О Буњевцима – несрбски (3)

Само се може претпоставити да се Звонко Стантић упустио у речене медитације јер је у међувремену сазнао за
докторска “знања” Александра Хорвата, саопштена у дисертацији Идентитети на перифррији : Изградња
идентитета Буњеваца и Шокаца у Војводини (1848-1941), Нови Сад 2020, страна 423, Б5, у којој се могло наћи све
и свашта, али зато, понегде, и ништа.

Будући да Хорват није обратио пажњу на стварање “југословенске” државе при крају 1918. године, он је тај свој
“пропуст” објаснио потребом да будућим читаоцима, ако их буде, наметне “наратив” и “мит” – он воли те две речи – о
“процесу хрватске националне оријентације Буњеваца и Шокаца у Војводини”, током којега је “формиран мит о
пореклу који је повезивао припаднике хрватске нације и буњевачко и шокачко становништво у Војводини, а
истовремено су историјски наративи карактеристични за хрватски национализам постали део културе памћења једног
дела буњевчке и шокачке популације. Митови о изабраној територији и изабраном народу, конкретизовани у
концепцији и политичком захтеву о ‘Бачкој Хрватској’, према којој део Бачке и Барање припадају хрватској нацији (и не
само “део Бачке и Барање” – Хрвати данас пишу да се Хрватска простире све до Урала – ИП), додатно су ојачали

њихову свест о њиховом хрватству, чиме је уједно политизацијом и територијализацијом хрватског идентитета Буње-
ваца и Шокаца овај процес ушао у завршну фазу. Друштвени и политички односи у Војводини за време постојања

Краљевине Југославије били су плодно тле за развој хрватског масовног политичког покрета, који је полазио од
претпоставки о органицистичком и есенцијалистичком заједништву, у првом реду утемељеном на истом пореклу,
језику и вери припадника хрватске заједнице”.

У таквом “органицизму” и “есенцијализму”, Хорвату промиче истина да Хрвати немају свој језик, они се служе
србским језиком, да је углавном безуспешан хрватски труд да за постојања Краљевине Југославије преведу Буњевце у
своју торину – окончан, рекосмо, непосредно после Другог светског рата, наредбом комунистичко-усташког
ЈахачаСаЧелаКолоне познатијега као броЗЛО, “Свима окружним народно ослободилачким одборима” да Буњевце и
Шокце “имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву”. А да обезбуњевачки и обезшокачки
свет не би тиме био материјално оштећен, нове исправе о “унапређењу” у Хрвате издавале су им се бесплатно.
Све то у складу не само са налогом онога свехрватскога римокатоличког конгреса из септембра 1900. да до 2000.
године све што је у Хрватској буде хрватско, а све што је хрватско буде римокатоличко, већ и по броЗЛОвој наредби по
упаду у “ослобођени” Београд да се он и “његови” подрепаши у Србији морају “понашати као окупатори”, та да “Србија
нема чему да се нада”.

У складу са том и таквом броЗЛОвом “законитошћу”, Хорват је своју књигу писао циљно: да Буњевцима и Шокцима
“помогне” у поступном гашењу и последње србске наде.

У своме “приступу и теоријском оквиру… знатно проширеном и допуњеном облику” своје историчарске дисертације
одбрањене 2016. године, Александар Хорват признаје да све што је србско – њему је страно. Видљиво је то и из
његовог “открића” да је “српска војска након пробијања Солунског фронта 1918. године заузела део територија
Хабзбуршке монархије, укључујући и војвођанске области” – заузела, дакле, а није ослободила вековима окупиране
делове Србске Земље. (Но, добро, момак није овладало којекаквим финесама србскога језика, па сасвим озбиљно пише
о релационим односима). Са друге стране, мање је битно што казује да је још од самог почетка 19. века, па наредних

петнаест деценија, “већи део буњевачке и готово целокупна шокачка популација захваћена процесом хрватске наци-
оналне интеграције”, али зато своју “научну” пажњу посвећује искључиво “научним и публицистичким радовима срп-
ских аутора… да Буњевци и Шокци чине део српске нације као ‘католички Срби’ или да су евентуално посебна етничка

