни уредник листа, позвао је скоро пола милиона мађарских грађана да изађу на улице Будимпеште у одбрану Орбанове владе, као одговор на све јаче нападе Европске уније на мађарску сувереност, покренувши тако Покрет мирне шетње (Békemenet), који је од тада активан, са више од 10 мирних шетњи од 2012. године. Последња је одржана 2024. године. Од свог оснивања, лист „Мађарски демократ“ је покретач мађарског патриотског табора, поштујући традиције и основне вредности нације.

Као производ централноевропског новинарства, „Мађарски демократ“ има за циљ да буде не само мост, већ и повезница између медија Запада и Истока. Овај недељник, са својом сада већ легендарном политичком радионицом, представља један од најважнијих алата у настојању да се очува национални суверенитет против притиска западног либералног мејнстрима.

Андраш Бенчик је, истовремено, једна од најпознатијих медијских личности у Мађарској. Телевизијска емисија “Sajtóklub“ (Прес клуб), чији је он кључни члан, већ деценијама је једна од најпопуларнијих дебатних емисија, где он и легендарни мађарски новинари сваке недеље расправљају о националним и глобалним питањима. Такође се појављује у другим телевизијским програмима. Онлајн издање листа, www.demokrata.hu, има између 1,0 и 1,4 милиона прегледа страница месечно. Године 2016, Андраш Бенчик је од председника Мађарске добио Витезов крст Мађарског реда заслуга, за свој рад.

Његов син, мој други саговорник, Давид Бенчик, европски је адвокат и менаџер изборне кампање. Давид се вратио у Мађарску 2020. године, након скоро двадесет година проведених у иностранству (САД, Немачка, Аустрија, Белгија), током којих је радио као виши представник у Бриселу, међународни лобиста и дипломата за спољну трговину и страна улагања у Немачкој. Награђен је, поред осталих признања, посебним признањем од стране министра спољних послова и трговине, господина Петера Сијарта.

По повратку у Мађарску, постао је виши експерт председничке организације на Универзитету Корвинус у Будимпешти, затим заменик државног секретара за међународне односе у Министарству пољопривреде, а касније је био и шеф кабинета Иштвана Нођија, министра пољопривреде. Након година проведених у државној администрацији, био је генерални директор за међународни развој и односе највећег пољопривредног и научно-истраживачког универзитета у Централној Европи, Мађарског универзитета за пољопривреду и животне науке, а потом и шеф пословног развоја и комерцијални директор велике пољопривредне компаније. Од јула 2024. године, он је генерални менаџер компаније „Demokrata Publishing and Asset Management Zrt” и шеф „Demokrata Consulting 360”. Као једини мађарски учесник у такмичењу “Транспарентан буџет за Русију” 2013. године, Давид Бенчик је у Москви, од Министарства финансија Руске Федерације, добио сертификат у категорији „Међународно искуство у обезбеђивању отворене власти“.

Гледајући из српске перспективе, постоји одређена разлика између Европе и Европске уније. Сви припадамо Европи, али нисам сигуран да Европска унија увек служи Европи и Европљанима. Често нам се чини да постоји одређена разлика. Уколико разлика, коју уочавамо из Србије, заиста постоји, шта треба да се деси да Европска унија поново постане Европа?

Давид Бенчик: Европска унија је била успешна све док је била економска заједница. Било је у интересу свих да све више европских земаља постану чланице, кроз интеграције. За старе је то значило проналажење нових тржишта, посебно тржишта вишкова, док је за нове то била прилика да уђу на највеће потрошачко тржиште на свету. Да смо данас и даље економска заједница, не би било питања о томе да се проширење стави на чекање, да Западни Балкан, па чак и Турска, не постану део Заједнице – изостављам познате разлоге. Европа никада није била уједињена, чак ни Римском царству није успело оно што су хришћанско-демократски оснивачи постигли после Другог светског рата. Можемо постати Европа кроз заједнички интерес, не кроз присилну политичку унију и континентизацију, већ кроз заједничко остваривање наших различитих интереса, ширење просперитета и сигурности. Оно што се данас дешава, јесте да су бирократе у институцијама ЕУ, постепено постављане од стране шефова држава чланица, почеле да аутсорсингују управљање континентом и организују своју моћ „над главама” и иза леђа својих шефова, уз подршку из иностранства, а сада су узнемирене преосталим малим компетенцијама и моћима које шефови чланица још увек имају. Ова либерална глобалистичка елита, коју нико никада није уздигао до статуса владајуће моћи, мора бити збачена са власти и потребно је обновити међусобно корисну сарадњу између националних држава.

