Од оптужнице до рехабилитације: Истина, пресуда и сенке над судбином Драже Михаиловића

Оптужницом против Дра­же Михаиловића, сачињеном у 47 тачака, тражена је “беспоговорна и ‘до­след­на’ при­мена члана 3, тачке 3, 4, 6. и 7. на брзину усвојеног Закона о кри­в­ичним делима против народа и државе, првенстве­но пројектова­ног за ма­совно скидање глава починиоцима дела ‘из­даје и ратних злочи­на’ из редова твораца и припадника четничке организације, изне­д­рене из југословенске вој­ске у отаџбини: ‘про­го­њеног оста­т­ка страног окупатора, квис­линга и њихових сарад­ни­ка’, ‘непо­прав­љи­вих краљевих офици­ра’ и ‘организатора ору­жа­них банди ство­рених у циљу насилног обарања ново успостављеног држав­ног уређења и поретка”.

Упореде ли се првих двадесетак навода садржаних у Оптужници против Дра­же Михаиловића и ос­та­лих, као и један доцнији, из фебруара 1943. године, с оним што пише у Хронологији ослободилачке борбе на­рода Ју­гославије 1941-1945, Војноисторијски институт, Београд 1964 (лат), која на пун­их 1267 страна фор­мата А4, из дана у дан, по некадашњим ре­пу­бли­ка­ма брозовске Југославије, прати сва рат­на збивања, паж­љи­вијем читаоцу не могу промаћи извесна не­сла­гања, врло често и изузетно крупна, неслагања која речену Опту­ж­ницу умно­гоме чине произвољном:

– Према Хронологији, почетком новембра 1941. године, у околи­ни Брајића, код Љига, четници су стрељали 17 лекарки и болни­чар­ки и 16 бораца Посавског и Космајског одреда, већином рањеника, док Оптужница тврди да су четници 4. новембра, близу Равне го­ре, убили око тридесет на превару заробљених партизана, као и 18 девојака упућених у Ужице на болничарски курс;

– Према Оптужници, новембра 1941, четници су у Брајићи­ма, на месту Дренови Врх, стрељали око 500 заробљених партизана и њихових присталица, али тога податка нема у Хронологији, иако број стрељаних осо­ба и није баш за заборављање;

– Оптужница вели да је у ноћи између 13. и 14. новембра Дра­жа наредио свом команданту Даку Тешмановићу да “око 365” за­ро­б­љених партизана преда Српској народној стражи а ова Нем­цима, од којих је стрељано 270 а остало послато у логоре, али тога податка, иако цифра није ситна, нема у Хронологији; у њој се само може прочитати да су четници при нападу на Горњи Милановац “на превару разоружали 7. чету 1. шумадијског НОП одреда и д­е­лове Чачанског НОП одреда и одвели их у село Брајиће, а касније у село Словац, предали их немачким јединицама, које су их стре­ља­ле”. Ако Војна енциклопедија, књига 9 Спарта-Тирана, друго издање Београд 1975, страна 574 (лат), у одредници ШУМАДИЈСКИ НОП ОД­РЕДИ, каже да је Први шумадијски одред имао осам (8) чета, да је крајем октобра 1941. године, што ће рећи: на неколико дана пре (или, можда, после) оптужног случаја, у њему “било укупно око 450 бораца”, да опту­ж­ница говори о стрељанима и послатим у ло­горе а Хро­но­ло­гија само о стрељанима, онда је извесно да су подаци за тужбу сми­шљани циљно; утолико пре што Војна епциклопедија, ко­ја подробно прати деловање овог одреда (између осталог “ра­зо­ружао је већи део по­сада жандармеријских станица по селима опленачког, ора­шачког и колубарског среза, забранио рад оп­шти­н­ским управама у скоро свим селима на свом операцијском простору, порушио ТТ линије и спалио књиге за контролу оружја, диверзантским акци­ја­ма оне­способио је готово све железничке станице и порушио мосто­ве на прузи Младеновац-Лазаревац…”) уопште не помиње тај напад на Горњи Милановац;