група”. Кривицу за ту “евентуалност” приписује “језичком национализму” Вука Караџића (1787-1864) који је, ваљда у
раду Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, Беч 1849, “приметио да ‘Срби католици’ и ‘Срби
муслимани’ неће да прихвате српско име”, што није сметало историчару Алекси Ивићу (1881-1948) да текстом Из
прошлости Буњеваца, Суботица 1927, и етнологу Јовану Ердељановићу (1874-1944) радом О пореклу Буњеваца,
Београд 1930, Буњевце прогласе за “католичке Србе”.

Тако је учила нешто старија србска школа, а од ње нису одступали ни њени “потомци” – историчар Славко Гавриловић
(1924-2008) радовима Подаци о буњевачкој официрској породици Марковић, Нови Сад 2000. и Српско-буњевачка
симбиоза у Сомбору од краја 17. до средине 18. века, Суботица-Нови Сад 2007, и лингвист Драгољуб Петровић
(1935-2024) текстом Бачки Буњевци у светлости етноисторијских и лингвистичких чињеница, Нови Сад 2007, “који
полазе од претпоставки језичког национализма… или од тезе о наводном преласку Буњеваца из православља у
католичанство у давним временима”.

Јесте да је правилно уочио перианалну “разлику између традиционалног примордијалног и перенијалног приступа”,
али је Хорват избегао да коју реч изговори о Буњевцима “у давним временима”, он се само задовољио констатацијом
да “већ од 16. века Буњевци насељавају простор Војводине, углавном у спорадичним миграцијама из Далмације и
западне Босне и Херцеговине, да би масовнији таласи досељавања уследили… крајем 17. века”.

Можда је тако поступио мислећи да би му време пре његове “изнасловне” 1848. године само оптеретило књигу, али и
непотребно замарало будуће читаоце, мада је извесније да је то учинио са циљем да мистификује целу своју “науку” о
Буњевцима – све то под условом да не излазећи из своје једномисаоне вијуге и једнокњижне литературе – не набаса на
неки од података који следе:

– Манојло Сладовић, професор у Сењу, црквени историчар и секретар сењског бискупа, пише 1856. године да
“житељи крмпотске сатније у Пазаришту, по Ловинцу, око Боричевца, Бротње (у Лици) јесу Буњевци од воде Буне у
Херцеговини потекли… Прешавши ови Срби (насељеници), полазили су наше католичке цркве, и бијаху настањени
(похађани, обслужени) већином од наших (католичких) попова, што је тај обичај и данас видан где Срби к нашим
жупником за благослов дојду, а и наше (мисе) плаћају, наше цркве особито на младу недељу оли кој год (празник)
похађају. Тим начином пређу Буњевци крмпотски сасма у крило наше (католичке) цркве”;
– “Срби, који су се у току сеобе помешали са католицима, прешли су после и сами у католичку веру, као што је то
случај са српским насељима у Крањској и са српским ускоцима на Приморју око Сења и Новог. На ускочком приморју
народ и данас казује за многе развалине, да су то остаци некадањих православних цркава. Прелаз у католичку веру
(ближе је истини: прво у унију, па тек доцније у римокатоличанство – ИП) био је олакшан тиме, што се тада и у