Андраш Бенчик: Идеја ЕУ заснована је на суровој чињеници: током протеклих векова, европски народи су се међусобно борили у крвавим ратовима, узрокујући смрт и патњу милиона. Унија је донела могућност мира, што је њена највећа вредност. Али, тада није било речи о „континентној” држави, псеудоимперији. Шта треба да се деси? Европски идентитет, који је збир идентитета народа који овде живе, мора се бранити. И, ако је потребно, морамо ослободити европске народе, земљу по земљу, од угњетавања евроатлантске хегемоније.

Европљани као да се одричу себе: европски народи нестају демографски, европске породице више немају децу, Европљани се одричу својих традиција. Питање слободе и права сексуалних мањина, или разних других мањина уопште, доминира над питањем породице и традиције, односно оним што заиста јесмо. С друге стране, у западној Европи, па чак и на европском северу, све је више имиграната који, чак и након две или три генерације, не постају Французи, Немци или Швеђани, већ остају чврсто укорењени у својим неевропским културама, које инсталирају у Европи. Штавише, прилив миграната постао је веома активна политика Европске уније у последњих десет година. Како је Мађарска успела да постане изузетак од ове политике?

Давид Бенчик: Свет је увек био у стању сталне промене, наша друштва су током векова и миленијума прошла кроз многе развојне периоде, али ово је први пут да имамо кризу виталности, коју верујем да је изазвала замена вере у Бога и моралности неконтролисаним конзумеризмом. Данас конзумирамо не само ствари, већ и људске односе. Данас је срамота за младог човека да у средини или касним двадесетим није имао сексуални однос, односно да буде девица или невин младић. Сутра ће бити срамота уколико у касним двадесетим није имао искуство са припадником истог пола. За младе људе на Западу, појам породице је потпуно празан и неразумљив анахронизам, јер живе према концепту сексуалне слободе, неограниченог уживања у задовољствима, а млади истражују интимне односе и са и девојкама и са младићима, преиспитујући сопствени пол због моде. Ово је, такође, порука коју преносе мејнстрим канали западне цивилизације, ако помислимо на Холивуд или Дизнијеве филмове. Данас, у великим градовима Запада, јавни дискурс тврди да беба емитује две до три тоне угљен-диоксида годишње и то деле на друштвеним мрежама интелигентни, озбиљни људи – без деце, наравно. Некада је дете било благослов. Лепо је од вас што Мађарску називате изузетком, јер ове готово неодољиве деструктивне снаге бомбардују нашу младеж родним и другим лудилима, идеологијама, потпуним разарањем светости интимности и пропагирањем сексуалне слободе. Наша влада, на челу са премијером Виктором Орбаном, пружа јединствену и невероватну подршку породицама, али нажалост, то није довољно. Бирамо подршку деци и породици, уместо илегалних миграната са севера Африке, али Брисел разапиње нашу земљу због тога. Милиони миграната, вештачки усмерених ка западној Европи, преписују историју Европе; демографске промене већ преузимају западну Европу, која се одрекла вере и деце. На овај начин ће се историја поновити, а источна Европа ће преживети и остати хомогена, као што је била након колапса Римског царства.

Андраш Бенчик: Мало сам песимистичан. Сматрам да је распад институције породице, а унутар ње и институције материнства, цивилизацијски феномен. Он је присутан једнако на Истоку и на Западу. Јужна Кореја има толико озбиљан проблем са недостатком деце, да ће, ако се нешто не предузме, њихова популација изумрети. И мислим да ће наћи одговор. Сада, у хиперлибералној ери, клатно се померило до тачке лудила ка индивидуалном себичлуку и необузданој глупости. Помислите на разне родне трансформације, али с временом ће се сва клатна поново окренути и, као што се то раније дешавало, доћи ће до још једне промене парадигме и институција породице ће се поново вредновати. Оне нације које ће још постојати, саме ће почети да напредују. Али, оне које до тада изумру неће бити награђене. Ми, овде, на источном крају Централне Европе, још увек можемо да приуштимо да искрено кажемо да желимо да останемо Мађари – као и Срби – у нашој домовини.

Чини се да су Србија и Мађарска добар пример како суседи, након више од једног века, могу подредити своје односе заједничкој будућности. Да ли би односи између Србије и Мађарске у 21. веку могли бити модел који се може применити на друге земље, првенствено на оне на Балкану, или како воле да кажу у Бриселу: у југоисточној Европи?