– У Оптужници читамо да су четници, децембра 1941, у око­ли­ни Фоче, Горажда и Чајнича поклали преко 2 000 муслимана, љу­ди, жена и деце; “клања су вршили на Дрини у Фочи и Горажду”. Са своје стране, Хронологија казује да су у Фочи четнички Фочан­ски, Калиновички, Невесињски, Шавнички и Дурмиторски одред под непосредном командом начелника четничке Врховне коман­де, односно Драже Михаиловића, извршили масован покољ мусли­ма­н­ског становништва и неколико хиљада муслимана протерали а њине куће опљачкали а делом спалили. Разлика између Оптуж-­нице и Хронологије није безначајна, пошто реч неколико, по првен­ственом речничком тумачењу, значи исто што и више од пет;

– Према Оптужници, Михаиловићеви четници заједно са Немцима, у Чачку су децембра 1941, само у један мах стрељали 80 припадника народноослободилачког покрета, али тога стрељања нема у Хронологији;

– Дража се Оптужницом терети због тога што је, децембра 1941, у пожешком срезу мешовити немачко-четнички суд само у један мах осудио на смрт 12 присталица партизана, али се тај слу­чај не може потврдити Хронологијом;

– У Оптужници је наведено да су, августа 1942, Михаило­ви­ћеви четници приликом заузећа Фоче, у тој вароши и селима која се називају Буковица, “заклали око 1 000 лица муслиманске веро­исповести, међу којима и око 300 жена, деце и стараца”, али аутори Хронологије за тај податак не знају;

– Оптужница нас уверава а Хронологија то не потврђу­је, да су ав­гу­ста 1942, на терену око Устиколине и Јахорине, Михаило­ви­ће­ви четници под командом мајора Захарија Остојића и Петра Ба­ћовића заклали око 25.000 лица муслиманске вероисповести а села по­палили;

– У Хронологији нема податка саопштеног у Оптужници да су, септембра 1942, четници Петра Баћовића убили у Макарској око 900 Хрвата, међу њима неколико католичких свештеника и седам села спалили;

– Хронологија то не помиње, али Оптужница наводи да су ок­тобра 1942, у околини Прозора, четници (у друштву с Италија­ни­ма) убили око 2.500 муслимана и Хрвата, међу којима је било ста­раца, жена и деце, а велик број села спалили;

– Ако тога нема у Хронологији (а цифре се крећу у области фантастичног), зашто веровати оптужном наводу да су у фебру­ару 1943. године “четници под командом Захарија Остојића, Пет­ра Баћевића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаито­вића и других, у срезовима пљеваљском, чајничком и фочанском заклали 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљач­ка­ли па потом спалили око 2.000 домова”. Делимичио, овим подаци­ма барата и др Александар Секуловић (1939), адвокат, дипломата и преводилац, потпредседник Савеза антифашиста Србије, који своју бескрајну мржњу према свему србском доказује “телегенцијским паролама” да је “геноцидност кроз историју била битно обележје српског национализма”, те да је “Српска православна црква један од главних креатора и стубова српског национализма а тиме и историјског ревизионизма, као и рехабилитације четништва које је уствари било војно крило српског национализма задужено, и током Другог светског рата и током ратова 90-тих, да оперативно реализује идеју Велике Србије” (https://bedrudingusic.wordpress.com/2017/03/03/de-aleksandar-sekulovic-podpredsjednik-saveza-antifa{ista-srbije/), тако што до­даје да их је преузео из извештаја Павла Ђуришића Дражи Михаило­вићу, да­то­ваног 13. фебруара 1943. године, извештаја који нас уверава да су у том “подухвату”“ по­ги­нула свега 22 (двадесет два) четника а на муслиманској страни “1.200 бораца” (које оптужни­ца именује као мушкарце), извештаја у коме се не наводе спаље­них 2.000 до­мова, извештаја у коме се тврди да је уништена сва имо­ви­на изу­зев стоке, жита и сена, из­вештаја у коме се муслимани пишу вели­ким словом, баш као у времену “братства и јединства”?! Сви ови “изузеци” морају бити крајње сумњиви, нарочито због тога што постоји огромна не­сраз­мера између жртава обеју сукобље­них страна, и што би из­два­јање стоке, жита и сена (да се то не уни­шти) морало захтевати и много радне снаге и премного времена. Ако пак тих података нема у Хронологији, ваља подсетити да се све може фалсификовати осим деловод­ника!

Додају ли се томе и неодређене (недокументоване) приче по­пут оне да су “у току децембра 1941. године и током целе 1942. Ми­хаиловићеви ‘лега­лизовани’ четници похапсили и предали Нем­цима у разним кра­јевима Србије хиљаде присталица партизана које су Немци стре­љали у логорима на Бањици, Нишу, Ужицу, Чачку и другим ме­сти­ма, а поред тога сами четници су поубијали хиљаде присталица партизана, опљачкали многа села, батинали хиљаде људи, а вели­ки број жена и девојака из партизанских по­родица силовали”, онда је јасно колико су били вредни “докази” војног тужилаштва против Михаиловића и осталих.

Препоручљиво би било веровати ономе што пише у Хронол­о­гији јер она заиста нуди задивљујући прецизне податке о “ратном” допри­н­о­су партизанских јединица. Тако, на пример, у ноћи 13/14. августа 1941, делови Космајског одреда демолирали су построје­ња каме­но­лома Црвени брег код Рипња и запленили 95 кила екс­плозива, 130 метара штапина и 342 каписле. На тридесетак места рушене су железничке пруге и мостови а на четрдесетак праваца кидане су ТТ линије (22. августа, између Земуна и железничке станице Земун-Поље, месни диверзанти носекли три, 28. августа два а 11/12. октобра двадесет два ТТ стуба). Од 7. јула (који се ра­чуна као дан устанка) па до 15 октобра 1941. године (за сто да­на, у вре­ме док су сукоби са немачким снагама били права реткост), пар­ти­зани су извели 97 напада на жандармеријске станице. Није познато да ли су се жандари једноставно предавали (можда су имали инструкцију да се уопште не упуштају у оружани сукоб са “другом страном”), тек – пише да је само у два случаја (19. и 28. јула) било жртава: први пут четири (4) рањена а други пут два (2) убијена жандарма.

У истом времену спаљено је 88 општинских, судских и порес­ких архива, еда би се остварило комунистичко обећање да ће по­сле рата сви бити једнаки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна… Како то пише Michal Szaskiewicz, Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005, – Балканфорум – Geschichte und Kultur, “устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имо­вине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас”.

За разлику од оптужнице, пресуда је, цифарски, била много скромнија, у осам тачака:

– Југословенска војска у Отаџбини је “такозвана”, без обзира на то што је на њеној легитимности (и Владе у избеглиштву) при­зната нова комунистичка власт;

– По Дражиним директивама четници су “изводили војне опе­ра­ције против народних оружаних снага и вршиле злочине и те­рор над народом”;

– Дража је давао директиве да четници “сарађују с усташама уз признање суверенитета такозване ‘независне државе Хрват­ске’ и уз полагање заклетве на верност Павелићу, органи­за­тору масовних покоља српског и хрватског народа”. (Занемари ли се бесмислица о Павелићу као “организатору масовних покоља… хр­ватског народа”, овде ваља подсетити да је Дража, уверен у “ап­со­лутну једнакост” Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевини, у више наврата, по чев од 1943. године, поручивао хр­ватским домобра­нима да се “дан ослобођења нашег народа и наше лепе Отаџбине Југо­славије приближава крупним кораци­ма” и да би требало “да се врате на пут части, пут који води слободи и хрватског народа”, што је судско веће врло лако преименовало у “заклетву на верност Павелићу”);

– Дража је “скренуо борбу наших народа… са пута национал­ноослободилачке борбе на пут грађанског рата”;

– Дража је “разбијао јединство српског народа у борби про­тив окупатора и наметао му братоубилачку борбу, у којој су ње­го­ви четници побили десетине хиљада Срба” – а ко ли је побио остале стотине хиљада Срба?

– Дража је “распиривао националну и верску мржњу и раздор међу народима Југославије” а четници “извршили масовне поко­ље хрватског и муслиманског становништва, као и српског које није прихватило окупацију”.

– Дража је “организовао терористичке банде… за вршење те­ро­ристи­ч­ких аката”, чиме је “угрожавао нови уставни демократ­ски поре­дак у Федеративној Народној Републици Југославији” (ово, ваљда, по окончању ратних операција).

А за све то, 16. јула 1946. године, на јавном процесу прогла­шен за ратног злочинца и осуђен на смрт.

Званично – пресуда је извршена, Дража је покопан, како се то негде могло прочитати, на месту познатом само Милошу Минићу (1914-2003), тужиоцу у укратко описиваном “судском” процесу и, наравно, броЗЛУ.

Не може бити да при извршењу судске пресуде Дражи Михаиловићу и осталима није сачињаван за­писник, али у документацији коју је са тог су­ђе­ња објавио проф. др Миодраг Зечевић (Документа са суђења Дражи Михаиловићу – Библиотека www.znaci.net/160.htm), таквога списа нема. И та чињеница говори да је речени поступак био више иде­о­лошке него судске природе.

А у ноћи уочи свог упокојења, Мика Ђорђевић, судија који је водио процес и прочитао пресуду, исповедио се своме судијском колеги и млађем пријатељу Милораду Тодо­ро­вићу (1941):

“Човече драги, потпалио сам и бацио у ломачу 11 знаменитих Срба… Овом црнилу ваља додати и 185 година робије са принудним радом и губитком свих грађанских и поли­тич­ких права које сам сручио на леђа Дражиним саоптуженицима… Док сам једанаест узастопних пу­та понављао ‘на смрт стрељањем’, орио се поклич одушевљења из бли­зу 30.000 писка­вих, оштрих, грубих и реска­вих грла, од кога су подрх­тавали и небо и земља. Стресно сам узмицао пред тим хором, самом паклу прикладним, коме је недо­стајало још крви схватајући да је човек сам себи највећа злотвор­на звер… У таквом сабласном окружењу моји осуђеници на смрт ни­су схватали судбину трагике која их је задесила. Зби­јени изме­ђу до зуба наоружане страже и помахнитале гомиле спрем­не на линч у чији­м су се искривљеним физиономијама оцртавале искре смр­ти, пресуда мога Већа била им је благо помиловање.

Ђенерал Дража Михаиловић због кога је нова држава стави­ла у по­го­н сву своју расположиву казнену машинерију и преко ме­не организо­вала у сваком погледу прекретно суђење, био је у том часу, далеко од нас, негде у свом свету, тако смирен, у окол­но­сти­ма у којима је човек чо­веку безвредна ствар… Одлуку мога већа у којој су се преплитала смрт и роби­ја, саслушао је као да се ради о ко зна коме”.

Друкчије о Дражи

Нацисти су Дражину главу уценили са сто хиљада рајхсмарака у злату, а генерал Алекснадар фон Лер, 31. марта 1943. године, назива га “душом покрета отпора у Србији”. Истога дана, генерал Алфред Јодл, у име Врховне команде Вер­махта наредио је да “након уништења Титове комунистичке др­жа­ве, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила поза­дина у случају непријатељског искрцавања на Балкану”.

Маја исте године, генерал Рудолф Листерс наређује једном пуку дивизије “Бранденбург” да “главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве”.

Херман Нојбахер, у својој књизи Специјални задатак на Бал­кану, Београд 2004, назива Дражу “славним јунаком српског от­пора, који се са својим четницима вратио балканској традицији и тиме спасао част нације”.

Амерички председник Хари Труман одликовао је Дражу, по­смрт­но (29. марта 1948), “Легијом за заслуге – главни командант”, због учешћа у спасавању америчких пилота оборених над Југославијом током Другог светског рата, уз образло­же­ње да се “генерал Михаиловић одликовао изванредним држа­њем”, да је “као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао и водио важне снаге отпора против не­пријатеља који је окупирао Југославију”, да је “кроз неустра­шиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било спасено и врћено под савезничку контролу”, те да је “гене­рал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи”.

Чак је и Слободан Пенезић Крцун (1918-1964), онај који је непосредно после рата запре­тио Србима да их је “премного остало у животу, али има­мо времена да ту грешку исправимо” (због чега је само у Београ­ду, по најблажим процена­ма, првих дана по протеривању Немаца, од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба, другде и много више), у лето 1961. године, рекао Миливоју Драшковићу, прав­нику, тада члану Комисије за уставна питања Скупштине Ср­бије, да “постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу из­мирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се каже. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а не квислинг. Дража је мрзео Нем­це као и ја… Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију…”

Крцун је том приликом рекао да и се у народу о тим догађаји­ма не зна много, као и да је “међу нама (у партијском и државном врху – ИП) дуго било разлика у гледањима када то и како саоп­штити народу. Сада је, најзад, постигнута сагласност да се мора изаћи пред јавност. Али је онда настао други проблем. Како све то отворено рећи, а да се у народу који то чита не јаве и симпатије према Дражи http://www.danas.rs/dodaci/viknd/krcun_bilo_mi_je_zao_drazeе.26.html?news_id=239512 4. мај 2012).

Поништена пресуда

Године 2006, Воји­слав Михаиловић (1951) из Београда, дипломирани правник, поли­ти­чар, унук Дражин, поднео је захтев да се поништи пресуда којом је Војно веће Врхов­ног суда Федеративне Народне Републике Југославије осу­дило ње­говог деду Драгољуба-Дражу Михаиловића на казну смрти стре­љањем. Учинио је то на основу чланова 2. и 3. Закона о реха­би­ли­тацији (Службени гласник Републике Србије број 33 од 17. априла 2006), с позивом на члан 1. истог тог Закона који пропису­је да се “овим Законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или администра­тивном одлуком лишена из политичких или идеолошких разлога, живо­та, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог Закона, а имала су пребивалиште на територији Србије”.

Полазећи од чињенице да је “мноштво људи убијено или на други начин кажњено без суђења или невино осуђено једино због тзв. класног припадништва или друкчијих политичких погледа и идеала од оних који су били проглашени једино дозвољеним и је­дино могућим”, захтев је ограничен “на доказивање да је генерал Михаиловић лишен живота на основу судске одлуке из идеоло­шких и политичких разлога”.

Надлежни правосудни органи у Србији, да ли у страху да би им мртви броЗЛО и живи броЗЛОвићи, ако устану, могли то узети за зло, пуних девет година отезали су да се изјасне о захтеву којим потомци Драгољу­ба-Драже Михаиловића траже да се поништи пресуда њиховом прет­ку. Тек 14. маја 2015. године, дало се Вишем суду у Београду да донесе и објави “решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и утврђено да је одлука Врховног суда ФНРЈ – Војног већа… у делу који се односи на Дражу Михаиловића… ништава од тренутка њеног доношења, као и да су ништаве све њене правне последице”, због чега се “рехабилитовано лице Дража Михаиловић сматра неосуђиваним”.

Образложено је то чињеницом да је у во­ђе­њу поступка начињен низ правних пропуста: Дра жи није омогућено право на одбрану, пре суђења није му дозвољено да се сретне са својим адвокатом (касније му је суђено јер се “усудио” да брани “народног непријатеља”), оптужница му је уручена седам дана пре почетка суђења, није имао право на непристрасан суд, није искључено да је током суђења био изло­жен дејству омамљујућих средстава…

Дража Михаиловић је, дакле, посмртно постао слободан чо­век, са свим припадајућим грађанским правима, а Срби ће се, све док не схвате да им званична историјска наука, уве­зени школски систем и дневна политика условљена интере­сима доказаних србских непријатеља угрожавају билошки опста­нак, тим судским решењем бескорисно и бесциљно прегањати преко већ зарушених и затрављених а циљно копаних ровова идео­логизоване међусрбске мржње.

Биће то искључиво у корист сопствене штете, утолико пре што ће србско-србско гложење око улоге Драже Михаиловића у недавној српској прошлости и даље хранити мржњу доказаних србских непријатеља према свему што је србско… Чему не противречи ни поменути др Александар Секуловић уверавајући своје исто(не)мишљенике да судска одлука о рехабилитацији Драже Михаиловића “није никакав правни акт већ обичан политички памфлет” јер је он, Дража, “осуђен по командној одговорности као вођа злочиначког четничког покрета који је током Другог светског рата извршио нечувене покоље (https://autonomija.info/a;eksandar-sekulovic-draza-mihailovic-je-ratni-zlocinac/).

На крају, две краће напомене:

1. Како је пресудом Дражи Михаиловићу на смртне или времен­ске казне осуђено још двадесетак лица а Дража је био првооп­ту­жен и првоосуђен, решењем о његовој рехабилитацији – и пресуде онима преосталим осуђеницима аутоматски су постале ништаве; и

2. На самом почетку овога текста, уз годину Дражиног упокојења (1946) стављен је упитник, због тога што је овај потписник пре много година видео снимак једне гробне плоче са неког гробља у Москви, на којој беше уписано име ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ. Није искључено да је, по окончању “судског” процеса, између Стаљина и броЗЛа дошло до трампе – ја теби дао усташу Марка Месића, ти мени дај четника Дражу Михаиловића!

Илија Петровић / Васељенска