католичким црквама служило словенски, црквене књиге биле су штампане ћирилицом, свештеници су носили народно
одело и имали дуге браде и косу, као и православни свештеници”;
– Јегарски бискуп Антун Вранчић (1504-1573), аустријски посланик у Цариграду, вели да су “око половине 15 века
многе обитељи католичке, народа Илирскога, по Турчину исељене, пређоше овамо (у Аустрију) да потраже уточишта и
спас у суседних покрајина”;
– Ханс Бидерман, етнолог, вели да су Буњевци заиста прошли кроз Далмацију из Херцеговине, неки остали у
Далмацији и Лици, а други отишли у Бачку;
– Манојло Грбић (1844-1899), професор, вероучитељ и историчар, у књизи Карловачко владичанство (1891) пише да
су “насељени по Лици и по Крбави: Бунијевци, Хрвати и Крањци поред и између православнијех Србаља. Бунијевци
су дошли из сјеверне Далмације, гдје их је од старине доста било. У старијем листинама зову се они ‘католичкијем
Власима и највише Морлацима’, као што су страни писци звали и православне Србе или Влахе. Говоре чисто српски,
западнијем говором, те се они по томе зову и икавци”. Он ће још рећи и “да је у Крмпоте у Лици 1605. год. насељено
700 православних” тамо названих српско-буњевачких. “Они су сви прешли у католичку јеру, али још и данас причају
многи тамошњи Буњевци, како су им претци били православни, ‘старовирци’. Они и данас славе своје крсно име, српску
славу”;
– Иштван Ивањи (1845-1917), историчар и археолог, тврди да су Буњевци “дошли са Буне реке, из околине Мостара и
делом из Далмације…, те да су Буњевци војници из Суботице, у саставу аустроугарских окупационих трупа (1878) “у
Херцеговини… наишли на многа презимена буњевачких породица у Суботици”;
– Словачки историчар Иван Томка Саски у своме делу
Introductio in Geographiam
, Увод у земљопис (1777), “зове Буњевце Србима, а на другом месту Далматинцима или Илирима”;
– Лингвист Франц Миклошич (1813-1891) пише да су “Буњевци Срби икавци, и да говоре језиком, који је у свима
ситницама и особинама потпуно истоветан са српским језиком, а да спадају у западну зону српске језикословне
области”;
– Валтазар Богишић (1834-1908), историчар права, назива бачке Буњевце католичким Србима;
– Маџар Елек Фењеш (1807-1876), статистичар, каже да се “Срби, следбеници католичке вере зову Шокци или
Буњевци… а Срби обих вера називају се још у јавном животу и Илирима”;
– Павле Хунфалви (1810-1891), историчар и етнограф, вели да су Шокци или Буњевци католички Срби;
– Шандор Конек (1819-1882) у својој статистици (1878) пише да “Славонци припадају српској или Илирској
народности, а Шокци и Буњевци нису друго већ католишки Срби”;

– Буњевци који су у Бачку дошли као римокатолици или унијати (католици римског обреда), “у свима војеним
документима тадашњим називају се католичким Србима”;

– Буњевачке новине (лат), субота 10. април 1925, број 14, под насловом “Ми нисмо Хрвати”, уз мото “Не отимај ни
име ни благо, јер што је отето, то је проклето”, пишу да се “у извесним буњевачким круговима, а нарочито
омладинским, у последње време много се говорило о преиначењу нашег имена са ‘Буњевац’ на ‘Хрват’. Ми нисмо
Хрвати! Ми, Буњевци не смемо да украдемо име наших рођака, јер ми имамо своје име, које су нам наши очеви
оставили и сачували у највећој борби и са силним мукама. Ово наше традиционално име пливало је у невиној и
херојској крви наших дедова, оно је крштено у Цркви Жртава, где су наши херојски очеви положили своје животе на
олтар буњевачке будућности. Ми нисмо Хрвати! …Буњевци сви на окуп, јер је наше најдрагоценије благо: наше име у
опасности, и не дамо да га туђи отимају, и не дајмо да нам друго дају! Не слушајте оне, који вас зову Хрватима, јер
они су ваши противници, они су лопови наших традиција, који су увек и који ће увек само срамоту донети на наше
име, на наше мило буњевачко име”.

– Да овде не понављамо оно што је Марко Јурић, Буњевац из Суботице, изговорио 27. фебруара 1927. године, у
Народној скупштини Краљевине СХС подсећајући на две-три године стару изјаву неког хрватског политичара у истој тој
Скупштини да су, наводно, “Хрвати и под Аустро-Угарском монархијом имали своју народну државу где су народним
животом живели и културно се развијали”, али је пропустио да каже јесу ли онда уопште и знали за Буњевце… За њих су
сазнали тек по стварању Краљевства СХС, када су покушали “да Буњевце похрвате и преко њих и целу Бачку”.