Давид Бенчик: То могу потврдити личним искуством. Виктор Орбан ме је именовао за заменика државног секретара у Министарству пољопривреде, од 16. фебруара 2021. Као особа задужена за међународни развој и сарадњу, пуно сам путовао. Боравио сам у Београду и у Војводини, вашој регији, једном месечно или свака два месеца, јер смо имали толико заједничких пројеката. Први пут сам посетио Србију 2021. године са мешовитим осећањима, јер нисам знао шта да очекујем, али после годину дана осећао сам се готово као код куће у Београду, или на селу, или у Суботици. Данас не могу да замислим свој живот без српског кајмака и ајвара, или сремске кобасице; мој једини проблем је што више волим ракију, дуњевачу изнад свега, него „палинку“ (мађарску ракију) и једног дана ће ме овде прогонити произвођачи, због тога. Тајна лежи у реципроцитету, у упознавању, разумевању и међусобном допадању. Ако обоје имамо интерес да себи учинимо боље, боримо се заједно. Срби и Мађари могу заједно да се боре, само се сетите 1456. године, када су у Београду, или како смо то називали, у Нандорфехервару (Nándorfehérvár), Хуњади и Бранковић заједно су се суочили са Османским Царством и победили их заједничком снагом. Имамо на чему да градимо, а задатак свих народа који теже пријатељству је да пронађу заједничке основе, заједничке интересе и да закопају ратну секиру. Боље је бити вољен него бити омражен.

Андраш Бенчик: Нисам историчар, али ми се чини да је, када год су се Срби и Мађари борили једни против других, у позадини увек постојао притисак једне или више великих сила. Много смо патили током векова, а та патња је била незаслужена. Они који су пуни рана, често имају тенденцију да окривљују оне који можда имају једнаке ране као и они сами. Међутим, у последњим деценијама открили смо да, када се притисак на нас смањи или када смо у могућности да се боље бранимо од њега, проналазимо много више симпатија једни према другима, него што бисмо могли помислити. Поносан сам што је мађарски премијер поносан на то што је, када је НАТО почео да бомбардује Србију без објаве рата, а амерички председник желео да користи јужни део Мађарске као базу, Виктор Орбан рекао „не“. Тада сам отишао у југословенску амбасаду – то је још увек био назив – и тражио сам беџ са нишаном, да ставим на своју јакну. Писало је: МЕТА. Носио сам га месецима, дирнут поносом и иронијом која је извирала из српске душе. Било је добро идентификовати се са тим. И данас није другачије.

У Србији имамо најболнији проблем, а то је агресивни напор САД да нашу јужну покрајину, у којој живи албанска национална заједница, претворе у независну албанску државу. Истовремено, бићу врло самокритичан: Срби знају врло мало о својим албанским комшијама, иако су у историјском несагласју са њима. Исто важи и за познавање високо цењене мађарске културе. Живим у граду на самој мађарској граници, па понешто знам о томе. Да ли би почетни тренутак успостављања добрих, чак одличних међудржавних односа требало допунити суштинским упознавањем култура?До јуче је питање мултиетничности и мултикултурализма наметано нама у Србији као идеолошко, а не као практично и животно питање. Како наше две културе могу боље да се упознају на реалистичан начин? Дакле, како бисмо избегли историјске епизоде од пре једног и по или два века.

Давид Бенчик: Хајде да се спријатељимо! Да организујемо српски фестивал у Будимском двору и мађарски фестивал у Београду, доносећи са собом наше гастрономске чаролије и фолклорне традиције. Мађарице са мачјим очима су познато лепе, а легенде о лепоти српских девојака са бадемастим очима су бројне, па нека се наша младеж упозна, живимо тако близу. Људи из бескрајних мађарских равница имају искрену и обухватну жељу за слободом и радошћу, што је позивајуће, а српска врлина је пуна енергије, живота, радости и страсти. Какво усклађивање! Омиљено романтично место за Мађаре је Сентандреја, близу Будимпеште на обали Дунава. Основали су је Срби у 14. веку. Ми Мађари смо обожаваоци српских традиција, укуса и врлина. Шта ако бисмо били свесни тога? Наравно, постоје осетљива питања, попут јужне покрајине Србије, коју насељавају Албанци, али постоје и Мађари који живе у Србији, а које је Тријанонски уговор, који је сурово казнио нашу земљу, довео у такву позицију на крају Првог светског рата. Ову област смо некада звали Јужна земља. Српско-мађарско помирење и пријатељство створиће нову ситуацију. Наши мађарски сународници сада добро живе у Србији, имају своју политичку репрезентацију, чак обављају владине функције у Београду и поштују их. Познајем неколико мађарских политичара у вашој влади, сви говоре српски и мађарски језик, и они су мост између наших народа и земаља. Балинт Пастор, Атила Јухас, Роберт Јакша, или мој пријатељ Арпад Фремонд и многи други истакнути грађани мађарске националности јачају Србију у Београду.

