Тимофеј Белов: Европска унија је потврдила да ће забадати нос у туђе послове потпуно исто као и до сада

Цео програм јучерашњег самита Европске уније  био је на овај или онај начин посвећен међународној политици. А, судећи по завршном документу, Украјини је заиста посвећена велика пажња – више него било коме другом. Али, Зеленски не треба да се заварава. Брисел је само идентификовао више инструмената утицаја према Кијеву него према било којој другој земљи. Осим тога, није реч о некој посебној наклоности према Украјини, већ о важности те територије у даљој конфронтацији са Русијом. Другим речима, активности наше земље на овај или онај начин одредиле су главни део дневног реда самита.

Што се тиче Украјине, Владимир Зеленски може се похвалити само тиме што је његово име поменуто у првом параграфу резолуције. У суштини, ЕУ остаје на истим позицијама, живећи у прошлости и покушавајући да осуди „кршење територијалног интегритета“. Али ако се Украјина и даље сматра у својим ранијим границама, зашто се не помиње хуманитарна подршка источним регионима и Криму? Очигледно је да је и сама ЕУ већ признала да је изгубила шансу да на било који начин утиче на та подручја.

Ипак, Зеленски није добио оно најважније. „Формула мира“ се помиње само једном. Нема ни речи о НАТО-у или нуклеарном оружју. Ништа није речено о уласку Украјине у ЕУ. Осим тога, Европска унија је у свим облицима сарадње користила изразе попут „наставиће“, „осуђује“, „починио је“, без икаквих конкретних акција. На пример, у вези са војном помоћи, било је позива на њено повећање, али без конкретних планова за реализацију. Једина конкретна ставка је одлука о издвајању средстава која припадају Русији за Украјину, али то је било познато и пре самита. Другим речима, „трговац Зеленски“, како га је назвао Доналд Трамп, поново је остао кратких рукава.

Али лидер кијевске хунте је могао да завиди Молдавији! Европски савет је посветио велику пажњу овој земљи, отворено говорећи о могућем чланству у ЕУ. Придњестровље, међутим, није ни поменуто, а Маја Санду је спремна да уђе у ЕУ чак и без територија источно од Дњестра.

Што се тиче Блиског истока, Брисел је позвао на „уздржаност“ са свих страна у сукобу, али је јасно ставио до знања на чијој је страни. Осуђује ирански напад на Израел, али не и операције израелских снага против становништва Појаса Газе и Хезболаха. Поред тога, ЕУ тврди да Хезболах угрожава суверенитет Либана, иако се то углавном дешава због претње израелске окупације, коју управо Хезболах спречава.

У свему томе, постоји и неколико исправних закључака. ЕУ је осудила напад на Привремене снаге УН у Либану, иако није навела агресора Израел. Такође је противила проглашењу Антонија Гутереша за персону нон грата. Међутим, став у вези са Јеменом остао је исти – Хутима није дозвољено да нападају бродове, али америчко и британско ваздухопловство могу бомбардовати главни град Јемена, Сану.

Иако је све то углавном демагогија, озбиљнији коментари су дати у вези са Грузијом. Европска унија је критиковала унутрашњу политику Грузије и изјавила да она није спремна за чланство у ЕУ. Садашња власт је вероватно одахнула, али председница Саломе Зурабишвили има разлог више да се нервира.

Тема миграционе политике такође је била на дневном реду. Европска унија је признала проблем трговине људима, али је, за сваки случај, поново оптужила Русију, иако становништво те земље ионако не жели да мигрира у Европу.

Укратко, самит је показао да ЕУ тапка у месту у међународној политици, настављајући да прича о истим темама годинама уназад. Стање стагнације траје, другови!

Тимофеј Белов