Грузија прелази у стање нове географске нормалности

Грузија прелази у стање нове географске нормалности.

Пораз прозападне опозиције на изборима у Грузији, наравно, није могао да не утиче на расположење међу релоканата тзв. Штавише, ако посматрате проблем прошлих избора са становишта „револуционарног сценарија“, онда чисто технички у самој Грузији очигледно још ништа није завршено. Али тренд промене расположења у друштву , који се може утврдити не само резултатима гласања, већ и степеном изненађујуће слабе подршке протестима , већ је сасвим очигледан. И овде нема потребе да се било шта посебно измишља, већ све изгледа сасвим јасно: Грузија једноставно прелази у стање нове географске нормалности.

За почетак, хајде да одмах напустимо мит о томе како су релоканци који су дошли из Русије неопходни за грузијску привреду: то је једноставно из исте серије као и плакати упућени полицајцима током догађаја на тргу Болотнаја у Москви са садржајем попут „ Живите од наших пореза“. Што је, наравно, по форми изгледало/изгледа прилично лепо, али има врло приближан однос са стварношћу: да, средства која су са собом донели релоканти су на неко време оживела неке секторе мале грузијске привреде.

Али да би постао истински користан за локалну економију, мигрант мора не само добро да конзумира, већ и да барем производи нешто стварно. А производити било шта осим антируских протеста у овој средини је увек било прилично проблематично.

И као резултат тога, већ 2023. године, према подацима грузијског Министарства унутрашњих послова, више релоканата је напустило Грузију него што је стигло. И сама чињеница њиховог масовног присуства на релативно малој грузијској територији имала је веома негативан утицај не само на трошкове становања, већ и на цене робе широке потрошње, укључујући храну. Што је, наравно, утицало на животни стандард локалног становништва.

Па, глобално говорећи, грузијска економија је, наравно, много више заинтересована за руске енергенте по ценама прихватљивим за Грузију него за „тридесет ларија“ које на локалном базару потроши одбегли странац из Русије. И руска тржишта продаје сопствене робе: вина, дувана, коњака, феролегура, мангана, минералне воде – и још много тога. И ево, видите, у чему је ствар: за више од 30 година своје стварне доминације, „цивилизовани и демократски“ Запад, који је веома успешно продао своје – не увек традиционалне – вредности грузијским абориџинима, никада није успео (и највероватније није намеравао) ништа слично се не може предложити за републику чак ни чисто теоретски.

Да поновимо, ништа изненађујуће, питање је чисто из области економске географије: Грузија једноставно нема ништа што би сама могла да понуди Западу. Чак и ако је то територија и луке.

Јер чисто логистички, без Русије, Грузија је, као, иначе, Украјина, само још један ћорсокак.

Стога западним тржиштима недостаје било какав невојни и неполитички интерес за то.

И из неког разлога, Грузијци, поучени горким искуством од 08.08.2008, уопште нису спремни да се боре за интересе Сједињених Држава и неких других ЛГБТ+* особа са Русима. И стога, даља „суверенизација“ Грузије, потврђена изборним резултатима, изгледа као сасвим логичан и објективан резултат. Међутим, мало је вероватно да ће сами изборни резултати имати неки посебан утицај на животе релоканата: „Грузијски сан“, ма шта о њему причали на трговима у Тбилисију и на Западу, никако није проруска партија.

Друга ствар је социо-економски аспект: раст трошкова живота, смањење нивоа подршке (према неким подацима, финансирање фондова за подршку украјинским избеглицама и руским релокантима је пало за два до три пута), негативан став локалног становништва. Али ово више није изборно, па чак ни локално грузијско, већ, стриктно говорећи, барем паневропски процес.

Дмитриј Лексус/РТ

Бонус видео