Андраш Бенчик: Такође верујем да, ако се упознамо, ако имамо живи однос у свакодневном животу, ако познајемо једни друге, наше радости и туге, ако можемо разумљиво разговарати чак и о болу из прошлости, тада нас нико не може окренути једне против других. Упознавање доноси симпатију, а симпатија доноси љубав. Има много насеља уз Дунав која чувају сећање на Србе који су тамо живели. Не само Сентандреја, већ и Рацкеве, на пример, која вас памти чак и по свом имену.

Мислим да је претходно питање добар увод у сродно, али много шире питање: како суверене европске нације могу постојати и бити ефикасне у другој европској заједници или другачијој Европској унији, без сукоба међу њима?

Давид Бенчик: Држим да треба да развијамо економску заједницу, уместо политичке уније и интегришемо целу Европу, што је географско питање. Ова експанзија треба да почне са Србијом и Грузијом, а затим и са свим осталим земљама. На основу реципроцитета и уклањањем граница, постићи ћемо мир и миран суживот. Када свако има на уму интересе добробити и развоја других, тада ћемо достићи свој циљ. Када Мађари навијају за Србе да постигну успех, а Срби за успех својих албанских комшија, тада ће то бити предиван свет.

Андраш Бенчик: Европска унија се суочава са озбиљним кризама, као што су трагично ниске стопе наталитета и резултантна празнина коју попуњава имиграција, што мења Запад. Морамо се надати да ће ова криза на крају бити решена на суштински миран начин. Али, да би се то догодило, од суштинског је значаја да државе, било унутар или ван ЕУ, задрже свој идентитет. Такозвана „бела миграција“ је већ почела, са породицама из Западне Европе које се насељавају на Истоку, бирајући сигурност и мир уместо растуће панике. Док постојимо и чувамо свој мир, постоји нада.

Виктор Орбан је једном позвао Србију да преузме централноевропски курс у политици (парафозирам оно што је рекао). Мени се то чинило као позив да се изађе из политичког блата. На који начин би се могла остварити „заједница заједничке будућности“ Мађарске, Словачке и Србије, ако могу позајмити тај згодан термин из кинеског политичког речника?

Давид Бенчик: Све што могу да помислим је да морамо наставити са интеграцијом, са проширењем ЕУ. Нисте ви ти који сте у политичком блату, то је европски воз који је запао у идеолошко блато. Услове за заједничку будућност треба створити. За сада се то ради кроз ЕУ, јер не постоје друге алтернативе у Европи. Европска унија је озбиљно болесна, али добра вест је да постоји лек за проблем, само што специјалисти око пацијента не желе да пацијент добије лек, јер им је у интересу да пацијент остане болестан још дуго. Наша мисија је да, једног по једног, уклонимо малигне лекаре и излечимо пацијента. Европа се тресе и диже. А онда долази ваш ред!

Андраш Бенчик: Мислим да је Виктор Орбан говорио о Централној Европи у ужем смислу речи, која укључује Балканско полуострво. Данас се Србија кажњава, али то је воља САД и дубоких државних снага које настављају да профитирају од подела у овом региону. Наша заједничка будућност је заједничка нада око 300 до 400 милиона људи: Европа која преузима одговорност за сопствено постојање и није у робовању ниједној моћи.

Поред Србије, Мађарска такође врло добро сарађује са Републиком Српском у БиХ. Како оцењујете ту сарадњу?

Давид Бенчик: Мађарска би требало да стекне пријатеље. Готово да смо били избрисани много пута у последњих хиљаду година, јер нисмо имали пријатеље. Пријатељство промовише знање, разумевање и, стога, мир у региону.

Андраш Бенчик: Немамо ни право ни ауторитет да интервенишемо у споровима о којима имамо мишљења, али који су настали вољом већ поменутих великих сила. Али, оно што можемо да радимо данас јесте да наставимо да говоримо о миру.

Давид је у Пекингу имао веома запажено обраћање на Форуму медијске сарадње у оквиру Појаса и пута. Зашто је Кина важна за европске нације?