Не може бити да се Хорват није саплео на бар нешто од тога, али није био наредан да се меша у свој занат,
историчарски, који је покушао да изучи. Јер, да јесте, мимо оне уобичајене досетке да су Буњевци “пореклом са реке
Буне и из Далмације”, да се речју “Буњевац” означава човек “из извесне околине, предела, провинције, као што је
‘Сремац’, (од провинције Срема), ‘Босанац’ (од државе Босне, која је опет добила име своје од реке Босне)… док им је
народносно име српско, пошто су огранак српског стабла”, могао је сазнати и још понешто.
Да је, на пример, Марин Барлети (око 1460-1513) у књизи
De obsidione Scodrensi

, Венеција 1504 – на србском: Опсада Скадра 1478, Нови Сад 2018, са лица места, пошто се он налазио међу
скадарским браниоцима, писао о османлијској опсади некадашњег србског престонога града Скадра, започетој маја
1478. године. Два месеца касније, под Скадром се појавио и турски султан, Мехмед Други Освајач (1432-1451-1481). У
међувремену, многи сељаци из околине склонили су се у Скадар, а жене и деца упућени су из града у безбеднија места,
многи у Млетке.

Барлети сведочи како то није било обично “склањање” будући да је, чим су стигле вести о Мехмедовом походу, “велико
узбуђење завладало градом и скоро га довело у расуло. А онда, појавила се изненадна помоћ – сеоска младеж (међу

којима су били најхрабрији) и чамџије који су дошли својим галијама реком Буном (коју познајемо као Бојану – ИП).
Заједно су почели да раде на одбрани града, градили су утврђења и куле, поправљајући осматрачнице, те утврђујући све
своје позиције”.

Барлети казује и да, “док се град припремао за одбрану, северно од Скадра пламен је захватио поље и планине. Села су била
запаљена! Дим је куљао високо ка небу, као знак да је рат неизбежан. Онда је изненада, са свих страна, избила тако
велика гунгула, да нико није могао ништа да разуме. Неки су се борили за своје животе, други су били преплављени
терором. Пољопривредници су побегли са својих поља, неки су успели да поведу своја стада и ствари до морске обале.
Друга група је хитала да упозори Скадране да су Турци пред прагом, да су опљачкали сву земљу, запалили куће, отели
сву стоку, те узели многе у заробљеништво”.

Барлети не одговара на питање шта се десило с онима који су, непосредно пред опсаду, “побегли са својих поља (и)
успели да поведу своја стада и ствари до морске обале”. И куд су се са морске обале запутили.

Уз ово питање иде и оно које се тиче разлика у именовању реке која поред Скадра тече из Скадарског језера према
мору: Барлети је зове
Boliana

, за Србе то је Бојана, а Арбанаси (и преводиоци Барлетијеве књиге на друге језике) користе за њу име Буна.
Ако се зна да досељеници у неку земљу не мењају макротопонимију, већ користе ону коју су затекли, поставља се
питање откуд Арбанасима реч Буна.

Одговор на ово питање ваља потражити у запису Плинија Старијег (први век по Христу) да “народ Либурна живи од
реке Арсије (метатеза у речи Расија, па Раша – ИП) до реке Титијум (Крке – ИП). Њему су припадали Ментори,
Химани, Енхелеји, Буни и они које Калимах назива Певкетима. Сада све њих обједињено зову Илирцима”. (Павле
Шафарик који је стално истицао да су Илири уистину били Срби, у својој Историји словенског језика и литературе са
свим дијалектима каже “да су разна словенска имена наводили само странци, као Венди, Боеми и за Србе Илири”. Да је тако, казује и назив Илирске дворске депутације у Хабзбуршкој монархији, која се бавила положајем Срба у Транси-
лванији, Банату и Илирији, србским подручјима у свом територијалном саставу).

Видимо, дакле, да Плиније, као једно од бројних илирских племена помиње Буне (тако у свим преводима, на енглески,
француски, руски…), у латинском оригиналу
Bulini

. А Плинијева реч
Bulini

врло је блиска Барлетијевој
Boliana

, нарочито ако се зна да су Римљани свој језик, највећим делом, стварали под утицајем својих србских суседа , те да се
на неким србским подручјима глас “о” и данас изговара као “у” (коњ oкуњ, ногаoнуга, кордонoКордун). Отуд, од
Болиане до Булина кратак је пут, а Буна ни од једне ни од друге није далеко.

То што Плиније смешта Буне до Истре, не представља сметњу да на њих наиђемо и на другим странама илирске
земље. Јер, извесно је да су се, у потрази за бољим стаништима, поједина илирска (србска) племена, она која
помињу стари писци, повремено кретала по илирској земљи, да ли мирно, да ли у сукобу с илирским иноплеменицима.
Стога, ваља претпоставити да се илирско (србско) племе које је Плиније познавао као Буне (Булине), неодређено када
нашло у данашњој Херцеговини, око реке Буне, дуге девет километара, до увира у Неретву, близу села Буне, неколико
километара јужно од Мостара. (На тај крај мисле сви они који име “Буњевац”’ доводе у везу са реком Буном).
И ваља претпоставити да се, касније, део истога тог племена, спустио у питомији крај, чак до Доње Зете, поред Бојане,
реке коју, рекосмо, Барлети именује као
Boliana

. Ту су се зауставили, те су реци чије је име било гласовно слично с оном из ранијег завичаја, али и своме, племенском,
почели да тепају – Буна.

Врло је вероватно да се један део тога племена, или мали део његових припадника, није нашао међу онима који су,
када је 1478. године почела опсада Скадра, “побегли са својих поља (и) успели да поведу своја стада и ствари до
морске обале”, већ је, ко зна због чега, остао у завичају. Неко од њих је, свакако, преживео Мехмедову опсаду Скадра
и ту настављајући да се бави дотадашњим пољопривредним занимањем, дочекао долазак Шиптара, или Арбанаса,
или Арнаута. (Ово последње, на турском, значи: “они који се нису вратили” на Сицилију, после 1043. године, када су,
у данашњу Арбанију дошли као нека врста помоћне војске побуњеном византијском команданту Георгију Манијакису
са Сицилије – и ту остали, пошто није било бродова да их врате на Сицилију, па су их ту Срби прихватили). Од њих су нови досељеници чули да реку Бојану зову Буна и, како им је то краће име било једноставније за изговор, прихватили
су га као “право”. Тако је оно, за њих, и остало до данашњега дана.

А они из племена Буни, односно Буњевци, који су стигли до морске обале, морем су се запутили ка месту новога
живљења, северозападније од онога из којега су до Доње Зете стигли њихови преци. Није могло бити друкчије него да и
даље, у новим стаништима, после новијих сеоба, сачувају своје племенско име – Буњевци.ж

И они, наравно, који су касније, највећим делом 1687. године (мада неки мисли да их је ту и раније било у мањем
броју) станили на северу Бачке. А Иван Антуновић (1815-1888), римокатолички свештеник, буњевачки родољуб (у
Калочи, где је службовао, почео 1870. године да издаје ‘Буњевачке и шокачке новине’) “убеђен да су Срби у Бачкој
староседеоци и како он Буњевце од Срба нигде не двоји, он закључује, да су и они, Буњевци, староседеоци у Бачкој”.
Па ће Иван Иванић (1867-1935), србски дипломата, путописац и аутор већег броја радова о етничким групама у
Србији и на “осталом” Балкану, написати да, “када су дошли у Бачку… називали (су их) католичким Рацима,
Расцијанима, односно Србима (званим тако по србској држави Рашки), те их тако називају у документима и аустријске
власти. Кад ипак није било потребе, да их нарочито двоје од православних Раца, онда су их просто називали
Рацима… Називају их Србима, али и Далматинцима и Илирима… Новији писци свугде их називају Буњевцима, са
додатком да су то католички Срби”.

Баш тако, али Хорвату ништа од тога не иде “под капу”, он све то не жели да зна, њему је довољно што ће историјску
истину о буњевачкој србској прошлости назвати “језичким национализмом”, србским, наравно.

Ту негде налази се и Звонко Стантић који не сумња у знање бискупа Ивана Антуновића да је “етимолошки етноним
Раци, како су у Угарској и касније названој Мађарској, називали Србе и Буњевце изводио од Траци, односно Трачани,
дакле ваш и наш корен је стављао у већу временску дубину од писаних сведочанстава која наводе експлицитно Србе”.
Преписује то и тако не знајући да је једно од србских племена, просторно најближе Грцима, било Рашчани, или
Рашани, око реке Марице, у крају у коме су се још крајем 19. века налазиле развалине града Раса. (И византијски
извори с почетка 15. века називају Србе Трачанима). У немогућности да изговоре сугласнике “ш” и “ч”, Грци су својим
комшијама дали име Тхракои. Овакво изобличавање србских (и других страних) речи није било за њих необично, тако
да су многи учени људи одавно констатовали да у грчком писању туђих имена постоји извесна нестабилност и
непоузданост. Грчке грешке потом су преузимали и Римљани, те је Страбон (први век пре Христа), и сам Грк, могао
рећи: Многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији. Уколико се ради о варварима,
који живе по удаљенијим крајевима, по малим и распарчаним областима, (грчки) описи нису ни сигурни, ни бројни, и
то утолико мање, што се грчко незнање повећава с удаљеношћу (земље). Што се тиче римских писаца, они опонашају
Грке, али не удаљавајући се одвише од њих. Јер оно што они кажу, заправо је превод Грка, а оно што износе сами од
себе, не показује баш љубав према знању. Тако, сваки пут кад они (Грци) направе пропуст, други (Римљани) не
употпуњују их много, особито што се тиче имена (географских); она која су најпознатија, већину су их наденули
Грци”, што ће рећи да их, тако изобличене, ни “рођени кум” не би препознао. (У истој теже препознатљивој врсти
налазе се и Трибали, названи тако јер Грци не могући да изговоре групу “срб”, назив Србљи “преуредили” су у реч
“Трибали”, као што су “измислили” и Сармате изговарајући је “сарб”, “сарм”, односно Срем као замену за Србију, преко “сирб”, “сирм” – на ово последње “накалемили” су се Латини и начинили
Sirmium

).
Но, било како било, да ли по договору или случајно, збивањима с краја новембра 1918. године, односно одлуци
Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена која је изгласала присаједињење Баната, Бачке и Барање
Краљевини Србији, Стантић и Хорват приступају на самосвојан начин: овај други “не признаје” поменуту одлуку, што
му оставља могућност да медитује о враћању Барање, Бачке и Баната у стање пређашње, зарад “државног смештаја” у
неком извансрбском простору, а првоме је жао што су се Буњевци повели за Србима, уместо да прихвате “северну”
варијанту, угарску.

Хорват ту Скупштину помиње, али само да би написао са којим се она “задатком” сазвала, колико је посланика било у
њој, шта су буњевачки посланици од ње очекивали пре доласка у Нови Сад, како су, и пре скупштинског заседања,
“буњевачки посланици изразили незадовољство” сазнањем “да ће бити изгласано непосредно прикључење Баната,
Бачке и Барање Србији”, те да су на одржаној Скупштини “формирани Народна управа и Велики народни савет као
привремени органи извршне и законодавне власти”. Само толико јер му је било потребно не само да Великој народној
скупштини накачи обележја србскога “језичког национализма”, већ и због тога како би саопштио да је број суботичких
посланика (један на хиљаду становника, при чему и петсто један бирач вреди за “хиљадарку”) био дат одокативно. Није
било баш тако: право гласа имали су сви Срби, Буњевци и остали Словени старији од двадесет година, а бирачко право
добиле су и жене. Број душа по општинама исказивали су: за Србе – парохијска звања, за Буњевце суботички
Буњевачко-србски народни одбор, а за Словаке и Русине њихови народни одбори, тако да, ако се некоме учини да су
Буњевци могли на Скупштини бити заступљени са којим послаником више – кривица није до Срба и њиховог
“језичког национализма”, буњевачку бројност утврђивали су буњевачки одборници.

Ономе првом, Стантићу, можда због тога што је “по први пут показао… свима мађарску понуду тада још мађарским
држављанима, Буњевцима, да ће добити нову жупанију која је сезала чак до периферије Осијека, са свим местима до
Суботице и Баје”, чини се препоручљивим да свој однос, буњевачки, према Србима почне да преиспитује из основа.

Каже да маџарску понуду тада “нисмо прихватили, хтели смо са Србима по сваку цену. А сада нам Срби полако, миц
по миц” – раде о глави, што то “сада” доводи у непосредну везу са неким збивањима одраније.

Макар оним из августа 1993. године, кад је један бивши Буњевац, један од коаутора “Речника бачких Буњеваца”
(1990), посве преобраћен у Хрвата, Грго Бачлија (1939), адвокат из Суботице, момак који се у ратним условима бавио
“размењивањем” Хрвата и Срба и њихове имовине, увек на србску штету, као велику тајну поверио је једном
“размењеном” Србину и податак да ће “ускоро” доћи до пресељења Буњеваца из Војводине у вировитички крај, “а
Доњи Михољац чува се као резерва”. Није рекао, али је прави смисао целога тога замишљеног подухвата био да се

пресељењем Буњеваца у хрватску државу доврши процес њиховог похрваћења, започет после Првог светског рата – у
време када су Буњевци и Шокци пописани баш тако а не као Хрвати -, а довршаван у јеку антисрбске
“југославизације”, када је хрватство у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца натурено свим католицима, без обзира на
њихову ранију србску припадност.

Пресељење којим се Грго Бачлија бавио и које је наговештавао, требало би да коначно избрише буњевачко памћење о
њиховом србском пореклу, а теоријско образложење свему томе препознатљиво је и из наредних ставова:

а.. Звонко Стантић поручује да “не можеш нас сматрати Хрватима како сте нас ви Срби прогласили у Главном
народноослободилачком одбору Војводине, који су 90% чинили Срби, па још увек нећете да скинете ту стигму са нас,
а тиме сте нас уништили заувек”. Истина, он прихвата да је то решење “посредно метнуто ван снаге формирањем
Националног савета буњевачке националне мањине”, али то није учињено званично, неким правним актом објављеним
у Службеном листу, “у мултиетничкој и мултиконфесионалној Војводини, у држави Србији… па да одахнемо душом…
па да се бар на то позивамо”;

б. Сви би небуњевци “морали већ по својој вокацији, следити круцијалну мисао бискупа Ивана Антуновића, да су
Буњевци старији народ и од Срба и од Хрвата” – што ће рећи: не нешто треће, већ нешто прво и неспојиво с
“осталима”, нешто што би указало да не би Тесле било да у Смиљану није за учитеља имао Буњевца, да га основама
електротехнике није научио академички Буњевац, те да у Хрватској није била Буњевка прва жена асистент некоме или
нечему;

в. Александар Хорват све то “оплемењује” констатацијом да је још од самог почетка 19. века, па наредних петнаест
деценија, све до поменутог решења онога Главног народноослободилачког одбора Војводине, “већи део буњевачке и
готово целокупна шокачка популација захваћена процесом хрватске националне интеграције”, што значи да се србско
својатање буњевачке и шокачке популације не може схватити друкчије неко као некакав наводни великосрбски
асимилаторски национализам.

Како друкчије него, најблаже речено – несрбски!

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео