Терор и демократија, заједно или спрега

Према објашњењу датом у Речнику српск­о­хрватскога књиже­в­ног језика, Нови Сад/Загреб 1967, демократија је “политич­ки поре­дак у којем сувере­на власт припада народу, систем народ­не вла­да­вине”, али и “по­што­вање једнакости, слободе и слободног учешћа у друштвено­-по­литичком животу”. Реч је, иначе, грчког поре­кла и изведена је од речи demos (земља, свет, народ) и krateo (вла­дам). По свој прилици, о поретку у коме влада народ по­чело је да се говори у старој Грчкој, почетком 6. века пре Христа, у време кад су борбе између атинског демоса (“наро­да”) и моћне родовске аристократије зване еупатриди (“они који поти­чу од бла­город­них отаца”), достигле највећу оштрину.

Тек је грчки државник Перикле (495-429. пре Христа) могао да констатује да је из дуготрајне борбе између демоса и родовске аристократије настало ново државно уређење којим је олигархијско уређење (владање малобројних родова) би­ло срушено, а врховна власт прешла је у руке демоса, односно већине у држави.

О овој промени која је, показало се, представ­ља­ла догађај од изузетне важности за будућу цивилизацију, сведочио је, мада прили­чно уопштено и неодређено, и Аристотел (384-322. пре Христа), грчки философ, човек коме се тај но­ви поредак баш и није допадао: “Државно уређење све више је гу­било свој строги поредак кривицом људи ко­ји су се заносили дема­гошким циљевима… Атињани се нису та­ко строго придржавали за­кона као што је било прије”.

Без обзира на Периклово објашњење да у демо­кра­тији влада већина грађана, Братољуб Клаић (1909-1983) ововремени тумач страних речи и израза, казује да је “демо­кра­ција (по­ред демократија) влада народа; политички поре­дак у ко­је­м власт при­пада народу”.

ВИЛ ДЈУРАНТОВА СУМЊИЧАВОСТ У ДЕМОКРАТИЈУ

Вил Дјурант (1885-1981), амерички историчар и философ, нешто је сумњичавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво проучимо, јер она је један од истак­нути­јих експеримената у историји управљања. Она је, као прво, огра­ни­чена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физич­ки је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих гра­дова Атике… Унутар овог љубоморно ограниченог круга од 43.000 грађана међу 315.000 ста­новника Атике политичка моћ је… формално једнака… За Атињанина је грађанин човек… слобо­дан, спреман и способан да служи др­жаву у свако доба. Нико ко је подређен другоме или ко мора да за­рађује за живот не може има­ти времена или способности за ове слу­жбе… Свих 115.000 робова у Атици, све жене, скоро сви радници, свих 25.000 ‘мете­ка’ или странаца становника (са при­временим боравком, дакле – ИП), и према томе и велик део трговачке класе искључени су из права гласа”. Према оно­ме што нам казују одговарајући књижевни и епиграфски извори, само једна осмина атичког станов­ништва представљала је демос, од­но­сно народ, што значи да се искључиво на ту заиста незнатну ма­њину односе Пе­риклове речи о равноправности за све; са­свим довољно да оправда Дјурантов став о демократији као јед­ном од истак­нути­јих експеримената у историји управљања.

Мимо тога, у “демократској мањини” било је и оних који су, ослоњени на сопствено материјално богатство, али и на у међувремену потиснут породични (родовски) углед и утицај, веровали у своја преча права да одлучују у име демоса и њих није ни интересовало да ли је оно што су одлучили заиста било у интересу истога тог демоса, народа.

Демократија је, дакле, без обзира на језичко значење, а по схватању америчког лингвисте и философа Ноама Чомског (1929), “систем у коме одлуке доносе… повезане ели­те. Народ је само посматрач збивања а не учесник у њима, ка­ко нас водећи де­мо­кратски теоретичари то­ме уче. Народу је доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњих, али ни­ка­ко не треба да се ме­ша у послове – попут со­ци­јалне политике – који се њих уопште не тичу”, чему ће Џон Адамс (1735-1826), амерички државник, други по реду председник, додати да је “неопходно одбранити појединца од већине”.

Они који демократију цене према управо изреченим судовима, лако ће закључити да “чисто демократске институци­је морају, пре или касни­је, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”, а “усвајање демо­кра­тије фатално је за добру власт, за слободу, за закон и поредак, за поштовање ауто­ритета и за религију, и мора да произведе хаос из којег ће се издићи нова светска тиранија”.

Да дођу до таквога закључка помоћи ће им и схватање енглеског философа и математичара Бертранда Расела (1872-1970) који каже да “фанатично веровање у демократи­ју чини демократске установе немогућима”.

Из тога угла треба гледати и на збивања којима смо ових дана присуствовали путем директних телевизијских емисија, збивања прилагођена онима који у Србији, као безначајна мањина, упорно верују да их лично финансијско или какво друго опипљиво богатство препоручује да одлучују у име већине. Подразумева се да њихови “мањински разлози” увек могу наићи на разумевање просте светине, ако ни због чега другог, а оно због наивног веровања да би неки од таквих “мањинских разлога” њихову простоту или опредметио вредностима налик онима које поседују њихови “политички” узори, или би сопственој простоти приписали у заслугу што су учествовали и некаквој промени, макар се очекивана корист од такве промене претворила у ненакнадиву штету.

ПРОСТУ СВЕТИНУ ЧИНЕ УГЛАВНОМ МЛАДИ

Занемаре ли се на час разлози и очекивања, не може се побећи од истине да, барем према ономе што се могло видети у безглаво јурцајућем “крупном плану”, поменуту просту светину чине углавном млади.

И то је разумљиво јер се млади у Србији већ годинама образују и васпитавају на антисрбским школским програмима, у складу с демократским налозима које је пре шездесетак година формулисао амерички дипломата Џорџ Кенан (1904-2005) “да треба уништити и школу и омладину и да је то претходница за уништење цивилизације”, а у наше дане освеженим обећањем да ће “они” инсталисати “ЛГБТ идеологију као саму срж демократије”, те да их неће занимати како се на то гледа у култури и традицији појединих народа.

И уче из уџбеника чију садржину одређују некаква брисала, или лабриси, или брисогузи, а издаје немачки концерн Klett који под “домаћим” називом Група Klet Србија, са својим хрватским и словеначким филијалама држи скоро девет десетина српског уџбеничког тржишта. Зато се и дешава да се у Министарству просвете у Србији више води рачуна о томе шта ће му поручити поменута брисала, него што му налажу захтеви за заштиту србскога националног образа и србске националне части.

Па ће, супротно томе, један забринути некадашњи учитељ рећи да “људи који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету, сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до окончања неког од видова започетог школовања) чији би уџбенички садржај био усклађен с оним што се може означити као српски национални идентитет, не могу учествовати национални крвници српског народа, какви су у нашем случају Немци са својим хрватским и словеначким сателитима”.

Што у србској просветној пракси није тако, разлог можемо потражити, и наћи, у оној институцији званој Академонија наука, Кнеза Михаила 35 у Београду, али и у њеној “изборној бази” по разним унезверитетима и факултетима, нарочито наставничким, где се већ деценијама прежвакавају скаске о Србима придошлим у 6. и 7. веку ниоткуд, без повеснице, без језика, без писма, без духовности…

Таква је судбина младих, а можда се међу онима “из позадине”, на антисрбским сметлишним мрежама типа Васељенске телевизије (до пре две године примерно србски уређиване) називаним “мирним демонстрантима”, налазе и лица у “озбиљнијим” годинама, школованим у истим школама које су учили и њихови млади “протестни” саучесници, али је и то некакав знак да се та врста “демонстраната”, или “протестаната”, прибојава непосредних последица могућега личног јурцања или каквог другог исказивања “разложног” (не)расположења.

Мисли се ту, пре свега, на могућност да полиција неће на прави начин схватити смисао већ помињаног јурцања и да би се то некоме могло обити о главу. Како се то 9. јула могло видети из директног телевизијског преноса, “младих јуришника” било је много мање него “мирних демонстраната” који су се врло трудили да буду мирни колико и полиција.

Признајем, мирноћа ових других врло ме је бринула, све у страху да би “мирни демонстранти” заборавили на своју “мирноћу”. Мада то није виђено у преносу, охрабрило ме је званично саопштење да је понеко ипак био ухапшен, да ли неки јуришник, да ли неки “мировњак”.

Док су се бројни “аналитичари” утркивали да “открију” ко стоји иза “мирних протеста” у којима је страдало стотинак полицајаца (једном од њих сломљене су обе ноге) и десетак “мировњака”, могло се чути и прочитати да се ради о “нападу на саме темеље демократског поретка у Србији”, да протести “нису масовни, али су агресивни”, да “опозиција на челу са Ђиласом покушава да преузме протесте”, да се ради о “профашистичким хордама”, да су “инструиусани са стране”, да је… да су…

И, нарочито, још увек је непознато свима, не само “аналитичарима”, већ и безбедносним и осталим “структурама” у Држави Србији, ко је организовао протесте, мада су неке новине објавиле слике петорице непознатих ликова “произведених” у “вође рушења и паљења Београда”; праве организаторе нико не именује, па се обичан свет пита ко их штити и са којим циљем.

Ниједан од тих “аналитичара” није се запитао како то да органи задужени да брину о реду и миру у Држави Србији и одговорни за њен опстанак, нису од похапшених, а било их је, и има их, нису успели да сазнају ко је “главни” у свим тим збивањима. Али се зато могло чути да је Борко Стефановић, један од “важних” опозиционара, онемогућен да се тамо покаже, да је ударен Вук Јеремић, други од “важних”, да је повређен Сергеј Трифуновић, трећи “од њих”, да је “врло важан” Драган Ђилас добио каишем по стражњици (но, но, лепи дечко!) да је Бошка Обрадовића напала полиција а он седи на ивичњаку и смеје се, да је Срђан Ного (ко ли је тај, нисам успео да сазнам зна ли га ико, само је један од четрнаест испитиваних кренуо да ме збуњује питањем нисам ли мислио на песника Рајка Нога), да је, дакле, све “спонтано” (као спонтани побачај) јер опозициони лидери нису успели да “на време” осмисле и поведу протест; толико “спонтано” да је “протест” почео истовремено у Београду и Новом Саду, можда и на неком трећем месту.

Чак је и наивчинама попут мене јасно да су досетке о физичком онемогућавању помињаних опозиционих вођа толико будаласте да “непримерено” постаје и питање како то да се полицији, и другим истражним органима – ако их има, још није дало да “открију” ко је у свему томе главни; није ваљда сваки од ухапшених Мали Радојица (“на јунаке, муке свакојаке”), па да неки од њих, ако већ не зна ко га “организује”, није признао да је написао бар “Горски вијенац”.

Ако се у томе није успело, намеће се питање да ли органи задужени да брину о реду и миру у Држави Србији, знају какве су се обавезе прихватили и да ли су уопште способни да своју свету обавезу испуне.

Јер, објективно говорећи, грађани Србије довољно су узнемирени причама бројних званичника најразли читијих фела, нивоа и (не)надлежности о лако препознатљивим криминалним радњама познатих “политичара” и “пословника”, њиховим тестерама, “зарађеним” стотинама милиона евара, вешалима за неистомишљенике, претњама које на “друштвеним” мрежама обећавају нечију смрт, пребијањима неких новинарки које не пишу похвално о њима, онемогућавању грађевинских радова на објектима од јавног значаја, док се за перуперића који се послужио новчаником из туђега џепа, или је дужан некој банци, или је о својој комшиници изговорио неприкладних реч-две, или је, трезан или под гасом, протрчао кроз црвено светло, или је у вожњи без сигурносног појаса користио телефон, без премишљања налази законски основ за прекршајно или кривично гоњење – а све то не би ли се демократски потврдило да су неки једнакији од других; није ни чудо што се многи окрећу против своје државе јер такву једнакосну политику “правдају” могућом рачуницом постојећих власти да ће се и њима гледати кроз прсте када постану опозиција.

Уистину, све то казује да се “протестна” дешавања (не само у Београду) морају изједначити са тероризмом, што би, по природи ствари, значило да се наводно политичке групације које спроводе терористичке активности морају прогласити терористичким организацијама, мора им се забранити рад (подразумева се њихово брисање из регистра политичких организација), те да се руководство тих организација, укључујући и њихове идеологе, нужно мора прогласити терористима и привести “познанију права”. А врло добро се зна ко у овим условима, и организацијски и појединачно, делује терористички: они који су бојкотовали јунске изборе и који су наредних петнаестак дана искористили да припреме своју терористичку “мисију” усмерену на поништавање изборне народне воље.

Уз целу “протестну” причу помиње се и “страни фактор”, мада је све то врло неодређено: једна Украјинка, два Јеврејина, можда неко прећутан, али би чудо невиђено било ако би та лица, тек тако, на брзака, могла ишта да ураде организовано.

Ипак, прихватимо ли да је у сва поменута “протестна” дешавања умешан и “страни фактор”, прво питање које ми пада на ум јесте како то да се тај “страни фактор” није обратио најпре мени, већ некоме неименованом а спремном на “сарадњу”, једном, двојици, тројици… И пада ми на ум поодавна изјава једног америчког новинара да његове новине ништа са своје главе не пишу ружно о Србима, они само преносе оно што “неки” Срби пишу и говоре о себи и својој Држави.

Кад је већ тако, мора бити да “страни фактор” добро зна који су то јадни Срби спремни да се за “порцију рибе” одрекну својих предака, својих ближњих и Отаџбине коју, из њима познатих разлога, више не сматрају својом; макар то било по узору на онога “нашег” академона ожалошћеног што му, уместо србскога, матерњи језик није енглески, или онога Марковића, “оца социјализма” коме је било свеједно хоће ли Србијом владати Обреновићи или Хабзбурзи…

И, опет, кад је већ тако, може се сматрати сигурним да она “мисао” Карла Маркса (1818-1883) да би Србију требало извући на дебело море не би ли се тамо потопила зарад евробовске среће, више не звучи као претња или неостварљива жеља. Србија је већ препуна јадних Срба, бивших Срба, Срба из дебелог црева, и једних и других и трећих, и многих њима сродних, у маси антисрбски школованих и спремних да Србију потопе у јаму сопственог ништавила и мржње, најпре према себи и својима ближњим, а потом и према свему што је србско.

Такви отпадници од Србства не виде себе као продужену руку “спољњег фактора”, они, ваљда, себе сматрају спасиоцима оне “цивилизације” која је вековима практиковала геноцид; “цивилизације” у чије је име, после петогодишњег “изучавања”, последњег дана септембра 1966. године, петнаесторица најистакнутијих америчких научника: антрополога, астронома, биохеми­ча­ра, психијатара, економиста, социолога и ратних планера, осмислило нову ратну доктрину “рата без рата”, односно “рата без метка” и, истовремено, изразило своје жаље­ње што је ме­дицина спречила толике болештине и наруши­ла при­родну селекцију да опстају само најспособнији.

На крају, помињањем неког неидентификованог “спољњег фактора”, и средства јавног општења, и разни “аналитичари” свега и свачега, и “браниоци” друштвеног поретка у Држави Србији, наивно и бесмислено “препоручују” да се домаћи терористи аболирају, односно унапред ослободе било какве одговорности. Друкчије речено, таквом би аболицијом “протестантски политичари” стекли неотуђиво право на терористичко деловање у виду заната.

Из тога проистиче и потреба, можда и обавеза, ако у власти уопште постоји воља да се Србство и Србија спасу, да се измени изборни закон у Србији. Најпре, треба подићи изборни цензус на седам или осам процената. И треба забранити предизборне коалиције; сва­ка по­ли­тичка стран­ка заинтересована за узимање власти морала би на изборе изаћи самостално. Са тим у вези, треба предвидети да се странке које не пређу цензус аутоматски бришу из регистра поли­тичких организација.

На основу тако измењеног изборног закона треба расписати изборе и онда сачекати резултат. И када се покаже да су у парламент ушле свега две или три странке, а да су оне које су у ранијим сазивима деловале на ситним шићарџијским, уцењивачким рачуницама, тек тада ће се моћи озбиљно разговарати о полити­ч­ким односима у држави.

А после тога, ако нека групација буде желела да се нађе на политичкој сцени и региструје (или изнова или у некој друкчијој форми), њен предложени програм ваља подврћи озбиљној стручној провери, с јединим циље­м да се види да ли такав програм садржи нешто радикално ново, нешто чега нема у програмима “преживелих” политичких стра­нака. Објективно, све странке имају сродне програме, са скоро истоветним поставкама (нико неће рећи да му је мајка курва), те би само нешто заиста ново могло дати легитимацију “новој” странци да искорачи на политичку сцену.

Велик проблем српске политичке сцене, и у партијском, и у привредном, и у државном смислу, представља и чињеница да највећи део оних који одлучују о судбини српске државе и српског народа не располажу способностима које би их квалификовале за обављање “додељених” или самопреузетих послова. Тако нешто дешава се због тога што се не бирају лица позната именом и презименом, већ се “бирају” странке које народној скупштини, уистину страначкој, намећу и лица која у нормалним околностима не би завређивала да се као саговорници нађу ни за кафанским столом.

Не учини ли се у Србији нешто заиста коренито, неће се много чекати да се они којима је стало до Србства, запитају шта је Његош мислио кад је срочио онај десетерачки стих:

“О кукавно Србство угашено”.

Илија Петровић