Давид Бенчик: Дух Појаса и пута је оно што Европи сада треба. Нова заједница за заједничку будућност човечанства. Кина има много дужу историју од Европе и у филозофском смислу је богатија од нас на много начина које свет треба да зна. Кина може да изгради мост између наших цивилизација за добробит целог човечанства, оно што председник Си Ђинпинг, такође, назива заједницом за заједничку будућност човечанства. У 16. и 17. веку, или можда чак и раније, Кина је била најнапреднија цивилизација на планети, чак и у поређењу са европском цивилизацијом. Нажалост по њих, Британско царство, са својим незаситим апетитом, стигло је средином 18. века и ударило чизмама пуним блата и пиратском менталитетом о порцелански вазу из Минг династије. То је у историјским књигама познато као Опијумски рат, али у Кини се назива Велика срамота, јер је кинеско друштво, са својим вишим нивоом цивилизације, било понижено од стране софистициране, али арогантне европске силе. Овом агресивном британском центру моћи придружиле су се САД, смрћу председника Франклина Д. Рузевелта 1945. године и сарадњом председника Харија С. Трумана, који га је наследио, а та сарадња траје до данас. Кина, са друге стране, нуди нови почетак, нову парадигму. Појава и признавање које вековна нација, која још увек држи свет у својим рукама, покушава да одложи по сваку цену, уз снажну подршку двоструко старије културе која зависи од ње, али истина се пробија, попут воде. Свету је потребан баланс и мир, а Кина то нуди.

Андраш Бенчик: Да, мултиполарни свет се не може спречити нити успорити. Мудри се хватају сваке пријатељске руке, са пријатељством.

Како би сарадња суверених европских нација са Кином требала да изгледа у будућности?

Давид Бенчик: Свету је потребан баланс и мир, а Кина то нуди. Она не жели да Европа и други континенти играју подређену улогу, као што је англосаксонска хегемонија робила, понижавала и пљачкала свет вековима. Нова заједница може бити изграђена за заједничку будућност човечанства, али свет се мора борити за ову прилику. Промена не долази бесплатно, а англосаксонски центар моћи, који је и даље доминантан данас, веома је јак. У том контексту морамо бити у стању да градимо.

Андраш Бенчик: Кина никада није водила освајачке ратове. Верују у трговину, сарадњу, иновације и органски развој. И радо ће радити са свима који размишљају попут њих.

Ви сте главни и одговорни уредник(ци) утицајног недељника у Будимпешти. Наравно, постоји и посећена онлајн верзија Мађарског демократа. Са каквим изазовима се суочава мађарска јавност?

Андраш Бенчик: У Мађарској, срећом, постоји јачи табор присталица суверене нације, који, познавајући нашу историју, чине све што могу да промовишу мир, јер су ратови изазвали непроцењиву штету. Срећом, наш уреднички тим није сам у овом духу.

Мађарска није одустала од сарадње са Русијом, иако је чланица Европске уније и НАТО-а. Зашто је Русија, земља са којом је Мађарска имала болне историјске епизоде у 19. и 20. веку, важна за саму Мађарску, али и за Европу?

Давид Бенчик: Русија је сада непријатељ број један у мејнстрим медијима, који пропагирају ставове западних, претежно вашингтонских глобалистичких кругова. То је трагедија за Европу, јер би, ако би европска индустријска интелигенција и инжењерска креативност могле слободно да се повежу са бескрајним и приступачним руским енергетским ресурсима, то створило нови квалитет у свету и такође би допринело ослобађању Европе од понижавајућег утицаја САД. Поново бисмо могли имати глас у свету. И када сви на свету подржавају мирну економску интеграцију Русије, која је везана за Европу са хиљаду нити, то ће постати историја, јер је Русија вештачки уклоњена из Европе од стране прекоморских хирурга, а те ране и ожиљци никада неће бити зацељени. Достојевски је исправно рекао: „Сви смо изашли из Гогољевог шињела“.

Андраш Бенчик: Могао бих наставити. Чехов, Булгаков, Јесењин, Пушкин, Андреј Рубљов, Мусоргски, Чајковски и тако даље… Русија, наш комшија, једнако је део Европе, јер се Европа протеже до Урала. Имали смо горка искуства са Русима, али смо такође имали и много дирљивих искустава, да не помињемо да је један од наших краљева из куће Арпадовића довео руску супругу, принцезу Анастасију, из Кијева, а кнез Ференц Ракоци II, када је скупљао новац и оружје за марш за слободу против аустријских освајача, преговарао је са царем Петром Великим. Другим речима, нема потребе да остављамо ране отвореним, али у исто време, огромна земља нуди фантастичну прилику било којем добронамерном комшији. Зашто не искористити то?

Бранко Жујовић / eagleeyeexplore

БОНУС ВИДЕО: