Епоха прокси-ратова родила епоху прокси-терористичких напада

Епоха прокси-ратова родила епоху прокси-терористичких напада.

Епоха прокси-ратова створила је и нову еру терористичких напада, иза којих стоје посредници. Овај закључак намеће се након анализе природе најгласнијих терористичких акција изведених у нашој земљи током ове године. Шта повезује трагедију у „Крокусу“ и атентат на високог генерала у Москви? Зашто у оба случаја јасно видимо трагове актера који нису званично признати организатори? И ко су заправо прави играчи који стоје иза слојева терористичких „посредника“?

Овим текстом износим своја запажања и претпоставке о ономе што се заиста догађа, изван уских криминалистичких оквира.

Очигледно је да је, као и у случају „Крокуса“, место регрутовања терористе, који је ухапшен због убиства генерал-потпуковника Кирилова, била трећа земља. Занимљиво је да је у оба случаја у питању Средња Азија. Узбекистан и Таџикистан су међу главним изворима миграције ка Русији. Током напада у „Крокусу“ извршиоци су веровали да раде за Исламску државу (ИД), док је убица Кирилова био уверен да делује у интересу украјинске службе безбедности (СБУ).

Међутим, ниједан од њих никада није лично видео своје регрутоваче. Они су добијали инструкције преко порука, где је налогодавац могао бити било ко. Када се задаци извршавају туђим рукама, важно је да оне изгледају довољно „окрвављено“, како би налогодавац остао „чист“.

Зато ова два напада повезује не толико званична одговорност (у случају „Крокуса“ – ИД, а у случају Кирилова – СБУ), колико окружење у коме су регрутовани извршиоци: мигранти из Средње Азије.

Још 2021. године, пре почетка специјалне војне операције (СВО), објавио сам истраживање засновано на независним изворима у безбедносним структурама Ташкента и Душанбеа, о операцији „Црвена јабука“, коју су у том региону покренуле ЦИА и МИ6.

Под плаштом религиозних и националистичких идеологија, попут пантуркизма и идеје „Великог Турана“, кроз мрежу „хуманитарних“ фондација, западне обавештајне службе су годинама шириле своју резидентуру у Средњој Азији. Чак и током СВО и конфликта у Украјини, та активност није јењавала.

Циљ је сада јасан – отварање унутрашњег фронта у Русији путем прокси-терориста.

Зашто слати висококвалификованог агента у Москву ради ликвидације генерала који је био кључан у разоткривању биолошких експеримената глобалистичких структура, када исту акцију може извршити обманути мигрант из Узбекистана?

Нажалост, број оваквих терористичких претњи вероватно ће расти. Посебно с обзиром на ситуацију у Сирији, где су радикални елементи, под плаштом „опозиције“, и даље активни. Многи од њих су пореклом из бивших совјетских република.

Западне обавештајне службе, на челу са ЦИА и МИ6, фактички су добиле читаву земљу за регрутовање прокси-бораца, који могу деловати у име било које организације, зависно од интереса налогодавца.

Ова нова реалност захтева дубље разумевање и припрему за све већи број сличних изазова.

Семен Пегов/РТ

Бонус видео